Neobavezna ćaskanja sa mojim venčanim kumom su izuzetna, između ostalog, i po tome što često nehajno „skliznu“ sa svakodnevnih u vaseljenske teme, i obrnuto. Nedavo smo, pretresajući ko zna koji put večitu dilemu „should I stay or should I go“, zakjlučili da mi ionako ne živimo u zemlji u kojoj smo se rodili, iako se nismo makli iz rodnog Beograda. Zemlja u kojoj smo se rodili zvala se drugačije, imala je drugačija dokumenta, novčanice, veličinu, službeni jezik, itd… I, mada ovo slutim već duže vreme, tek danas, posle posete izložbi „Poslednja mladost u Jugoslaviji“ u Muzeiju istorije Jugoslavije, kristalno mi je jasno koliko je zemlja u kojoj danas živimo bolja!

Možda će nekome u prvi mah zazvučati apsurdna ova tvrdnja, u svetlu aktuelne ekonomske krize, nedavnog nedobijanja datuma za početak pregovora sa EU i drugim sumornostima iz rubrike Vesti, ali dozvolite da citiram nekoliko rečenica iz preseka tadašnje društvene situacije, kojim su autori ove odlične izložbe pokušali da objasne istorijsko-društveni kontekst u kom je nastao jugoslovenski novi talas:

„1979 – Stupile na snagu mere SIV-a za štednju naftnih derivata, uveden sistem „par-nepar“ (za one koji ne znaju, voyiš auto samo kad ti država dozvoli, nekim danima voze tablice koje se završavaju parnim, nekim neparnim brojem). Počela nestašica robe široke potrošnje: ulja, kafe, šećera, deterdženta…

1982 – Uvedene nove mere štednje: bonovi za benzin i depozit za izlazak iz zemlje (!?!?).

1983 – Većina gradova u Srbiji pogođena je redukcijom električne energije. Uvedene kartice za struju na kojima je bila naznačena maksimalna dozvoljena potrošnja…“

Da li ste čitali nešto od Orvela?

Onda vam ovo zvuči poznato i ako niste doživeli, ili se ne sećate…

Između ostalog, zaključila sam i da nema krize! Od kad je sveta i veka, kriza, opšta ili jednog pojedinca, uvek bi iznedrila izuzetne umetničke vrednosti. Vrsni umetnici po pravilu su gladovali, a veliki kulturni pokreti rađali su se kao posledica nemaštine i ugnjetavanja slobodne misli. Tako je, uostalom, bilo i sa jugoslovenskim novim talasom.

Kako to, onda, danas R’n'R jedva živi na marginama domaće scene? Kako to ne cveta nekakav novi kulturni pokret? Otkud toliko prostora za reality shows, folk kič i ostali šund? Odgovor je jednostavan: nema krize. Svaki put kad se zaglavite u saobraćajnoj gužvi setite se da je to zbog toga što svi imaju benzina, vikendom ni ne pomišljajte da uđete u neki od velikih tržnih centara – prepuni su, a sa pijace se za manje od 10 evra vraćate sa po 5 kesa u svakoj ruci.

Dakle, ne živimo u zemlji u kojoj smo rođeni – ova je bolja. I ako ste se već spremili da me demantujete i komentarišete kako je „tad paradajz bio crveniji, išlo se u Trst po farmerke i na ručak i sl…“ molim vas, suzdržite se. Želim da verujem da će u zemlji u kojoj će živeti moja deca biti još bolje.

 Društvenu odgovornost kao tako jasno definisan pojam sa jasnim sprovođenjem u delo, prve su počele da primenjuju multinacionale kompanije koje su globalni igrači. To ne znači da pre globalizacije ekonomije društvena odogvornost nije postojala, naprotiv, pođimo samo od naših kompanija koje postoje nekoliko decenija – i mnogo pre privatizacije one su podržavale lokalne sportske timove, pomagale školama u svom okruženju i sl. Međutim, „društvena odgovornost“ multinacionalnih kompanija u početku je podrazumevala da prestanu da zapošljavaju decu, pa prestanu da zagađuju okolinu u kojoj proizvode i slično. Reklo bi se – osnovna higijena. Tek kad su se umile i oprale zube, kompanije su mogle da se šminkaju i ulepšavaju, i tek tada je društvena odgovornost otišla korak dalje. U poslovanju kompanija koje su zaista društveno odgovorne trebalo bi (mada i dalje često nije tako) da se podrazumeva da poštuje ljudska prava i ne zagađuje životnu okolinu. Ako je taj prvi uslov ispunjen, tek onda možemo govoriti o nadogradnji: učešču u humanitarnim akcijama i drugim vidovima društvene odgovornosti.

Ako pokušamo da je definišemo, društvena odgovornost, dakle, ne bi bila samo podržavanje humanitarnih i drugih društveno korisnih akcija i projekata, već bi podrazumevala integraciju kompanije u društvo na društveno odgovoran način. Svedeno na mikro nivo, društveno odgovorna kompanija je onaj komšija koji govori “dobar dan” kad se sretnete na stepeništu, koji ne baca đubre kroz prozor, koji pridržava vrata komšinicama i koji promeni pregorelu sijalicu na hodniku.

 Kako ne treba raditi?

Osnovno je ne baviti se nadogradnjom, ako nemate zdravo postavljene osnove. Drugim rečima, ako je suština Vašeg poslovanja neetična, teško da će percepciju o Vama promeniti bilo kakva akcija društvene odgovornosti. Pri tome ne mislim na to da li je sam biznis kojim se bavite tičan ili ne, već na koji način se njime bavite. Primera radi, možete proizvoditi odeću. Možete je proizvoditi u fabrikama u kojima zapošljavate osobe kojima plaćate dorpinose, i koje od toga izdržavaju porodice. A možete je, zbog smanjenja troškova proizvodnje, proizvoditi u zemljama gde još uvek cveta izrabljivanje dečje radne snage, i gde će Vaš džemper da pletu malene dečje ručice i to za smešnu nadoknadu. Ako tako proizvodite odeću, onda zaista nema smila da vodite kampanje tipa “Od svakog džempera dajemo dinar za prevenciju raka”!

