Kolači samo za žene (ili: redak primer da dobar proizvod ima loš PR)

Pogledajte ove fotografije, pa pokušajte da pogodite sa koje Facebook stranice sam ih “skinula”:
Rekli biste da je reč o stranici neke kozmetičke kuće? Nekog salona lepote? Neki brend šminke? Ne! Ovo je sadržaj FB stranice proizvodjača keksa i kolača Banini. Kakve veze ovo ima sa kolačma, pitate se. I ja se pitam… Pokušajmo da odgonetnemo zajedno…
Banini je proizvodjač koji je prilično stabilan u prilično visokom kvalitetu svojih proizvoda. Ima vrsne tehnologe. Ne prate ga skandali ni govorkanja vezani za vlasničku strukturu, monopol na tržištu, krize i sl. Oduvek je imao originalni portfolio, setite se asortimana iz vremena reklame koju je pevala Marta Keler. Za kratko vreme izgradio je brend od svog imena, ali i od proizvoda Noblice. Reklo bi se da su i drugi aktuelni proizvodi na dobrom putu da postanu brendovi. Evo sada zapleta: sve navedene stvari mnogo je teže postići nego baviti se online PR-om! (Ili nije?) Kako je onda Banini uspeo da na FB mreži izgleda kao reklama za Shaumu? Bolje rečeno, zašto je svoj mukotrpno i dugo sticani ugled poverio nekom ko misli da treba da vodi stranicu o kolačima kao da su tamponi i ulošci, tj. da se obraća isključivo ženama, redovno postujući savete o lepoti ženskog tela, povremeno postujući nekakvo nagradno pogadjanje i vrlo retko (jednom u 10 dana, prosečno), pominjući poneki proizvod? Na osnovu svega što znam i što sam radila mogu da pretpostavim kako je do toga došlo. Dozvolite mi, iako je donošenje zaključaka na osnovu pretpostavki djavolja rabota, da zaključim da neka agencija vodi ovu stranicu, na osnovu nekakvog ugovora kojim obećava lajkove, šerove i sl. Više o tome kako izgleda ponuda agencije za “vodjenje kampanje na FB-”, i zašto su takve ponude loše, čitajte u tekstu “Zašto sami vodimo svoju FB stranicu“). Elem, budući da Banini do skoro gotovo da nije ni bio prisutan na društvenim mrežama, moralo se odnekud krenuti… Svako istrażivanje tržišta, pa i najprimitivnije, koje možete i sami sprovesti odlaskom u hipermarket i zagledanjem klijentele, “otkriće” Vam da “odluku o kupovini u domaćinstvu donose žene” u većini slučajeva. Zašto je to tako? U hipermarketima vidjamo, najćešće, parove, pri čemu, gotovo uvek,

izvor fotografije: parentables.howstuffworks.com

ONA odlučuje o tome šta će se staviti u kolica. To je zato što uglavnom ona kuva i sprema u kući, te zna šta joj je za te aktivnosti potrebno. Ako muškarci idu sami u kupovinu, oni, pak, nose spiskove, koje su im sastavile “lepše polovine”. Ali, kada je reč o sitnim zadovoljstvima koja (nikada) nisu na spisku, zašto i muškarci i žene ne bi sami odabrali neki slatkiš? Ko odredjuje šta će muškarac kupiti na kiosku ili pumpi? Da li mama strogo odredi detetu šta će kupiti za užinu kada mu daje novac? Pa čak i da odredi, da li deca ipak sama biraju? Sve ove navedene kupovine istraživanja nazivaju “impulsivnim”, i navode kreatore medijskih kampanja da ih tret

iraju drugačije. Tako je stvoren mit o tome da samo žene odlučuju o kupovini, a samim tim i začarani krug reklama koje se obraćaju ženama, žena koje kupuju, istraživanja koja tvrde da žene kupuju, reklama koje se obraćaju ženama… U taj začarani krug upetljao se i naš Banini, tačnije, administrator Baninijeve stranice. Počeo je od toga što je inicijalnim oglasom za promociju stranice targetirao žene (medju njima i mene, moje drugarice, ali ne i drugove, sa sličnim ili istim online interesovanjima). Onda je u statistici stranice video da su fanovi mahom žene (čudna li čuda, njima se baš i prikazivao oglas!). Umesto da pokuša da privuče i mušku populaciju, jer, i oni imaju novac u novčaniku, a cilj svakog ulaganja u marketing jeste ROI, to jest povećanje prodaje, FB Baninijevac je rešio da se “obraća ženama ženskim temama”, pa je krenulo redovno postavljanje onih slika sa početka teksta, uz savete za negu kože, negu kose, noktiju i sl. Na jednoj od fotografija pokušala sam da ukažem na to da sam fan Baninija, a ne pilinga i frizeraja, te da na stranici očekujem sadržaj koji se tiče Baninija, kvaliteta proizvoda, sastojaka… Odgovorili su mi linkom na neki prethodni post o,

