Problem je što ne vidite problem

knjige

Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!„, pisao je Dositelj Obradović. Ali, šta kada je knjiga puna zvona i praporaca?

Bila sam od one dece (ovo kažem kao da je bilo još takve dece🙂 ) koja bi radije dobila knjigu nego čokoladu. I danas čuvam neke knjige dobijene od drage mi tetke koja je razumela moju strast prema čitanju, čije posvete upravo glase „Mojoj Mimi, umesto čokolade!„. Džeparac sam štedela za Sajam knjiga i nemilice ga trošila na to štampano bogatstvo. Danas, kao mama, trudim se da knjige zauzmu važno mesto u životu moje dece. I sami su počeli da traže da im se pročita priča za spavanje. Među knjigama koje čitamo nađu se često izdanja izdavačke kuće „Kreativni centar“. O njima sam stekla prilično lepo mišljenje jer su im knjige lepo ilustrovane, postoje vrlo korisne i lepe knjige i za roditelje, postoje izdanja namenjena lepom i pravilnom govoru. A onda je na to moje vrlo lepo mišljenje pala jedna ogromna fleka, u vidu knjige „Miško Piško“. Imam običaj da u knjižari nasumično prelistam i knjigu koju kupujem sebi, a naročito knjigu koju kupujem detetu. Tako sam učinila i sa „Miškom Piškom“, a na stranicama knjige dočekalo me je ovo:

misko pisko

Da, u knjizi za decu. U KNJIZI. Za DECU. Reči za koje im govorimo da su ružne. Reči koje (bi trebalo) da izbegavamo da govorimo pred decom, ili makar da se ogradimo čuvenim „da izvine ovo dete…“ Reči za koje (bi trebalo da) se dobija ukor razrednog starešine. Reči koje spadaju u najniži razgovorni registar jezika, i koje, neosporno, imaju svoju funkciju u razgovoru, ali reči koje nikako, ni u kom slučaju, ni sa kojim objašnjenjem ne bi smele da se smatraju normalnim književnim jezikom i kao takve nađu u knjizi namenjenoj najmlađoj publici, onoj koja tek formira svo stav prema knjigama i ukus. No, verujući da, uprkos mom višegodišnjem školovanju u domenu lingvistike i pedagoške psihologije, pa potom i u domenu komunikacija, ja zasigurno ne znam nešto što zna Kreativni centar, uputih im molbu da mi objasne ovakvu upotrebu ovakvih reči u knjizi za decu, na njihovoj Facebook stranici. (EDIT: Dva sata posle objave ovog teksta post na njihovoj FB stranici je obrisan.) Dobila sam sledeći odgovor:

Poštovana,
Knjiga „Miško Piško“ objavljena je 1994. i jedno je od omiljenih izdanja „Kreativnog centra“ tokom svih ovih godina.
Upravo izbor reči i humoristički odnos prema temi čine ovu knjigu korisnim sredstvom u periodu detetovog navikavanja na nošu. Recenzentkinja knjige je ugledna profesorka dečje psihijatrije dr Nevenka Tadić, a njeno mišljenje je i štampano na koricama knjige. Savet stručnjaka jeste da se prema ovoj temi treba odnositi slobodno i spontano, a ne stvarati tenziju oko nje. U mnogim porodicama pitanje učenja deteta da koristi nošu izaziva napetost, naročito ako dete u trećoj pa ni u četvrtoj godini još to nije naučilo. Dete često ima osećaj krivice i nelagodnosti, a roditelji misle da su nešto pogrešno uradili. Igrice u ovoj knjizi upravo i služe tome da pokažu kako je reč o običnoj ljudskoj aktivnosti u kojoj nema ničeg nepristojnog i prljavog, kao i tome da pokažu kako je navikavanje na nošu deo odrastanja. One treba da zabave i roditelje i dete kako bi se tenzija smanjila. Izbor reči lako je objasniti – to su reči srpskog književnog jezika, ali je najvažnije to što su one upotrebljene tamo gde treba, dakle da bi opisale tačno određenu funkciju, a ne nešto drugo.
Deca veoma dobro razumeju kontekst u kojem je nešto rečeno. Nema razloga za strah da će ona rečnik kojim se opisuju normalne funkcije ljudskog tela upotrebljavati tamo gde to ne treba raditi. Psovke i nepristojan rečnik nisu posledica poznavanja određenih reči, već izraz verbalnog nasilja, koje ima sasvim druge uzroke.
Pozdrav!“