Svedeno sa globalnog na lokalni nivo, pre nego što uložite u bilo kakvu kampanju društvene odgovornosti razmislite koliko zagađujete okolinu. Primer o kojem, sticajem okolnosti dosta znam, jeste Veliki Bački kanal, kažu stručnjaci: najzagađeniji kanal u Evropi, zahvaljujući fabrikama koje posluju duž njega. Radeći godinama za Jaffu, često sam prisustvovala neizdrživom smradu koji me je pratio na putu za Crvenku, šireći se iz kanala. Fabrika Jaffa u Crvenki, doduše, ima postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, ali, očigledno, mnoge druge komšijske joj fabrike nemaju. Meštani pričaju da je devetorica radnika, koji su pre nekoliko godina radili na čišćenju ovog kanala, umrlo od raka. Mit ili ne, ako ste fabrika koja ispušta otpadne vode u okolni kanal, teško da će Vas “oprati” izgradnja košarkaškog terena za lokalnu zajednicu.

 Kako treba raditi?

Akcija društvene odgovornosti koja je u svakom smisli ispravno spovedena, koja zadovoljava sve teoretske zadatke koje jedna takva akcija postavlja, jeste akcija kompanije Coca-Cola Hellenic, sprovedena pod brendom Rosa, a za razvoj prve banke humanog mleka u Srbiji. Reč je o akciji koja ima za cilj da

Fotografija iz kampanje: porodica sa slike je zaista pomognuta akcijom

prevremeno rođene bebe, kojih je u Srbiji 9-11% godišnje, dobijaju majčino mleko od samog rođenja, iako njihove majke, budući da su rodile mnogo pre termina porođaja, nemaju mogućnost dojenja. Zahvaljujući donaciji, dovoljno je da se prijavite, i sav višak mleka spremite kod svoje kućice, a specijalno vozilo dolazi po njega i vozi ga bebama na neonatologiji.
Primetite da je brend koji nosi ovu akciju Rosa – voda koju preporučuju i za bebe zbog najmanjeg suvog ostatka, proizvedena u fabrici koja posluje poštujući prava zaposlenih.

Međutim, još je kompleksnije izvedena i odlično spovedena u delo akcija društvene odgovornosti Apatinske pivare “Kad pijem ne vozim”, koju je nosi brend Jelen pivo. Reklo bi se, ako pivara pokrene akciju u kojoj će skretati pažnju na to da ne treba pit ii voziti, samo će sebi saseći prodaju. Međutim, Apatinska pivara je mudro formulisala slogan obrnuto: podrazumeva se pivo, ali u tom slučaju neću sesti za volan. I u ovom slučaju akcija koju su rešili da podrže logično proizilazi iz prirode proizvoda.

 Zašto društvenu odgovornost treba oglašavati?

Naravno, zato što će to unaprediti Vaše poslovanje, u smislu da će popraviti Vaš imidž pa će, zahvaljujući tome, više korisnika / klijenata / potrošača odabrati Vas naspram konkurencije.

Dakle, jedan od ciljeva sprovođenja platforme društvene odgovornosti kao kompletne PR strategije (pod uslovom da PR osobu smatrate strategom, a ne portparolom), a potom i skretanja pažnje javnosti na to što ste uradili, ima profitnu dimenziju. Ali to nije jedini cilj.

Ako Vaša akcija društvene odgovornosti ima zaista za cilj i da nekome pomogne, onda će oglašavanje akcije pomoći u povezivanju Vas i onih kojima biste mogli da pomognete. U Jaffi sam se trudila da svaku veću donaciju objavim negde, makar na sajtu kompanije, i to je često rezultiralo pozivima drugih udruženja kojima je takođe bila dragocena pomoć, a do kojih ne bih došla drugačije nego tako što su saznali za akciju i kontaktirali me.

Vratimo se na dobar primer – Rosina banka humanog mleka – da akcija nije oglašena putem medija, kako bi se, uopšte, sakupilo mleko od donatorki i kako bi ceo projekat i zaživeo? Ovo je marketinški veoma vešt način odgovornog reklamiranja – ne reklamiramo sam brend, ne hvalimo se kako smo humani, već pozivamo na akciju i vas!

p.s. kod nas je literatura na ovu temu praktično nepostojeća, ili vrlo oskudna, mnogo više ćete naći na Internetu ako pretražujete „CSR – Corporate Social Responsibility”

Copyright: Disney, Marry Poppins

Malo je savršenih primera za prethodno istraživanje o načinu odlučivanja potrošača a jedan od savršenih su banke.  Suštinski, sve banke su iste. Obrni-okreni, u svakoj banci možeš da pregovaraš o uslovima kredita, a bazične usluge kao što je održavanje računa,  revolving kartice i slično, svode se na isto i koštaju isto ili slično.

Kada ukrstimo prethodne dve činjenice, zakjlučujemo da korisnici biraju banku na osnovu imidža koji je banka odabrala da izgradi. Neke banke imaju vrlo „strog“ vizuelni identitet koji se aplicira na logo, prostorije, uniforme zaposlenih … media planovi takvih banaka podrazumevaju stručne i poslovne publikacije, događaji i akcije koje ovakve banke podržavaju su B2B ili stručni skupovi i sl. Neke, pak, banke, izgledaju žovijalnije, logotipi su im u više boja, biraju da podržavaju kulturne i muzičke manifestacije… primere neću navoditi, razmislite sami, trebaće Vam svega nekoliko sekundi da se setite i jednih i drugih primera. Međutim, banka koju ćemo ipak spomenuti u ovom postu jeste Komercijalna banka, čija je kampanja u Nedelji štednje izazvala interesante reakcije domaćih blogera.  

Za slučaj da na ovaj post nabasate kad se sva prašina slegne, evo ukratko rezimea:

1. Počinje nedelja štednje, sve banke intenzivno zakupljuju medijski prostor, naročito TV sekunde, među njima i Komercijalna banka. Međutim, umesto da nas ubeđuje da je kod njih sve povoljnije nego negde drugde, ili da kod njih u sefu pare čuvaju nilski konjići ili Meri Popins, Komercijalna banka odlučuje da kampanju iskoristi za društvenu odgovornost. Umesto svojih reklamnih spotova, ova banka emituje spotove kampanja Bitka za bebe, Osobe u razvoju, Ujedinjeni protiv droge, Bolje da znaš, MaliVeliki ljudi i Stop trgovini decom. Pre svakog od ovih spotova spiker preko logotipa banke pročita da banka ustupa svoj medijski prostor, a posle spota uz logo banke ide slogan “Ulažemo u budućnost”. Uzgred budi rečeno, ovaj slogan “igra” Komercijalnoj banci i na duže staze, jer je ona već u nekoliko navrata imala kampanje za dečju štednju, a politika banke je takva da često sponzoriše događaje namenjene deci, na primer festival dečje muzike “Čarolija”.