klik za uvećanje

zamislite, kolačima, koji je tada bio star 9 dana, u stilu “evo ti, na, a sada da se vratimo pranju kose”. Znate, opasno je kada se čovek površno bavi nečim. Kada površno učite o online PR-u, naići ćete na savet da treba postovati i o drugim sadržajima, nevezanim, nužno, za Vaš proizvod. Ali, ako dublje udjete u ovaj savet, morali biste naučiti da sadržaji ipak moraju imati logičku vezu sa Vašim proizvodom, nekim njegovim sastojkom i sl, ili se mogu ticati aktuelnosti iz ugla Vas kao proizvodjača. Takodje biste morali znati da u ravnoteži dobrog PR-a nerelevantni sadržaji ne smeju da predju 30%. Što se tiče informacija o proizvodima, niko ne brani, štaviše, poželjno je, bitne činjenice ponavljati i parafrazirati, jer, prostim pogledom na statistiku, shvatićete da nisu baš uvek svi fanovi videli sve, uostalom, retko ko je baš stalno na mreži. Kada se i u narednim danima na Baninijevoj stranici kozmetički PR nastavio, “odlajkovala” sam stranicu. I to teška srca, jer sam u offline životu veliki fan Baninijevih zlatnih cvetova i Gustava sa čokoladom, pa bi mi, na primer, značila informacija kada su ti proizvodi na akcijskim sniženjima (a bili su, ali na FB stranici nije bilo pomena), i slične informacije o proizvodima, a ne recepti za sjajniju kosu. Nažalost, dokle god je “broj lajkova” merilo po kome se proizvodjaču naplaćuje vodjenje stranice, ne može se govoriti ni o kakvom uticaju na rast prodaje. A zahvaljujući takvom diletantskom “radu” na FB-u ne čudi podozriv stav srpskih fabrika prema ovom novom mediju. Jer ovde je onaj koji treba da dâ proizvodu dodatnu vrednost, uradio upravo suprotno.

Zašto sami vodimo svoju Facebook stranicu?

Kada je Miodrag Ristić, vlasnik štamparije Deto i vrlo nenametljivo-odličan bloger napisao tekst Četiri dobra razloga da se lično bakćete internetom (ako ste preduzetnik) mislila sam davna tu temu nema bogznašta da se doda. (Digresija: preporučujem da pratite blog g. Ristića jer smatram da od njega može mnogo da se nauči: od toga kako je moguće u Srbiji, umesto kukati i čekati državnu službu, svojim rukama od nule stvoriti uspešnu proizvodnu firmu, do toga koje knjige valja čitati.) Moglo bi se dodati da sve navedeno, što je Miodrag i pisao iz lične perspektive, tj. perspektive malog preduzeća, a to u naslovu i kaže, treba i primenjivati na mala i srednja preduzeća. U velikim sistemima, sa mnogo zaposlenh, u kojima ne postoji PR osoba, a od nekakvog direktora bi bilo apsurdno očekivati da se bavi društvenom mrežom ako jedva da zna šta je to, a dane provodi gubeći glavu medju izveštajima svih sektora firme, posao bi mogla obavljati agencija, pod uslovom da je vična tome. No, u našoj maloj srpskoj bari ima užasno mnogo krokodila, ali su, zapravo, mnogi jedva i gušteri. Tako postoje ozbiljne, profesionalne agencije, a postoje i diletanti, kao, uostalom, u svakom poslu, samo je u advertajzing&PR businessu mešetarenje nekako najviše uzelo maha. Od jedne od potonjih agencija, naši Andjeli kolači (koji, naglasimo, u ovom trenutku nemaju sajt već “samo” FB stranicu, preko koje prodamo 90% ukusnih i zdravih kolača) dobijaju sledeću ponudu:

“Poštovani,
dostavljamo Vam ponudu za FaceBook kampanju i promociju Vaše poslovne FaceBook stranice. Kampanjom dobijate bolju i bržu poziciju na FB mreži – značajno povećane parametre Total Reach i Talking About, čime će Vašu kompaniju (proizvode, usluge) videti milionski auditorijum. (…)

Ponuda FB kampanje obuhvata sledeće usluge:

- podešavanje stranice i linkova (Vanity i Beacon) za bolje i brže targetiranje
– podizanje stranice u pogledu fanova (Like), od 5.000 do 100.000 lajkova
-garantovanje ugovorenog broja fanova (Like) tokom kampanje
-garantovanje dobijenih lajkova sa stvarnih FB profila (nisu lažni lajkovi) – cena kampanje iznosi od 4 do 8 dinara po lajku (fanu), zavisno od željenog broja lajkova – početak kampanje odmah po uplati – mogućnost dogovora za dalju administraciju i ažuriranje Vaše FB stranice (objave slika, postova, praćenje komentara, odgovaranje na njih ili prosleđivanje na Vašu nadležnost).