Naizgled, sasvim korektan odgovor. A zapravo nekoliko PR-ovski spojenih rečenica od kojih su neke, čak, međusobno kontradiktorne, a nisu ni sve istinite.  Naime, jasno mi je da je ideja autora bila da se knjiga čita deci koja se navikavaju na nošu i ta pedagoška funkcija mi je jasna. Ono što ne razumem je zašto su morale da se koriste neprimerene reči, koje nisu, kako tvrdi izdavač, deo „srpskog književnog jezika“, nipošto! Naravno da treba imenovati normalne funkcije ljudskog tela, ali primerenim jezikom, a ne psovkama. Da Vam ilustrujem primerom: penis je normalan deo ljudskog tela, i primereno ga je zvati, na primer, piša u razgovoru sa malim detetom, a ne onom rečju na k. Jer upotreba takve reči u knjizi ili u normalnom razgovornom diskursku, daje joj legitimitet i svakodnevnost upotrebe koju nikako ne bi smela da ima. S tim u vezi je i tvrdnja iz odgovora izdavača da deca razumeju kontekst. Da, razumeju ga, samim tim književni kontekst ne treba prljati neprimerenim rečima. Jer prve godine života, u kojima je zamišljeno da se deci čita ova knjiga, godine su kada se detetova ličnost formira, i kada se formiraju stavovi i merila vrednosti koji će ga pratiti kroz ceo život, o čemu bi recenzentknjinja knjige trebalo da zna. Ona se nije uključila u objašnjenje. Niti je ikakvo dalje objašnjenje od strane izdavača dato, uprkos komentarima koji su usledili:

Ako ovakvu upotrebu ovakvog jezika opravdava i ističe Kreativni centar i to na više mesta….šta reći?! Koju tabletu popiti :) Zamišljam Kreativni centar za koju godinu. Pa, njima će biti sasvim normalno da piše ku**c, pi**a, s**a umesto piše, sranja, govanceta…„, napisala je voditeljka radija S, Natalija Milosavljević.

Šta god bila namera, reči sranje i govno nisu nikako adekvatne u dečjim knjigama. Tačka. Evo čak nisu ni za fejsbuk ali omaklo mi se. Omaklo se i vama, i lepo je priznati i ispraviti grešku. Ili menjati uglednu recenzentkinju.„, prokomentarisao je glumac Slobodan Stefanović.

fb commnets.jpg

A znate šta je još strašnije? Pre nego na stranici Kreativnog centra, ovu fotografiju postavila sam na svojoj stranici Divna mama. Broj roditelja koji ju je komentarisao sa simpatijama, govoreći kako je sa radošću baš te reči čitao detetu, i kako „ne vide u čemu je problem“ me je zabezeknuo! Kada sam počinjala da učim lingvističke nauke u Srbiji nisu postojali rijaliti programi. Postojala je južnoamerička serija „Kasandra“ i smatralo se da je to najniže dno koje može da se prikazuje. U međuvremenu smo pali na dno dna, na nivo „Farme“ i „Parova“, na program u kome se izgovaraju psovke više nego sve druge reči zajedno. I takav program prikazuje se i danju i noću, a brojke o gledanosti jasno pokazuju sa koliko televizora u Srbiji se svakodnevno psuje. Nije teško izračunati i koliko dece sluša te psovke. I koliko roditelja im to emituje, ne videvši „u čemu je problem“. Problem je, dragi moji, što ni ne vidite više problem. Najružnije reči srpskog jezika postale su vam nešto sasvim normalno, nešto sa čim se živi, nešto što se više od dece ne krije, ne usteže se, štaviše, čita im se pred spavanje.

Nepodesan TV program, makar, ima oznaku „12+“ ili „16+“, ili nekakvo upozorenje da sadržaj nije primeren deci mlađoj od nekog uzrasta. Ili bi, makar, po Zakonu, trebalo da ima. Knjige nemaju takvu oznaku. A, očigledno, imaju vrlo neprimeren sadržaj, maskiran u knjige za decu.

…“ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći“… 
Ovako je pisao Branko Miljković u pesmi „Poeziju će svi pisati“. Taj njegov „jedan dan“ još nije svanuo…

Kako da usrećite nekog svojom kosom

Smatram da svako hvalisanje učinjenim dobrim delom umanjuje značaj tog dobrog dela. Viđali ste to na društvenim mrežama: print screen ekrana telefona sa porukom hvala što ste poslali SMS za lečenje nekoga. Ili selfi sa kesama koje se nose u Crveni Krst.  Ja, pak, verujem da dobra dela treba raditi u tišini. Međutim, danas pravim izuzetak, jer su me to zamolili upravo autori akcije u kojoj sam učestvovala:

U toku je akcija „Kilometar kose“, svako ko ima najmanje 15cm zdrave kose može da se ošiša i pokloni kosu za izradu perika za decu obolelu od raka, koja su, zbog lečenja hemoterapijom, svoju kosu izgubila. Možete pisati začetnicima akcije putem Facebook stranice i zatražiti adrese salona koji Vas mogu i besplatno ošišati, ili, pak, samo proceniti da li Vam je kosa dovoljno duga i zdrava. Na primer, ako ste ošišani stepenasto, najkraća dlaka mora imati 15cm. Iz moje kose izvukli smo…