2. U narednim danima srpski blogeri koji pišu o marketingu i/ili PR-u bacaju sajber drvlje i kamenje na Komercijalnu banku i kopirajtera koji je autor ove kampanje, tvrdeći da je kampanja licemerna, te da je farsa jer se emituje samo na „slabo gledanim kablovskim kanalima“. Hajde da krenemo od druge tvrdnje: ona je netačna. Naime, „sporni“ spot emituje se i na nacionalnim stanicama, što je sjajno jer je tako spot akcije „Bitka za bebe“, koji se do tada emitovao isključivo na B92, iz prostog razloga što je Fond B92 tu akciju i pokrenuo, emitovan i na TV Pink! Druga stvar o kojoj bi svako ko piše o marketingu morao da vodi računa jeste da gledanost jedne televizije ne ukazuje na to da će poruku videti više pripadnika ciljne grupe nego ako se spot emituje na tzv. Manje gledanoj televiziji, koja uže targetira ciljnu grupu. No, o tome bi se dalo napisati poduži post, a u ovo trenutku je to manje bitno jer, kao što napisah, kampanja Komercijalne banke emituje se i na nacionalnim televizijama.

3. Pomenuti blogeri, dakle, ne zaključuju kako je dobro što su problemi ovog društva dobili malo više medijskog prostora, već odlučuju da Komercijalnu banku osude zbog licemerja, i zbog toga što „reklamira dobročinstvo“. Ova sintagma je pod navodnicima jer sam je često sretala u raspravama na ovu temu na blogovima i društvenim mrežama. Šta dalje blogeri rade? Reše da oni „ustupe svoj medijski prostor“, tako što iste te spotove za čije emitovanje na TV-u plaća Komercijalna banka embeduju na svoje blogove, „za uzvrat ne tražeći ništa, jer to je prava humanost“. Da li je baš tako? Citiram jednog od pomenutih blogera: „Ja sam veoma zadovoljan efektom koji je objavljiavnje ovih reklama imalo na moj blog: Pageviews 149 % Pageviews 5.04%“. Nema linka jer je nije ni bitno ko je to napisao, poenta ovog posta nije da nekog „prozivam“ niti da držim lekcije iz humanosti, već da ukažem na dva ogromna propusta koja ima ova „blogerska akcija“:

 Prvi: društvena odgovornost NIJE dobročinstvo.

Dobročinstvo je milostinja. Dobročinstvo je naš maleni pokušaj da unesemo malo pravde u nepravedni svet. Dobročinstvo je kad osećamo zahvalnost zbog nečega što imamo i želimo da deo toga podelimo sa nekim ko nema. Dobročinstvo je kad nešto radimo da bismo nekome pomogli ne tražeči ništa za uzvrat. Zato je dobročinstvo najčešće anonimno. Dobročinstvo nas čini boljim ljudima.

 Društvena odgovornost je PR alatka. Društvena odgovornost je deo korporativne politike i kao i sve sto cini korporativnu politiku, i cilj društvene odgovornosti je profit. Ko je ikad išta učio o društvenoj odgovornosti zna da ona ne sme ostati anonimna, tj. neoglašena, jer onda se nije ni dogodila.  Aktivnosti društvene odgovornosti moraju se odvijati u skladu sa Misijom i Vizijom kompanije i po pravilu se definišu posebnom platfomom koja je deo Strategije upravljanja korporativnim komunikacijama. O društvenoj odgovornosti Vam obećavam poduži post, jer vidim da je tema veoma nepoznata u Srbiji. Za sada, ponavljam: društvena odgovornost nije dobročinstvo.

Dobročinstvo se može očekivati, na primer, od kompanije koju poseduje jedan čovek i sav se profit sliva u njegove džepove. Od kompanija čija je vlasnička struktura komplikovanija, kojima upravljauu fondovi, čije su akcije na berzama, koje imaju deoničare, može se, i mora se, očekivati isključivo društvena odgovornost. A to je upravo Komercijalna banka uradila. Jer, vratimo se početku teksta: na kraju ćete odabrati banku na osnovu imidža.

 A gledajući TV zahvaljujući ovoj banci videćete i neku od društveno važnih poruka. I bićete jedan od stotina hiljada gledalaca koji će je videti, jer se gledaoci televizijskih stanica mere šestocifrenim brojkama. A čitaoci blogova, najčešće, trocifrenim, i to nas dovodi do drugog velikog apsurda ove blogerske akcije. Uz to, treba li da podsećam da je “medijski prostor” na Internetu, zapravo, besplatan, te ga nije potrebno ustupati, za razliku od televizijskih sekundi?

  Ono što su, pak, blogeri mogli da urade, jeste da na svojim blogovima pokušaju da predstave akciju za koju smatraju da joj je potrebna promocija. Do sada je to uradio jedino Nebojša Krivokuća, koji je, osim što je svoj blog post “ustupio” jednoj lepoj akciji, objasnio i da embedovanje videa u blogove nije donelo ama baš nikakve rezultate u povećanju gledanosti ovih videa.

Ili je svako od blogera mogao da pokrene, npr, paralelan blog koji bi se bavio nekakvim problemima društva… ili nekakvu FB grupu društvene odgovornosti… ili… valjda je najlakše kritikovati

p.s. evo moje grupe čiji je cilj da skrene pažnju na neravnopravnost polova u našem društvu: Mother Pride. Ja smatram da je to važno.

Od kad sam počela da se bavim PR-om i marketingom u korporativnom kontekstu (čitaj: u proizvodnim preduzećima) neprestano se susrećem sa sindromom koji već u svojoj intenoj terminologiji zovem „Money For Nothing and Chicks for Free“. Naime, svaki put kad bi kolege iz proizvodnje bile u prilici da prisustvuju kakvim akcijama marketinga, kao što su snimanje korporativnog filma, snimanje reklame, sastanci sa kreativnim agencijama i sl, uvek bi se kroz redove radnika provlačio zaključak da je „život nekome mejka, a nekome maćeha“, jer, eto, neko radi i crnči, a neko „se zeza i posao mu je pesma!“.