Ponuda važi i za postojeće i za nove FB stranice (ukoliko već ne posedujete svoju poslovnu stranicu).”

Zašto je ova ponuda besmislena?

Anđele možete kupiti preko FB-a ili u Mikser House-u (na slici), pekari Šarlo, Supermarket koncept Store-u i Supermarket Deli-ju.

Krenimo od kraja: mejl na koji je poslata je a) pronadjen na našoj ambalaži, tik pored linka za našu FB stranicu, b) na našoj FB stranici. Da li je onda normalno poslati na takav mejl ” Ponuda važi i za postojeće i za nove FB stranice (ukoliko već ne posedujete svoju poslovnu stranicu).”? To meni govori samo da sam dobila template mejl, te da taj ko ga piše mene vidi kao jednu od butkica koje treba mesarski da tranžira: šta tu ima mnogo da se misli, but je but, što je važno da l’ je od svinje ili juneta. Isto tako i Vi kao potencijalni klijent ste nam isti kao bilo koja druga stranica koju bismo vodili, bez obzira na vrstu proizvoda, profil publike, da li je pokrećemo ili razradjujemo… E, pa nije! U nastavku ćete saznati i zašto…

No, vratimo se na početak ponude: ” podešavanje stranice i linkova (Vanity i Beacon) za bolje i brže targetiranje” zvuči svakom prosečnom vlasniku FB profila, a kamo li nekome ko profil ni nema, kao deo misije NASA-e na Mars! Suštinski, radi se o sledećem:
Vanity je taština na engleskom. A vanity URL je naziv Vaše stranice u browseru, dakle, umesto da se zove www.facebook.com/36479261539 stranica se zove www.facebook.com/ukusnoizdravo. Treba li reći da to već imamo?
Beacon je bio sistem Facebooka i partnerskih sajtova koji su razmenjivali informacije o korisnicima bez njihovog odobrenja, zbog čega je ukinut u septembru 2009. godine, a Zukerberg se izvinio korisnicima nazivajući Beacon greškom). Ova “fantastična” ponuda poslata nam je mejlom 2.4.2013. Drugim rečima, nude nam uslugu koja ne postoji pune 3 godine i 5 meseci!! Mogli bi isto tako da nam ponude oglašavanje u magazinu Ćao! Dalje u ponudi stoji “podizanje stranice u pogledu fanova (Like), od 5.000 do 100.000 lajkova“. Koliko je medju tim fanovima naših realnih kupaca i potencijalnih kupaca? Zašto je bitan broj fanova ako će prodaja ostati ista? Drugim rečima, zašto mi ne nude ono što mi zaista treba? Potom stoji “garantovanje ugovorenog broja fanova (Like) tokom kampanje“, što je preformulisana prethodna stavka, pa ponavljam pitanje kako će nam to povećati prodaju?
Sad sledi biser: “garantovanje dobijenih lajkova sa stvarnih FB profila“. Pa, da li me zezate? Stvarno? Real people? A ja sam htela da Vam platim da se igrate otvaranja lažnih profila koji će lajkovati moju stranicu! I kao da prvi deo rečenice već nije dovoljno uvredljiv, sledi zagrada, ako ste toliko glupi da ne razumete šta su stvarni profili: “ (nisu lažni lajkovi)“.
Analizirajmo dalje, sve je bolje: “ cena kampanje iznosi od 4 do 8 dinara po lajku (fanu), zavisno od željenog broja lajkova“. Dakle, nečija lojalnost brendu, proizvodu, firmi… Košta 4 do 8 dinara?? Tako je, valjda, kad je osoba za Vas nekakav “lajk” i ne interesuje Vas ni najmanje šta nju interesuje, a još manje da li će zaista kupiti proizvod Vašeg klijenta.
” početak kampanje odmah po uplati” – e, ovde sam umrla od smeha! Ne zato što FB naplaćuje oglase post festum, već zbog drskosti s kojom se koristi reč “kampanja”, koja u svojoj definiciji mora imati i savršen tajming, koji bi, opet, morao biti uskladjen sa tajmingom prodaje. Za ove šarlatane taj trenutak je “po uplati”.