View original post 176 more words

Ljubavna priča o sunčanju sa srećnim krajem

Nikada nisam „izgorela“ od sunca. Moguće da me je celog života brižna majka mackala zaštitnim faktorom, ali i kada sam krenula na samostalna letovanja dovoljno je bilo da se namažem ujutru, bez obnavljanja zaštitnog sloja, poslednjih dana letovanja čak sama se mazala samo običnim maslinovim uljem. Vraćala bih se kući preplanula kao tete u reklamama za kupaće kostime.
Elem, pre nekoliko godina, i to nije imalo nikakve veze sa hormonalnim promenama u trudnoći, jer je počelo nekoliko godina pre prve trudnoće, na mišici između ramena i lakta na letovanju su mi se pojavile sitne ospe, nalik na nekakve majušne bubuljice. Osim što su mi bile ružne, svrbele su! I užasno me nervirale. Bez obzira na količinu kreme i naneti faktor, svakog leta su se pojavljivale, ponekad i na nogama. Nisu pomagale ni razne antialergijske dermatološke kreme.
Sve dok jednog dana, kupujući dečju kremu za sunčanje u Drogerie Marktu nisam ugledala…

View original post 236 more words

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost. Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

Photo by Yashvé Pérez

Photo by Yashvé Pérez

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

2389
Akuzativ
Aleksandar Šurbatović
Alжirska pisma
Ana Milanović
Angelina Radulović – Piskaralo
Anita Mitić
Biljana – Samokazem
Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)
Boban Stojanović
Constrictoria Boa
cult – B92 blog
DJ Ivica
Dokona popadija
Đorđe Bojović
Edis Đerlek
FCBK
Just Bloggin’
Kontrapress
Luka Božović
Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo
Milica Čalija – blog
Milja Lukić
Miloš Sečujski – B92 blog
Nemam ime, imam komentar
Nenad Duda Petrović
Nešto sasvim neizvesno
Nikola Ćupas – blog
Novi Sad 2020
Novosadsko ubrojčavanje
Ostavite Teslu na miru
Panonska ludost
Parunova reč
Pavle Ćosić
Pećko pivo
Prešlicavanje
Raša Karapandža
Sajber Vanderlast
Sara Radojković
Savesna
Sistem i lom
Staša Koprivica – 100 lisica
Vazda nešto
VladanBa’s Blog
Vladan Slavković – Kraljevo online
Veličković::Blog
Velimir Mladenović – B92 blog
Žene sa Interneta

Građanke i građani:

Nikola Adžić
Stefan Aleksić
Ana Belotti
Ljiljana Bukvić
Bojan Cvejić
Robert Čoban
Snežana Čongradin
Vesna Đukanović
Ratko Femić
Višnja Filipović
Jovana Gligorijević
Jelena Jovanović
Aleksandar Kokotović
Lav Kozakijević
Sofija Mandić
Radmilo Marković
Vladimir Marović
Maja Mićić
Lazar Milovanović
Peđa Mitrović
Sandra Popović
Tatjana Radunović
Aleksandra Sokolović
Zorica Šćepanović
Stefan Šparavalo
Katarina Tadić
Nikola Tomić
Đorđe Trikoš
Maja Vasić Nikolić
Marko Vidojković
Ivan Vlajić
Maja Vrtarić
Sanja Zrnić

Kako da znam da li beba sisa dovoljno?

Ako su Vam nedostajali postovi na ovom blogu, to je zato što sam ovih dana pripremala novo „interet čedo“… Evo prvog posta sa http://www.divnamama.com

Jedno od pitanja koje su mi najčešće postavljale trudnice ili mame novorođenih beba je: kako da znam da li beba sisa dovoljno, pa čak i: kako da znam da li uopšte sisa, kad mi i posle podoja grudi ostanu natečene i bolne?! Zaista, u prvikm danima posle porođaja grudi budu tvrđe i natečene, čak i posle izmlazavanja mleka, usled delovanja hormona i intenzivne laktacije koju organizam počinje. Važno je da znate da Vam grudi ne mogu biti kao pre trudnoće, čak i kada ih ispraznite, makar ne u prvim danima. Ali, pazite da ova „otečenost“ ne bude neprijatna, jer očas posla možete zapušiti mlečne kanale viškom mleka, što dovodi do upale tkiva, tj. mastitisa. Pokušajte sa jednostavnim testom: ako osećate bol i zatezanje kad podignete ruku iznad glave – vreme je za izmlazavanje.