Nije ovde reč samo o tome da je trava zelenija preko plota. Razumljivo je da radnici koji ceo radni dan provedu pored proizvodne linije misle da je mnogo lagodnije raditi u kancelariji, a od svih kancelarija, najzabavnije je raditi u onoj koja se bavi kreativnim rešenjima, kampanjama, oglašavanjem… Slagala bih kad bih rekla da nije. Ali, svako ko se bavi marketingom i/ili PR-om zna da ima i teških dana, beskrajnog radnog vremena, rada vikendom i uveče, mukotrpnih pregovaranja, overe štampe koja često traje i do kasno u noć, duvanja na stotine balona, organizovanja promocija nedeljom ujutru… ok, prestajem da nabrajam, jer nije mi ideja da ovaj post pretvorim u kuknjavu. Posao u marketingu ima teških trenutaka, ali je istovremeno i predivan. Ali, neko ko ga posmatra sa strane, lako će videti samo lepšu stranu. Zato je važno da se jednako koliko potrošačima i javnosti obaćate i zaposlenima. To ne samo da će doprineti da razumeju da i Vaš posao ume da bude težak, već će Vam dati i jednu potpuno novu javnost kao nosioca „word of mouth“ marketinga. Kako to postići?

Novi proizvodi

Ukoliko uvodite novi proizvod, menjate postojeći ili redizajnirate ambalažu, neka to zaposleni prvi saznaju. Nije prijatno ako učestvujete u stvaranju nekog proizvoda, a prvi put shvatite da ga drugačije pakuju kad ga vidite na polici. Zato i pre nego što se potrošači susretnu sa novinama, o tome treba obavestiti zaposlene, ako postoji uzorak i dati im ga. Tako ćete, osim što će zaposleni shvatiti da su važni jer dobijaju ekskluzivnu informaciju, dobiti nove ambasadore brenda koji će sa porodicama i prijateljima pričati o pozitivnim promenama koje očekuju potrošače.

Interne novine

Iako se često postavlja pitanje ko treba da uređuje interne novine, služba ljudskih resursa ili služba komunikacija (a u slučaju Intraneta još je gore – tu se kao „uređivačko telo“ pominje i IT služba!) odgovor nedvosmisleno treba da glasi: služba komunikacija. Zašto? Jednostavno, jer svako treba da se bavi svojim poslom, a komunikacije treba da komuniciraju, bilo interno, bilo eksterno. Uređivanje internih novina, naravno, podrazumeva vrlo blisku saradnju sa sektorom ljudskih resursa (ako uopšte u firmi postoji), i zahteva mukotrpno prikupljanje informacija od svih sektora. Ali, rezultat će biti višestruk, ne samo da će međusobno sekotri početi više da poštuju jedni druge kad budu znali da i „neko drugi osim njih u firmi radi kao konj“,  pa će, samim tim, i timski duh biti jači, već ćete internim novinama najkalše postići obaveštavanje zaposlenih o kome sam pričala u prethodnom pasusu.

Ukjučite radnike proizvodnje

Kad god je moguće dobro je ponuditi samim zaposlenima da rade ono za šta biste inače angažovali statiste. Biće presrećni da daju svoj doprinos nečemu tako značajnom kao što je, na primer TV spot, osećaće se uključeno, a ne kao posmatrači, i, najvažnije, shvatiće da ume da bude napornije snimati spot nego raditi u proizvodnji!

Kada se pojavio Gmail nisu mu davali mnogo šanse pored dotadašnjeg neprikosnovenog Yahoo! Mail-a i sada već zanemarljivog u „mail share-u“ Hotmail-a i drugih besplatnih web sandučića. Međutim, Gmail ponudio je nešto što drugi do tada nisu: sanduče bez limita. Svi kojima je Yahoo Mail u tom trenutku uveliko „pretio“ da će pobrisati njihove dragocene mejlove ako sami to ne učine, pohrlili su na web mail bez ograničenja. Uskoro se i Yahoo povećao, pa se ponovo povećao, pa je došao da „beskonačnog sandučeta“. Gogle je ubzo postao lider u web mail-u. Na sličan način postao je nezamenjiv u mnogim drugim Internet sferama. Međutim, već neko vreme Google ne uspeva da ponudi „to nešto“ novo i do sada neviđeno na društvenim platformama.

Pa, uprkos tome, proteklog vikenda premašio je 20 miliona korisnika. Šta je to prema Facebook-ovih više od 750 miliona, reći ćete… Ali, hajde da pogledamo Google+ iz druge perspektive: perspektive nekoga ko bi mogao bilo koju od društvenih mreža da koristi za promociju svog brenda i druge poslovne segmente, a ne samo kao korisnik koji bi „da se druži i šeruje fotke“.

Prvi uslov da poslujete na Internetu jeste da imate publiku kojoj se obraćate. Razlog zbog kojeg sam sigurna da ćemo svi mi itekako imati publiku na Google+ mreži jeste činjenica da je Google do sada najbrže shvatao važnost integrisanja svih sadržaja na Internetu. Jedan od ključnih razloga zbog kojih FB korisnici odlaze sa sajta (pošto su pogledali news feed, čestitiali rođendane i sl.) jeste činjenica da na FB-u nisu drugi sajtovi. Čak i ako pratitie link koji je neko podelio, odvešće Vas u neki novi prozor, dakle, sa FB sajta negde drugde. S obzirom na to da Google već radi na Google + beta verziji, i imajući istovremeno u vidu koliko je stvari već sada integrisano u jednom jedinom prozoru pretraživača svakog imaoca Gmail-a (pretraživanje, pošta, dokumenti, mape… pa sada i društvena mreža), sigurno je da će Google+ biti prva mreža koja će Vam biti vidljiva i aktivna i kada radite nešto drugo na Internetu. Biće sjajno ako Google uspe da se izbori sa svojom „starom boljkom“: nedovoljnim promovisanjem sopstvenih usluga. Naime, pre ili kasnije svi dođu do Gmail-a, ali, da li je moglo brže? Danas mnogo ljudi koristi Gogle pretraživač (u junu je to bio prvi sajt na svetu sa najvećim brojem jedinstvenih poseta, ne FB ili Twitter!), ali, koliko ljudi zaista koristi i druge besplatne alatke Google-a? Ako čelni ljudi kompanije Google shvate važnost promovisanja sopstvenih resursa, svakako će i broj korisnika mnogo brže rasti. Sa stanovišta prodavaca, odnosno onih koji se na internetu reklamiraju, jednako je važno i on line plaćanje, koje je Google, takođe, u velikoj meri sjajno razvio. U našoj zemlji kupovina preko interneta (iz dobro poznatih razloga) još uvek je tek u povoju, ali stvari se već menjaju i vrlo uskoro i kod nas će on line plaćanje igrati važnu ulogu u poslovanju. Google je najavio promene u svojim „poslovnim aplikacijama“, kao što je mejl, on line istraživanja, mape i drugo, za danas (19.7.2011.) i promene će zasigurno biti povezane sa Google-om +. Ne zaboravimo da su druge društvene mreže, kao što je FB ili LinkedIn, najpre razgranale društvenu mrežu, a potom počele da rade na aplikacijama kao što je mejl. Google, praktično, već ima sve, ostaje mu da to „sve“ integriše u formu društvene mreže i adekvatno obnaroduje.