I na kraju ponude – bombonica: “ – mogućnost dogovora za dalju administraciju i ažuriranje Vaše FB stranice (objave slika, postova, praćenje komentara, odgovaranje na njih ili prosleđivanje na Vašu nadležnost).“. Čekaj, a od čega se sastoji kampanja, ona što “kreće po uplati”? Zamislili ste da ja vodim stranicu, osmišljavam i postujem sadržaj, komuniciram sa fanovima, a vi da pustite oglas? Tj. ako ja to ne radim, kakve ćete mi “fanove stvarnih profila” dovesti na praznu/neaktivnu stranicu? Mislim da ne želim da znam.

Dakle, mi se sami bavimo svojom stranicom. Da li će zauvek biti tako, ne znam, jer rastemo svakodnevno, žongliramo sa sve više obaveza, ali znam da će direktna komunikacija sa našim fanovima i gajenje imidža brenda biti nešto što ćemo teško delegirati. Kako smo to do sada radili možete pročitati u tekstu Anđeli – ukusni kolači kao savršen primjer za učenje o ostvarenju snova, biznisu, te korištenju interneta. Tako nas je, objektivno, realno i ničim izazvano sagledala Cyber Bosanka Hana Kazazović.

Malo kafe za dobru karmu ili Šta je “suspendovana kafa”?

Ova fotografija već nedeljama kruži društvenim mrežama. Korisnici je, mahom, dele na svojim stranicama zbog svoje neverovatne vizuelne “rečitosti” i dirljivosti. Postoje slike koje, jednostavno, pokrenu neku ljudsku samilost u svakome… ovaj čovek bi mogao biti bilo ko, bilo gde, ali, sticajem okolnosti, snimljen je u jednom od lokala Starbucks-a, globalnog lanca kafeterija. Pije takozvanu suspendovanu kafu (suspended coffee).
Dakle, osim ganutosti, možda je još važnije podeliti ovu fotografiju jer ona pokazuje jednu sjajnu, humanu i humanitarnu ideju. Ukratko, u kafeima koji ovo omogućavaju, možete, osim svoje kafe koju ćete platiti i odneti ili popiti u kafeu, platiti još jednu, dve, pet, koliko želite… kafa za nekoga ko će doći nakon Vas i, budući da je ne može sam priuštiti, pitaće da li ima “suspendovanih kafa”. Čovek sa slike je imao sreće da je neko pre njegovog dolaska platio “suspendovanu kafu”.

U svetu se ova ideja širi neverovatnom brzinom. Do nas, dok ovo pišem, još nije došla, nažalost. Sanjam o tome da jednog dana imam svoj mali kafe. U njemu će svakako biti suspendovanih kafa. I suspendovanih čajeva. I kifli… Do tada, navijam za kafe koji će prvi ovo uraditi kod nas.

Zašto je problem što Argetine mame nisu mame nego maneknke?

Ovo pitanje se provlači po društvenim mrežama na profilima malog broja onih koji tvrde da je potpuno isto ovo što je uradila Argeta i angažovanje glumica koje peru veš u reklamama, mažu se pomadama i sl… Hajde da razjasnimo zašto nije: Zato što niko u reklami za Bonux ne tvrdi da je Marija autentična žena koju smo slučajno zatekli da koristi naš prašak i sad će da Vam kaže reč – dve o tome kako je super. Ne, svima je apsolutno jasno da je reč o glumici koja govori tekst iz scenarija. Za razliku od klasičnih reklama, Argeta je rešila da tvrdi da angažuje “prave ljude”. A onda se ispostavilo da to nije istina. Nažalost, u industriji hrane, gde je poverenje potrošača mnogo krhkije nego u drugim industrijama, nije uputno stavljati ga na kocku ako ne mora. Kad mora? Mora ako se dogodi problem sa kvalitetom, situacija nalik na one koje se vežbaju na PR radionicama, npr. bakterije u proizvodu, neko se otrovao i sl… Svakako ne morate da dovedete sebe bezrazložno u kriznu situaciju, tj. da potrošača navedete da pomisli da ste ga slagali. Jer, ako ste ga slagali sada, kako da zna da ne lažete stalno?

Pogledajte kako su reagovali neki od pravih, živih potrošača (koje je, možda, Argeta mogla da zaista angažuje…), ovo su komentari sa različitih Argeta FB stranica (svaka ex Yu zemlja ima “svoju” stranicu):

“Ovo s vašim fijskom s novom kampanjom…bilo bi vam najbolje da odmah odustanete od nje, i duuugo se ne pojavljujete s novom. Stekli ste toliko negativnog publiciteta da ste si uspjeli napraviti jednu od najučinkovitijih antireklama u Hrvatskoj ikad.”

“Argeta od tune moja je omiljena pašteta, ali lažna kampanja s lažnim mamama je big fail. Nikakva naknadna objašnjenja nisu uvjerljiva. Direktor marketinga – otkaz. Agencija – otkaz. Krizni PR neka nastupi. Lijepo sve priznajte. I krenite iz početka.”