S druge strane, bebi je potrebno zaista malo mleka u prvim danima. Evo koliko bebe mogu da pojedu…

View original post 353 more words

Koliko stranac zna o Vama?

Ono sve što znaš o meni, to je stvarno tako malo… Ovako je nekada pevao Arsen Dedić, a mi danas možemo slobodno da zapevamo: „ono sve što Facebook zna o nama, to je stvarno tako mnogo…“

Ako mislite da to nije istina, i da ste u online svetu veoma oprezni, posetite sajt Digital Shadow čija je svrha da promoviše novu igricu Watch

Homepage sajta Digital Shadow

Homepage sajta Digital Shadow

Dogs kompanije Ubisoft. Dozvolite sajtu da se poveže sa Vašim Facebook profilom, i on će generisati sledeće liste:

pawns” – lista Vaših najbližih prijatelja, preko kojih bi virtuelni protivnik u igrici mogao da Vas ucenjuje.

obsessions” – ljudi ili stranice koje najviše pratite

scapegoats” – ljudi sa kojima imate najmanje interakcije, te biste bili spremni da ih virtuelno žrtvujete

Sajt takodje izlistava fotografije mesta koje posećujete, vreme u danu kada ste najviše online, kao i listu pretpostavljenih lozinki (!?) zasnovanih na onome o čemu najviše pišete!

A sve ove informacije dali ste Facebooku Vi sami, dobrovoljno! Ne sugerišem da obrišete svoj profil, pa čak ni da ne igrate online igrice, već da razmislite o informacijama koje ostavljate o sebi.

Svakako, većina će najpre pomisliti na negativne aspekte ovolike online ekspozicije, ali pomislite i na dobru stranu. Naime, ako pažljivo i razumno postavljate sadržaj na Facebook i ostale društvene mreže, podaci koji će govoriti o Vama mogu biti sjajno PR sredstvo za izgradnju imidžq kakav želite da imate.

Još o tome kako se gradi lični PR možete čitati ovde, a o izbegavanju zlouptrebe Vaših fotografija ovde.

Selfie NIJE mentalni poremećaj

Reklo bi se, pošto je onomad „Srbin ujeo ajkulu u Šarm el Šeiku„, a to prenele čak i neke informativne agencije, ne proveravajući da je izvor, zapravo, Njuz.net, sajt sa izmišljenim, tj. satiričnim vestima, da će novinari malo pomnije proveravati izvore. Ali, jok! Ovog vikenda ubedjivali su nas gotovo svi informativni sajtovi i portali da je fotografisanje samog sebe, tzv. selfie, prograšeno mentalnim poremećajem, i to, ni manje ni više nego od strane APA (American Psychological Association)!

Ellen Degeneres selfie at the Oscars

Pokušajmo da zanemarimo koliko je smešan opis i klasifikacija težine „poremećaja“ (do 3 selfija dnevno, do 6 selfija dnevno…), pa čak i činjenicu da se ovakvi zaključci uvek izvode iz istraživanja, na koje se onda APA (ili ko god stručan) i pozove. Moć analitičkog razmišljanja ne mora da bude svojstvena nekome ko plasira vest na osnovu podataka iz proverenog izvora, štaviše, u Los Andjelesu već neko vreme koriste robota koji objavljuje vesti o zemljotresima i policijskim akcijama minut pošto se dogode, koristeći podatke seizmičkog zavoda ili policije.
I sad dolazimo do problema: čak i robot koristi samo proverene izvore kada „kreira“ vest. Zašto to ne rade novinari od krvi i mesa? Lenjost? Nedostatak vremena? Nepoznavanje sopstvenog posla? Nemojte misliti da ovako rade samo lokalni novinari, uostalom ovu vest oni su samo preuzeli od stranih kolega, koji se nisu potrudili da potraže izvor vesti. Da jesu, došli bi do satiričnog portala kakav je naš Njuz.net, koji se zove Adobo Cronicles, i u svojoj „about“ sekciji kaže (za one koji hoće da čitaju): sve što ovde pročitate bazirano je na činjenicama, osim laži“! Prvi je ovu vest preneo UK Mirror, koji je poznat kao tabloid, a ne kao magazin koji bi mogao da bude na izvoru nove akademske misli. Njegovu objavu prenelo je nekoliko manjih portala i sajtova, ali je nećete naći na portalima magazina koji drže do sebe i proveravaju izvore. Naši mediji, pak, očigledno prenose sve, bez filtera i provere.
Zato vesti čitajte sa velikom rezervom. Lokalne vesti često su obojene političkim strujama, pa u njima potražite samo suštinu, tj. informaciju o tome šta se dogodilo, ne i komentar. Još bolje bi bilo da čitate više različitih portala i ukrštate podatke. A najbolje bi bilo da zapamtite da nije sve što pročitate na Internetu istina!😉