Sledeća stvar koju nudi Google +, a koja je logičan korak posle najboljeg web mail spam filtera koji ima Gmail, jeste opcija +1, neka vrsta unapređenog digitalnog „word of mouth“ marketinga. Osim što korisnici neće biti bombardovani oglasima koje ne žele, već sadržajima koje žele, opcija +1 je jednako važna i za autore koji pišu i objavljuju sadržaje na Internetu, jer će oni na ovaj način u pretragama biti dodatno rangirani po popularnosti, a dobiće priliku da svaka njihova nova objava bude predočena korisniku Google-a+. Što se tiče „običnog“ korisnika Google-a, on će dobijati ličniju i poboljšaniju pretragu, u skladu sa svojim afinitetima.  A što se tiče zastupnika proizvoda i usluga, jer iz tog ugla sam i počela da pišem ovaj tekst, njima toplo savetujem da pored „Like on FB“ ili „Tweet this“ linkova na svoj sajt obavezno uvrste i „+1″. Pazite, ovo ne znači da treba odmah da „otrčite“ na Google+ i otvorite nalog svoje firme, naprotiv. (Iako godina „propovedam“ da su FB profili za ljude a stranice za firme i organizacije, i dalje dobijam zahteve za prijateljstva od firmi, i to od, o užasa, škole za PR!!) Google je, čini mi se, pronašao način da reši ovaj problem. On, naime, već sada poručuje firmama da ne otvaraju naloge na Google+, a to može da znači samo nekakvu napredniju verziju predstavljanja firmi u beta verziji. Već sada se firme i zastupnici brendova mogu prijaviti za „Google+ Entity Profile“, ako žele da budu deo testa za beta verziju.

Ilija Čvorović nikad ne spava!

Ipak, ako ste se do sada osećali nelagodno znajući da neko tamo u Google-u zna  tačno kada i šta pretražujete po belosvetskom Internetu, korišćenjem Google-a+ ova nelagoda imaće još više osnova: naime, Google će znati još više o tome s kim komunicirate i o čemu, može imati uvid u Vaš kalendar, mape koje pretražujete, i slično. Kažu da je izreka „ne postoji besplatan ručak“ nastala u nekom restoranu koji je nudio toliko slan besplatan ručak da su gosti pili duplo više tečnosti. Možda je cena za sve napredne i beplatne alatke na Google-u upravo privatnost?

„Ne postoji tajna, to je oprobani svetski recept“, kaže Sloba, a ja se radujem što je i kod nas zaživeo pozitivan svetski recept. „U svetu je to definitivno najkomercijalniji žanr, a u Srbiji takodje polako postaje najpopularniji! Mislim da u takve projekte mora da se uloži puno, da bi dobio puno. Začudo, pored prisutnog medijskog mulja, eto, mediji nadju i dovoljno prostora za umetnost!“

U jednom od prethodnih postova pominjala sam te kao nekoga ko ne gradi svoj imidž na skandalima, kao, nažalost, većina u Srbiji. Da li je to teško? Da li ponekad poželiš da si popularniji „širokim narodnim masama“?

„Da žalim, sad bih već pričao svoje životne priče, iznosio svoju intimu u javnost i postao samo jedan u nizu iskorišćenih i odbačenih, zvezda na blic… Mislim da se ne bih osećao dobro u toj grupi ljudi! Verovatno oni znaju zašto sve to rade, i zašto im je potrebna tolika medijska, ničim izazvana, prisutnost. Moj umetnički put je bio postepen, gradio sam sebe kao ličnost i kao umetnika polako, i stvorio jake temelje! Igram skoro svako vece pred 500 ljudi, i tu nema laži! Nagrade te ili ne, srećan si zbog uloge ili ne, uglavnom, pozorišna publika je jedini pokazatelj gde se trenutno nalazim!“

Da li je u Srbiji rano govoriti o profesili „ličnog PR menadžera“? Koliko glumaca zaista ima nekoga ko se brine o njihovom imidžu i da li bi ti to nekome poverio da radi?

„Kompleksna tema! Smatram da su honorari glumaca nedovoljni da bismo mogli da razmišljamo o angazovanju agenta, pr-a.. To je lepa ideja, ali imajući u vidu da svoje pozicije već duže vreme drže odredjeni ljudi koji imaju svoje pulene, ne treba puno da zaključiš da je tvoja umesnost u vanteatarskim aktivnostima od presudnog značaja za karijeru i da ti u tom slučaju PR ili agent ne može mnogo pomoći! Ja sam ponosan na svoj put, na svaku audiciju preko koje sam dobio ulogu, ali definitivno, to jeste teži, i za nas sa izraženim moralom, jedini put!

Boravio si u Njujorku na profesionalnom usavršavanju nekoliko meseci. Da li je posao glumca tamo tako glamurozan kako se predstavlja u filmovima? Ima li istine u biografijama glumaca koji su „prali sudove pre nego što su se proslavili“?

„Poznajem dosta američkih kolega na Brodveju, medjutim, daleko je to od glamura! Bez obzira na to što karte koštaju i do 140 dolara, što producenti ulažu u predstave i do 65 miliona dolara, oni imaju veoma mala primanja. Prinudjeni su da rade i druge poslove i tamo su glumci uglavnom šankeri ili konobari, pa ako si baš karakterni – manje privlačan glumac, mogu te zadesiti i sudovi!“

Šta bi te motivisalo da se preseliš u Njujork ili London i radiš tamo?

„Bitno je sa kojih pozicija odlaziš i šta očekuješ. Ako bi otvoreni poziv značio bolji život, bolje uslove, uloge, a bez pranja sudova,

Sloba Stefanović u "Kabareu"

pristao bih! Ovako, za sada nemam želju! Verujem da u životu treba menjati stvari tek kad si nezadovoljan, a ja to u ovom trenutku svakako nisam!“

Jedan si od retkih glumaca koji se usavršavaju. Šta ti je motiv?

„Motiv mi je publika, motiv je moja samosvesnost ali i samokritičnost! Glavne uloge nose veliku odgovornost, i ako izneveriš sebe i publiku, kasnije se nove šanse umanjuju! Ja volim da radim na sebi, volim da se usavršavam, volim svoj posao, pevanje, igranje, glumu, West End, Brodvej, sve što ima veze sa mjuziklima! Konstantan rad mi daje sigurnost na sceni, a kad si siguran onda možeš i da se zaigraš! Da pustiš dete u sebi da gospodari!“

Sa kim od kolega najradije sarađuješ? Koga ceniš?