“Prijavljujem se za laznu mamu Fotke besplatno!”

“Zar nije ova kampanja, osim što je mazanje očiju kao i svaka druga, također i čisti primjer potkupljivanja? Prvo se udara tamo gdje smo kao roditelji najmekši – “Svaka mama želi najbolje svom djetetu” a onda se mamama obećava “zvjezdani tretman”. Da, baš će nakon ovakve “zvjezdane raskoši”, odabrane mame postupiti kao “najstrože procjeniteljice”! Ovakav primjer besramne manipulacije još nisam vidjela.”

Na ove, i još mnogo drugih, sličnih postova, odgovarano je “copy-paste” metodom, tj. svima isto. Jedna od stvari koju ne možete da naučite u radionici za krizni PR, nego samo ako imate iskusnog metora koji Vas vodi kroz krizni PR koji radite, jeste da zaboravite na copy i paste! Situacija je već alarmantna, a Vi se nećete udostojiti da svakog zainteresovanog i zabrinutog potrošča udostojite njegovim ličnim odgovorom?! Pogrešno!! Otkucajte svakome isti odgovor, ali ga svaki put otkucajte “iz glave”, biće dovoljno različit od svakog prethodnog da pokaže da Vam je stalo do svakog potrošača. A verujte mi, danas se u industriji hrane morate žestoko boriti za baš svakog potrošača! Pa, pogledajte samo koliko ima pašteta na tržištu! Izbor je ogroman ja Nj.K.V. Potrošač ima moć izbora… No, da se vratimo odgovoru:

“Spomenute fotografije dio su prve faze kampanje gdje smo koristili fotografije sa stocka, ali izjave mama su autentične izjave koje smo prikupili street-smart ispitivanjem provedenim u regiji. Natječaj za prave mame je u tijeku što znači da će prave mame biti dio kampanje nakon završetka natječaja tj. nakon 3. travnja. S obzirom da imamo više od tisuću prijavljenih mama, možemo ubrzati ovu fazu i početi koristiti prave mame. Ispričavamo se na konfuziji.” Ovo je odgovor stranice Argeta Hrvatska, isti ćete naći na slovenačkoj stranici, na slovenačkom, dok druge zemlje regiona još nisu dobile prevedenu verziju odgovora.

Kako da Vam kažem, ne verujem. Ne verujem jer 1. već ste jednom slagali, 2. da li je moguće da ste bili toliko nesmotreni da se zakopate u tako trapavu kampanju, pod uslovom da sad govorite istinu? I pod brojem 3. Ako ste upravo priznali da je reč o stock-mamama, o kome onda ovde pišete?? Vidi sliku ispod, odgovor na treće pitanje:

Obratite pažnju na to da stariji post, ispod ovog, već o lažnim mamama…

Tragično je što Argeti ovo uopšte nije trebalo. Njihova pašteta je zaista jedna od kvalitetnijih, lako bi se našlo nekoliko žena koje bi izrazile svoju lojalnost brendu (i bez nadoknade, ako ste na to pomislili, ljubav prema brendu je užasno snažan motiv, ali svakako bi postojao način da se te žene plate kao glumice). Jako me zanima kako će se ovo nastaviti, da li će neko u Argeti konačno shvatiti da je ovo krizni PR, ili će nastaviti da realizuju kampanju “nakon završetka natječaja tj. nakon 3. travnja.”

Pašteta, pa, šteta…

Dve stvari su veoma bitne u svakoj industriji, a posebno u industriji hrane: 1. Mišljenje potrošača i 2. Izbeći tzv. “Krizni PR” ili, ako je neminovno, voditi ga tako da povratite ugled i poverenje potrošača. U srži obe leži kvalitet – ako njega nema džaba bilo konji vrani, po livadi razigrani, da se izrazim pesničkom figurom.

Koliko je testimonial, to jest ono što Njegovo Veličanstvo Potrošač ima da kaže o proizvodu, bitan znala sam i ranije, i često na to ukazivala na ovom blogu. No, kada smo suprug i ja hrabro zakoračili u svet sopstvene proizvodnje i osmislili ukusne i zdrave kolače “Andjeli”, dobila sam potvrdu da je moguće čak i nešto vrlo konkretno, kao što je kolač, prodati na jedan vrlo apstraktan način, kao što je online svet, ako dovoljan broj pravih i nepoznatih ljudi na FB stranici izrazi svoje oduševljenje proizvodom. A kako znate da su to pravi i živi ljudi? Jednostavno, videćete u nastavku teksta kako se lako otkrije kad nisu…