„Poslednja predstava koju sam uradio, i koja mi je trenutno i najdraža jeste “Producenti” u Pozorištu na Terazijama, mojoj matičnoj kuci! Imao sam divnu saradnju sa Nebojšom Dugalićem, i priželjkujem još predstava i novih uloga sa tako dobrim ljudima i umetnicima! Moje divne kolege sa Terazija, zatim neki od srpskih bardova glume.. Srećom, Srbija je rasadnik dobrih glumaca !“

photo by toonpool.com

Znate kako obično donosite pogrešne zaključke na osnovu sopstvenih predubeđenja, bilo dobrih, bilo loših? Ponekad su i bezazlena, na primer, ako vidimo bebu u plavom zaključićemo da je dečak. Kaže meni jutros moj muž, inače veliki poštovalac Japana i njegove kutlure, a posebno nesrećnog Sendaija, pogođenog zemljotresom i cunamijem, koji je imao sreću i da poseti, kako je gradska Vlada smislila super akciju za pomoć Japanu. Naime, danas će deliti sadnice trešnjinog drveta, a za uzvrat se očekuje da se sadnice „otkupe“ dobrovoljnim prilozima građana. Nažalost, moj dragi je pogrešno shvatio smisao akcije, koja, zapravo, nije uopšte imala za cilj prikupljanje dobrovoljnih priloga, već samo podelu 1001 sadnice Beograđanima. Neka „Slađa“ je na prigodnoj priredbi pročitala kako je smisao akcije da se svako ko je dobio sadnicu svakog proleća, kad trešnja procveta, seti Japana i zemljotresa (bilo je ok dok je čitala, kad je trebalo da izgovori jednu jedinu rečenicu bez gledanja u papir, „Slađa“ se zbunila, otuda nadimak).
Izvinite, možda sam glupa, ali, ne razumem kako će trešnje zasađene po beogradskom ataru da pomognu Japanu. To bi bilo isto kao da je Vlada Japana, umesto da donira sredstva za renoviranje porodilišta „Dragiša Mišović“, podelila japanskim trudnicama 1001 trudničku spavaćicu, pa kad budu spavale u njima, neka se sete da žene u Srbiji nemaju pristojno porodilište. Ili, umesto donacije u vidu žutih autobusa, da su građanima Tokija podelili bicikle, da bi mislili na nas koji se gužvamo u GSP-u dok voze…
No, na stranu besmisao cele akcije. Ono što je mnogo strašnije, i što je ovu (ne baš sjajnu, ali ipak simboličnu) ideju bacilo u mračnu senku, jeste tzv. „Česnica Sindrom“. To pojava da se prilikom javnog lomljenja česnice, o prazniku koji bi trebalo da simbolizuje Mir i rođenje Hristovo, Beograđani divljački otimaju i tuku kako bi zagrabili više ‘leba i eventualno pronašli novčić. Epilog današnje akcije: Tri žene su povređene, od kojih jedna teže prilikom podele sadnica japanske trešnje na skupu podrške na Trgu republike „Beograd za Japan“.A sve je moglo da se organizuje kao jedna divna humanitarna akcija, o kakvoj je moj već pomenuti muž pomislio da se radi.
Ili je 1001 sadnica mogla da se posadi, na primer, na Adi, ili na Avali, ili gde god da čitaocu padne na pamet, i da one impresivno cvetaju svakog proleća i da zaista podsećaju na Japan, štaviše, da postanu turistička atrakcija, kakve su trešnje ispred Bele kuće u Vašingtonu. Ionako Beograd oskudeva sa turistički atraktivnim destinacijama.

Trešnje u cvatu ispred Bele kuće

Nažalost, akcija koja je trebalo da simbolizuje dobru volju, još jednom je pokazala kakvi smo divljaci.
Mene je sramota umesto onih koji su se otimali, i nadam se da narod Japana, zauzet svojom aktuelnom mukom, neće stići da o ovome gleda i čita u vestima.

Korak 1: Odlučite šta želite da budeteKako želite da Vas drugi percipiraju? Da li želite da za Vas govore da ste nova Milena Dravić, ili novi Zdravko Čolić? Najpre uzmite papir I napišite šta je to što Zdravka čini Zdravko, a Milenu Milenom. Mala pomoć, evo kako su to formulisali Flamingosi u obradi pesme Simonea Kristikija:
nemaš greške u stilu
nemaš propusta u tekstu
uvek odmeren i pravi
sve je uvek na svom mestu
(…)
fanovima delim slike
smeškam se na ženske krike
uvek izvan politike, kao Zdravko Čolić

Ako je lik i delo Zdravka Čolića put kojim želite da krenete onda zaboravite na veliku braću, farme i dvorove. I Zdravko i Milena (i mnogi drugi ovekovečeni VIP-ovi Srbije) svoju karijeru gradili su dugo, strpljivo i uporno, ne prečicama preko skandala, ni beskrupulozno. Srećom, ima još glumaca u Srbiji koji ne smatraju da je reality show pravi „recept“ za slavu, i koji zaziru od prilika na kojima bi se mogli naći na meti tabloida. Jedan od njih je glumac Slobodan Stefanović, kojeg veoma cenim, i koji je odabrao ovaj sporiji i kulturniji put. Umesto na kaficu sa urednikom tabloida, Sloba ide na časove pevanja i na treninge.
No, vratimo se PR strategiji…

Korak 2: Planirajte svoju PR strategijuViše puta sam pisala o tome zašto je loše raditi bez plana i stihijski, pa ću na tome insistirati i ovde: morate imati plan. Recimo ovakav:
1. Ko želim da postanem?
2. Kako ću doći do tog cilja?
3. Merenje rezultata
4. Revidiranje prvobitnog plana i prilagođavanje rezultatima

Korak 3: Odaberite sredstva
…ja predlažem neka: 1. Svako od nas može početi da gradi svoj lični PR već ovog trena, na raspolaganju nam je najmoćniji izum XX veka: Internet. Prvo i osnovno: imajte svoj web sajt i redovno ga ažurirajte. Linkujte profile na društvenim mrežama sa sajtom. Postarajte se da budete prisutni na svim društvenim mrežama, i da te profile, takođe, redovno održavate. Nemojte postovati samo i isključivo postove o sebi, makar ne u početku, dok ne postanete „celebrity“ – postujte sadržaj koji ima veze sa Vašom profesijom, ali koji ljudi mogu da dele na svojim profilima, da lajkuju, da komentarišu… na primer, ako ste muzičar, komentarišite aktuelne događaje u svetu muzike, nove albume svetskih zvezda, postujte muziku koja Vam je inspiracija…

2. Pokrenite blog: pišite o sebi i onome što radite. Pišite svoja razmišljanja o svemu što se dešava. Pišite o aktuelnim događajima. Pišite on line dnevnik.

3. Formirajte listu novinara sa kojima ćete izgraditi dobre odnose i koje ćete obaveštavati o svojim aktivnostima. Budite na raspolaganju kad Vas novinar pozove jer piše ili snima neku priču, ne očekujte da ovo bude jednosmerna ulica u kojoj su samo novinari potrebni Vama.

4. Budite na događajima! Širite mrežu kontakat, upoznajte druge poznate i manje poznate ličnosti, upoznajte novinare, saznajte šta se dešava, budite na VIP listama pozvanih. Ipak, vodite računa da se ne pretvorite u one patetične polu-poznate „zvezdice“ koje idu na svako moguće otvaranje izložbe, kluba, sezone, paštete… mnogo puta sam od fotoreportera, koje je redakcija poslala da ovekoveče dešavanja u gradu, čula kako će „da fotnu ovu/ovoga, kad već niko stvarno poznat nije došao“! To je tužno.

5. Bavite se humanitarnim radom. Ali samo ako zista osećate da želite nekome da pomognete. Humanost kao PR alatka ne samo da nije etična, već će biti i prezrena. Ni slučajno nemojte da lažete o svojim humanitarnim aktivnostima, kao što je, npr, učinila Jelena Karleuša objavivši da je donirala Kraljevu milion dinara posle zemljotresa, što je već sutradan demantovao gradonačelnik Kraljeva.

Korak 4: Kako izmeriti svoj uspeh?Za početak da demistifikujem čuvenu tezu nedovoljno edukovanih PR-ovaca: SVE se MOŽE izmeriti! Manite me tih priča kako je PR mukotrpna i dugoročna rabota, čije rezultate niko zaista ne može da izmeri… Na Vama je da odlučite da li ćete učinak meriti press clippingom, što znači da ćete brojati medijske objave o sebi, analizirati da li su i koliko pozitivne, pa ako baš želite da ih pretvorite u novac, množiti sa cenom oglasnog prostora koji bi zauzeo mesta koliko i objava o Vama, puta index pozitivnosti (ili negativnosti objave). Možete brojati fanove na društvenim platformama, ili posete na zvaničnom web sajtu. A možete, jednostavno, uspeh strategije zasnivati na novim poslovima koje sklapate i angažmanima za koje Vas traže. Ili sve pomenuto.

Korak 5: Kako dalje?Ako ste zadovoljni učinkom svoje strategije, samo „terajte“ dalje! Ako niste, razmislite gde ste pogrešili, šta bi trebalo da radite drugačije, čime bi trebalo da se bavite više. Ako primetite da neko u okruženju radi isto što i Vi, a postiže bolje rezultate, raspitajte se kojim sredstvima mu to polazi za rukom. I vodite računa da ne kopirate tuđu PR strategiju, već da ostanete jedinstveni i dosledni svojoj jedinstvenosti.

Miss Cybernaut mi je na prošlom postu postavila zanimljivo pitanje: Da li je u PR-u slušanje potcenjeno? U teoretskoj postavci svake PR strategije prvi korak, na osnovu koga se i planiraju sledeći koraci, jeste ispitivanje, istraživanje stavova. Jedan od ključnih zadataka PR-a jeste da utiče na stavove ljudi, a to se jedino može ako ste sigurni u to šta su stavovi.
Nažalost, praksa u nas jeste da se polazi od pretpostavke (u boljem slučaju) ili predrasude (u gorem), bilo da pretpostavlja sam PR menadžer, bilo njegov pretpostavljeni. (igra reči je slučajna, prim.aut. ) Osim što ovakva polazna tačka čini strategiju lutanjem u magli, ona istovremeno i onemogućava merenje rezultata PR rada. Naime, neke druge poslove možete lako oceniti – na primer, sktoru prodaje možete meriti količinu prodatog, i na osnovu toga proceniti da li radi bolje ili lošije. Kod PR posla je teže izmeriti učinak – PR bi trebalo da utiče i na povećanje prodaje (u granama koje prodaju), i to dugoročnim negovanjem imidža. Ali, kratkoročno (a kada kažem kratkoročno, mislim na period od pola godine ili godinu dana), jedini način da izmerite PR učinak jeste – istraživanje! Naravno, ako nema početnog istraživanja, koje ste izveli pre počinjanja kampanje, nećete imati sa čime da uporedite rezultate drugog istraživanja.
Osim što PR „sluša“ istražujući, trebalo bi da „sluša“ i prateći medije. Naravno, niko ne očekuje od PR osobe da čita sve novine, gleda sve televizije stalno, i prati sve sajtove – zato postoje kliping agencije. One prate sve navedeno i to stalno, pa im neće promaći kad objave nešto o Vama ili o nečemu što Vas se tiče, izdvajaju objave koje se poklapaju sa parametrima pretrage koje ste Vi definisali (ključne reči) i šalju Vam sve te objave kao „press clipping“. Kada definišete ključne reči za pretragu nije dovoljno da pratite samo objave o sebi – veoma je bitno da pratite konkurenciju i osluškujete kretanja u svojo branši. Zašto? Ako budete pratili samo svoje objave nećete imati sa kim da se poredite. Možda će Vam se učiniti da je mnogo dve objave nedeljno o Vama, a onda ćete saznati da o konkurenciji pišu i po pet puta nedeljno. A možda pišu samo dvaput mesečno, u kom slučaju ćete Vi biti mnogo ispred konkurencije.
Zatim, zamislite da ste naučnik koji radi u svojoj laboratoriji danima, nedeljama, mesecima – tražeći savršeni izum. Posle nekoliko meseci, odlučite da izađete, jer ste smislili svoj savršen izum i želite da ga predstavite svetu. Međutim, dok ste Vi sedeli unutra zaokupljeni sobom, neko je već patentirao istu stvar. To je drugi razlog zbog kojeg morate da pratite i šta drugi rade.
Treći „način slušanja“ može da bude praćenje društvenih mreža. Ako stvorite bazu fanova na društvenim mrežama, oni će Vam dati veoma dragocene informacije o Vama samima. Nažalost, praksa u Srbiji pokazuje da se čelni ljudi kompanija i dalje oglušuju na „feed back“ koji dobiju sa društvenih mreža. I opet PR osoba biva percipirana kao neko ko je „pronašao način da ubedi gazdu da treba da provodi radno vreme zezajući se na Facebook-u“! Ovo često čujem i zaista je poražavajuće – jer, sve što postoji u off line životu, postoji i na mreži, samo je na mreži još podložnije oceni publike + ta ocena ostaje na internetu zauvek (ili dok je ne obriše osoba koja je to i napsiala). Ako Vi ne preuzmete vođenje svog brenda na mreži – neko drugi će. Ali onda nećete imati ama baš nikakvog uticaja na on line sudbinu svog brenda.
Pomenula sam već merenje povećanja prodaje – to je, uostalom, u profitnim granama glavni zadatak svih zaposlenih, pa i ljudi u PR-u.