Elem, testimonials.. ako su tako bitna i učinkovita, a nemamo ih, daj da ih izmislimo, pomislio bi neko… Ne lezi, vraže… Taj “neko” bio je Argeta, proizvodjač pašteta… Sticajem okolnosti, dok sam se tek učila PR veštinama, ukazala mi se prilika da posetim Argetinu fabriku. Budući da je u mojoj klasifikaciji hrane pašteta = junk (znate onaj vic kad mesarev šegrt čisti radnju? Gleda odbačene papke, kljunove, kožice i sl. pa kaže: “pa, šteta da se ovo sve baci… pa šteta, pa šteta… Pašteta! ) tek kad sam se svojim očima uverila da zaista meso ulazi u mašine za preradu, probala sam Argetinu paštetu. I bi fina, ni nalik na ono djubre koje su nam poturali kao klincima, puno bibera i od kojeg se podriguje. Čak iako niste (a verovatno niste) videli fabriku, mogli ste da steknete utisak o tome koliko je sastav kvalitetniji od neke tamo djačke paštete po ceni peoizvoda i po odabiru ambalaže (koji je meni, takodje, problematičan jer se trudim da uvek biram ekološki svesnije proizvodjače, dakle, u ovom slučaju bih radije kupila paštetu u crevu nego u limenci (?!). Srećom, ne kupujem paštetu). Raspisala sam se na temu Argetinog kvaliteta jer zaista jeste ispred većine konkurenata, prema tome, bilo bi lako naći nekoliko potrošača koji bi javno rekli da jedu Argetinu paštetu, ili je daju deci, babi, dedi, psu, ribicama… Možda je to i bila suštinska ideja Argetine kampanje. Ali, očigledno je neko licnuo olovku (pardon, otvorio Excel) i izračunao da bi mnogo koštalo da sve te potrošače pronadju, pozovu, nauče tekstu, očešljaju, snime, itd. Mnogo je jeftinije, jednostavnije i brže da kupe gotove stock fotografije (to su Vam fotke iz neke ogromne baze koje koštaju malo jer se iz istog seta proda na stotine fotografija u celom svetu raznim magazinima, sajtovima, agencijama…). Ionako izgledaju kao da smo slikali potrošače, zar ne? A tekst ćemo sami da napišemo, to nam je sigurica, bolje nego da potrošač nešto “lupi”, zar ne?
Hmmm, pa, ne. Jer, znate, Internet je dostupan svima, kao i baze stock fotografija. Ovim se ozbiljno-duhovito pozabavila Maja Petrović, autorka bloga Vitki Gurman (mada ne verujem ni da ona konzumira paštetu ), u njenom tekstu analizirane su razne Argetine “mame“, sa sve originalnim izvorima

Argetina “mama”, photo by Vitki Gurman

fotografija. Dakle, kad se otkrije da su potrošači, zapravo, manekeni, a testimonijali delo marketing tima, kako da Vam verujemo? Kako da znamo da ne gurate kljuniće i perje umesto mesa u te paštete?
Rekla bih: teško. I tu sad dolazimo do druge veoma bitne stvari, a to je krizni PR. Pu, pu, daleko mu lepa kuća, teraj ga od naše firme.. juuu, pa mi ga sami sebi napravismo! Da radim u Argeti ovo bi me jako potreslo. Tako je jedna suštinski sjajna ideja postala predmet podsmeha i štap u točkovima onih kola kojima se vozi poverenje potrošača. Pa sad izračunajte šta više košta…

Voćni sok = sok od voća. Da li je uvek tako?

Kao potrošač najviše cenim istinu. Ne nužno nisku cenu, jer pravi kvalitet morate da platite, ali ako na ambalaži soka piše da je od voća, ja očekujem da unutra zaista i bude voće. Moj suprug nalazi da je smešno moje “poverenje u deklaracije proizvoda”, ali, mi, Sundjer Bobovi potrošačkog društva, nikoga ne lažemo i očekujemo da i nas drugi ne lažu. Nažalost, lažu. Tačnije, ne govore nam baš pravu istinu. Platon je to nazivao “belim lažima“. Nazovite to kako hoćete, tek, činjenica je da sokovi “100% voće” nisu 100% od voća. Ako ste pomislili da su razredjeni vodom, nisu, to bilo lepo. No, krenimo od početka, odaću Vam tajnu proizvodnje voćnih sokova…
Za početak, po važećoj regulativi ono što se sme nazivati sokom moralo bi biti od voća. Ukoliko je procenat voća premali, govorimo o nektaru, a ako je glavni sastojak voda uz dodatak koječega, to nazivamo napitkom.
“100% voće” moralo bi da znači da u sok nije dodavan šećer. Ali, šećer ne mora nužno biti u obliku u kom ga kupujemo u radnji da bismo ga stavili u kolače: beli, kristal šećer.

Iako srpski Pravinik o proizvodnji voćnih sokova, na koji se već godinama svako upućen iz EU zgražava, a koji grčevito brane proizvođači onih sokova na kojima čak ni ne sme da se nacrta voćkica koliko im je procenat voća zanemarljiv, ne smatra koncentrovani sok od grožđa zaslađivačem, on je upravo to – zaslađivač. Da, da, znam, proizvođači sokova tvrde da je reč o soku, a ne o šećeru, ali, ako ste grožđe dehidrirali i koncentrovali, a onda mu posle dodavali vodu da ga “odsirupite”, pa to sve dodali kaši od jabuka, molim vas, nemojte mi to nazivati 100% voćnim sokom, jer grožđani koncentrat nije (više) voće!

Sramotno je što ćete ovaj sastojak pronaći na etiketama najskupljih “prvoklasnih” srpskih sokova! Srećom, postoji proizvođač koji pravi sok zaista od voća, uz to ga ne naplaćuje papreno, a ukus mu je zaista takav da se može meriti sa domaćim sokovima, ceđenim kod kuće. Reč je o Fruvitinom soku Super Premium, koji je upravo to što mu ime kaže.
Žao mi je što je od “lansiranja” ovog proizvoda do trenitka kad pišem ovaj post prošlo više od 3 godine (kad ste multitasking mama u sopstvenom biznisu pisanje bloga je negde na 3675. mestu ), ali činjenica da je ovaj sok još na tržištu i to veoma dobro pozicioniran u maloprodajnim objektima govori da nisam jedini potrošač koji je prepoznao kvalitet. Takođe mi je žao što kompanija Fruvita, izlazeći na tržište sa ovim proizvodom nije imala snage (čitaj:para) za obimniju medijsku kampanju, jer bi tako više potrošača brže bilo upoznato sa mogućnošću da za pošten novac dobiju kvalitetan proizvod. No, put preko police u malorpodajnom objektu je možda duži i mukotrpniji, ali je sigurniji put do potrošača. I najvažnije, koliko god obimnu kampanju da neki proizvod ima, ako je sam proizvod loš, potrošač mu se neće vraćati. U slučaju Fruvita Super Premium sokova bojazan da se tako nešto desi je potpuno izlišna. Ako već niste, obavezno probajte ovaj divni sok, i popijte u roku od dva-tri dana, jer, čak i ako ga držite u frižideru, ovaj sok koji, očigledno, zaista nema aditive ni konzervanse, više ne može da izdrži. Uostalom, toliko je ukusan da ćete ga popiti istog dana.
p.s. ovaj tekst ne pišem ni kao stručnjak za marketing, ni u dogovoru sa kompanijom Fruvita, već samo kao potrošač koji je oduševljen proizvodom, a slučajno ponešto zna o proizvodnji sokova.

Imidž jedne zemlje i uticaj Eurosonga

“Soft power” je termin koji se koristi u diplomatiji da objasni vrstu uticaja jedne zemlje. Kako je jezik diplomatije internacionalan (u ovom našem delu sveta nekada je bio francuski, danas je, mahom, engleski), tako se i termin “soft power” ne prevodi. Prvi ga je upotrebio Joseph Nye, pokušavajući da objasni delotvornije načine da se proširi i ojača uticaj jedne zemlje od ratovanja ili korišćenja novčanih transfera kao diplomatskog sredstva.

Ovaj “mekani” uticaj osećamo i na sopstvenoj koži gotovo svakodnnevno. Različite države ga ostvaruju na poslovnom planu, u oblastima kulture, dizajna, privrede, kroz humanitarne aktivnosti… Navešću nekoliko primera koji su nam svima dobro poznati, ali ih ne prepoznajemo kao soft power: Italija je u celom svetu poznata po specijalitetima svoje kuhinje, a ne može se baš reći da joj je politički uticaj toliko penetrirao u svest stanovnika planete Zemlje. Turska gradi svoj imidž predano i decenijama unazad na nekoliko soft-power-planova, recimo u konditorskoj industriji, ili industriji bele tehnike, a najviše na planu televizijske produkcije. Naime, krajem 2011.godine turske tele-novele prikazivale su se u preko 50 zemalja sveta, od Pakistana do Južne Amerike. Turska TV produkcija mnogo je profesionalnija od latinoameričke, i na planu samog scenarija, i u smislu kvaliteta slike, odabira glumaca, kostima, itd. Svedoci smo ogromne popularnosti u celom svetu serije Zlatni vek, o osvajanjima i životu Sulejmana Veličanstvenog. Možemo i da skratimo priču na sistem asocijacija: Nemačka – kvalitet, mehanika, preciznost. Švedska – dizajn, standard, skromnost. Japan: hi-tech, pop-kultura, donacije. Koliko god beznačajno Vam može u prvi mah zvučati, imidžu zemlje doprinosi i svaka pojedinačna stvar koja ostvari globalni uspeh. U slučaju Švedske, na primer, to su i Volvo, i H&M, i Abba…