Dobar proizvod zadovoljava i potrošača i proizvođača

Tekst Kako kreirati glasine pokazao se jednim od najčitanijih tekstova na ovm blogu. Drago mi je da je ta tema naišla na toliko interesovanje čitalaca, i to je još jedan razlog da nastavim pisanje o glasinama, ovog puta o tome kako ih demantovati i/ili zaustaviti.

Sigurno ste mnogo puta dobili lančani mejl, ili poziv za učlanjenje u grupu na Facebook-u tipa: „Kad ovo vidite, nećete nikad više jesti u Meku!“, „Skrivene poruke u Diznijevim crtaćima“ i slično… ovo je najklasičniji slučaj negativnih glasina. Čudi me da se naši opozicioni političari, ili ko god da ima radi PR kampanje, ovoga nisu već dosetili – predizborna kampanja Baraka Obame bila je prepuna lančanih mejlova o tome zašto je loše da on dođe na vlast. Njegova kancelarija bila je prinuđena čak da osnuje sajt “Fight the Smears” sa sloganom „Saznajte istinu o Obami!“, kako bi ih sve demantovala i opovrgnula. Cilj ovakvog plasiranja glasina jeste da Vaš konkurent u javnosti ne nastupa sa onim što želi, već sa onim što Vi želite – bilo da sam demantuje glasine, bilo da o tome dobije pitanje novinara.
Mehanizam je jednostavan: Čak sa savršeno pripremljenim javnim nastupom, u kom izlaže svoje savršeno definisane medijske poruke, protivnik se može „poljuljati“ pominjanjem teme koju nije planirao, niti je o njoj želeo da priča. Naravno, dobra priprema za medijski nastup podrazumeva i pripremu za odgovaranje na negativna pitanja, ali bi nastup prošao besprekorno kada takvih pitanja ne bi ni bilo. Uloga glasina je da osejuete svako javno izlaganje onoga ko je predmet glasina.
Dugoročno, a i mnogo opasnije po onoga ko je predmet glasina – one narušavaju imidž, i to trajno. U slučaju kompanije čiji opstanak zavisi od prodaje proizvoda, glasine mogu znatno uticati na smanjenje prodaje. Ovo je izrazito korišćeno sredstvo u prehrambenoj industriji, i to u oba smera (i pozitivne glasine o sebi, i negativne o drugima). U poslednjih nekoliko nedelja čula sam da nikako ne treba da kupujem meso u mesari „XYZ“ jer oni „uvoze batake iz Amerike, koji su dvadeset godina stajali u hladnjači“, ali da prašku šunku obavezno kupujem u mesari „ZYX“, jer njihova „nema glutena, kao ostale“.
U industriji čija prodaja zavisi od kvaliteta glasine nailaze na veoma pogodno tle. I, ma koliko bili sigurni da je nešto laž ili istina, radije ne bismo reskirali svoje zdravlje i kupovali nešto o čemu smo čuli nešto loše.
Dakle, šta uraditi kada ste suočeni sa glasinama koje prete da ugroze Vaš imidž?
Prvo, tretirajte ih kao svaki krizni PR:
1. Komunicirajte iskreno i otvoreno. Ako u glasinama ima trunčica istine – priznajte je otvoreno, tako će Vam javnost verovati i da je ostalo što pričate istina.
2. U svim javnim nastupima ne dozvolite da iz Vaših usta čuju neistinitu glasinu, čak i kada je demantujete, ne ponavljajte negativno o sebi.
3. Ponudite drugu informaciju – istinitu i pozitivnu (kao Obamin štab)

Imajte u vidu da neće svi reagovati na glasine jednako. Postoje tri osnovna tipa „primalaca glasina“:
1. Konzervativni – neće poverovati ni u šta
2. Povodljivi – poverovaće u bilo šta
3. Oprezni – potrebno ih je ubeđivati

Vodite računa o ovome kada pravite strategiju za borbu protiv glasina. Nažalost, neke glasine mogu trajno uništiti imidž i nikada u potpunosti nećete moći da povratite celu javnost koja Vam je nekada bila naklonjena.

Moje dosadašnje učenje i iskustvo pokazalo je da je najdelotvorniji način da doprete do sve tri grupe – menjanje postojeće glasine. Sa grupom konzervativaca je lako – oni nisu poverovali ni u prvu glasinu, još manje će verovati u njenu izmenjenu verziju. Povodljivi će lako poverovati u drugu verziju nečega u šta su već poverovali, a opreznima, koji još uvek sumnjaju i u prvu verziju, nastavak priče može biti prilika da razmisle o tome šta su sve čuli, šta se poklapa u obe verzije, i šta bi moglo da bude istina.
Zato modifikujte svoju glasinu time što ćete:
1. Identifikovati šta je u glasini istina
2. Identifikovati šta biste zadržali iz prve verzije
3. Nadograditi priču u smeru u kom želite
Idealno bi bilo da su prva i druga stavka ista stvar. Ako nisu, malo je teže, ali moguće navesti „vodu na svoju vodenicu“.

Šta je najbolje rešenje?
Kao i sve strategije ispravnog PR-a, najdelotvornije protiv glasina, spinovanja Vaše kampanje u neželjenom smeru, kriznih situacija, i bilo kakve jagme protiv Vašeg imidža, jeste preventiva. Kao što lekari savetuju vakcinaciju protiv gripa da bi što manje ljudi bilo zaraženo u sezoni gripa, tako će i pravovremena „vakcinacija“ javnosti doprineti da što manje ljudi bude „zaraženo“ glasinama. Zbog toga morate istrajno graditi dobar imidž – suština PR-a je komuniciranje, i to proaktivno.