Kad pomenuh Abbu, ono što je ovu grupu „lansiralo“ putem svetskog uspeha beše izbor za pesmu Evrovizije. Večeras je prvo polufinalno veče Eurosonga. Eto još jednog izuzetnog primera soft power-a. Naivan je onaj ko misli da je ovo samo takmičenje lakih nota. Naravno, paranoičan je onaj ko tvrdi da je to nekakva belosvetska zavera i politički festival iza kojeg stoje tajne službe. Istina je negde između: za izvođače koji bi želeli promociju van svoje zemlje ovo je idealna prilika. Za zemlje koje bi želele promociju van političkog plana, ovo je takođe idealna prilika (naročito za zemlje-domaćine): mnoštvo stranih novinara „sjati“ se u jednu zemlju, eto prilike da se o njoj izveštava na drugačiji način, apolitičan način. Ovu priliku za Srbiju ispravno je prepoznao pokojni mag marketinga Dragan Sakan, kome je poveren imidž delegacije koja je i donela pobedu Srbiji pre pet godina: on je, naime, celokupan vizuelni identitet bazirao na elementu koji je suprotan aktuelnoj percepciji Srbije – srcu. Na svim press konferenijama i drugim javnim pojavljivajima Marije Šerifović i delegacije lajt motiv bio srce nacrtano na spoljnim stranama šaka spojenih u molitveni položaj. Tako je zemlju koja je je u Evropi i svetu (nažalost) najpoznatija po tome što je na samom kraju dvadesetog veka okrvavila ruke u ex-Yu ratovima, pokazao jednu drugu, emocionalnu dimenziju. Kao što smo videli, to je pomoglo da naredni Eurosong bude održan baš kod nas.

Još studioznije je ovom zadatku pristupio Azerbejdžan. Setite se te godine kada je Beograd bio domaćin Eurosonga – mesec dana pred samo takmičenje širom zemlje osvanuli su bilbordi koji su reklamirali predstavnike Azerbejdžana i pozivali da se glasa za njih (jer, svakako za svoju zemlju glasati ne možete, takva su pravila). Sličnu propagandu Azerbejdžan je ponavljao u svakoj sledećoj zemlji koja je bila domaćin Eurosoga. Azerbejdžanski nastupi bili su godinama najpomnije pripremani, uz skupa angažovanja kompozitora, koreografa, stilista, itd. Da li zbog toga, ili zbog paralelne promocije same zemlje kao dobročinitelja koji grade parkove za decu (jer, Tašmajdan nije jedini park u kome stoji spomenik diktatoru Hajderu Alijevu, naime, njegov sin, Ilham Alijev, aktuelni predsednik Azerbejdžana, širom Evrope donira velike sume za izgradnju parkova, pod jednim uslovom: da u parku stoji spomenik njegovom ocu), tek Azerbejdžan je ove godine zemlja domaćin Eurosonga.

Veliko je pitanje da li će Azerbejdžan iskoristiti potencijal koji Eurosong pruža za promociju zemlje. Već sada, i pre samog festivala, iz ove zemlje dolaze samo kontroverzne vesti vezane za organizaciju: deo grada koji je bio funkcionalan srušen je zbog izgradnje dvorane za Eurosong; samu dvoranu grade firme u vlasništvu predsednika, po cenama gradnje znatno višim od realnih; na čelu organizacionog odbora Eurosonga je predsednikova supruga, a zet će biti specijalni izvođač. Mnogi smatraju da je uopšte neprimereno i dati pravo na organizaciju muzičkog festivala zemlji u kojoj još ima političkih zatvorenika, a zatvaraju se i novinari koji kritikuju vlast.
Srećna okolnost za nas koji još uvek gledamo Evroviziju sa istim naivnim žarom kao u vreme kad smo bili deca, pa smo te večeri smeli da ostanemo budni do ponoći (druga prilika je Nova godina), jeste činjenica da su pravi organizatori Eurosonga ujedno i većinski vlasnici ovog festivala (a i profita od reklama, SMS-a, isl.) Nemačka i SAD, te da je ekipa koja realizuje sam događaj i TV prenos zapravo američko-nemačka, pa zemlja-domaćin nema mnogo prostora za brljotine. Zato uvek umrem od smeha kad mi neko kaže da je Evrovizija koja je održana kod nas jedna od najbolje organizovanih, i da je to zasluga RTS-a!

Povezani tekstovi: Brendirane Srbije – zašto nam to nije potrebno?