Ko je najvažnija osoba u online prodaji?

Pandemija i vanredno stanje koje je u Srbiji proglašeno kao mera suzbijanja panedmije doneli su, malo je reći „nove izazove“ u poslovanje gotovo svih firmi. Izazov je blaga reč za kolaps koji se dogodio na više nivoa. Jedna od retkih industrija koja je procvetala ovih dana jeste e-commerce, odnosno kupovina preko Interneta. Nama u „Anđelima“ prodaja preko Interneta nije nimalo strana, štaviše, posao smo i započeli bez prodajnih mesta, isključivo prodajom preko Interneta. Našim kupcima je takođe ovo blizak koncept, mada postoje i oni koji bi radije da „biraju uživo“. Kako to nije bilo moguće tokom vanrednog stanja, kretanje ljudi je bilo ograničeno, a u određeno vreme i potpuno zabranjeno, svi su se okrenuli dostavi. Ispostavilo se da je to brz i lak način kupovine, čak je i plaćanje online komotnije nego trčanje do bankomata po novac. Ono što u Srbiji nije komotno, i što ne podržava ceo ovaj ugođaj lagodne online kupovine jesu kurirske službe koje bi trebalo da urade poslednji, možda čak i najvažniji deo kupovine: fizički kontakt sa kupcem.

Anđeli Online Shop

Anđeli“ u Beogradu sami rade dostavu, imamo kolegu čiji je to primarni posao, ako treba, kada je više porudžbina i kada sam ne može da postigne da obiđe sve adrese u istom danu, uskaču i drugi članovi tima. Kada sami radimo dostavu, kontrolišemo i način na koji smo se najavili kupcu, i vreme dostave, dobijemo reakciju od kupca… van Beograda, moramo da se oslonimo na kurirske službe. I tu nastaje problem. Kako je Post Express obustavio preuzimanje pošiljaka i isporuku kupcima, aktivirali smo drugu firmu sa kojom imamo sklopljen ugovor, City Express. I tu nastaje problem. Ako ste u Kragujevcu, paket stiže bez greške, dan posle slanja. Ako ste, na primer, u Kikindi – takođe. Ali, ako ste, pak u Nišu, u jednom od 5 slučajeva će dostava biti fiktivno pokušana, a zapravo Vas kurir neće ni zvati. Ako ste u Novom Sadu kurir će insistirati da siđete po paket od 20kg ispred zgrade, sa malim detetom i trudničkim stomakom. Ako ste u Pančevu, još je gore. Paket neretko i punih 7 dana da putuje do Vas. Može se desiti da nikada ni ne krene iz magacina u Beogradu.
Ovo što vidite ja paket koji smo poslali iz Beograda u Pančevo 6. aprila. Da

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је img_20200519_095503.jpg
Paket koji je putovao 42 dana od Beograda do Pančeva i nazad. Dakle prelazio je u proseku oko 760 metara dnevno.

biste razumeli razmere moje agonije treba da znate da je osoba koja je naručila bila pred porođajem, da je nameravala da nosi „Anđele“ u porodilište, i da joj je svaki dan kašnjenja pravio neverovatnu tenziju. Meni takođe, jer smatram da je na meni da učinim sve da potrošač dobije ono što je naručio. Prema web praćenju pošiljke na sajtu City Expressa navodno je dvaput pokušana dostava. Žena kaže da nije nijednom, niti ju je iko zvao, a da ne mrda od kuće jer je pred porođajem. Zovemo i ona i ja sve dostupne telefone City Expressa, ne javlja se niko. Pišemo mejlove i ona i ja, ne odgovara niko. Posle nedelju dana agonije ja već psujem sebe što nisam lilno odvezla taj paket u Pančevo, i mušteriji odvozimo nove kolače. OK, deo sa kupcem je rešen, ali našeg paketa i dalje nema. Paket se konačno vraća 18.05. odnosno 42 dana od dana kad je poslat! Izgleda kao da je pregažen. Kutije su ugnječene, kolači unutra istumbani i polomljeni. S jedne strane bilo mi je drago što mušterija nije otvorila takav paket, ali s druge strane, nikako nam se ne isplati da šaljemo robu, potom vozimo istu tu robu, a potom bacimo onu prvu jer ju je kurirska služba vozala više od mesec dana i pritom uništila.

Ovo je samo jedan primer iz Pančeva. Poslali smo još paketa u Pančevo, neki nikada nisu stigli do primaoca, a nisu nam se ni vratili nakon više od tri sedmice od slanja. Istu priču sa fiktivno pokušanim isporuka imali smo nekoliko puta u Nišu. Jedna od pošiljki je bila za samohranu majku kojoj povremeno šaljemo paket proizvoda – taj paket nam se vratio jer je navodno gospođa odbila da primi. Svaki od ovih paketa nam je fakturisan kao da je pošiljka najnormalnije stigla. Potpuno je nedopustivo da kvalitet usluge jedne velike kurirske službe zavisi od ponašanja i radne etike pojedinih kurira. U proseku, u aprilu i maju, ispostavilo se da od 10 mušterija jedna ne dobije adekvatnu uslugu. A ne dobije ni vezu kad zove call centar da pita šta je sa pošiljkom, A ne dobije ni odgovor na mejl. A ni mi, takođe, kao pošljaoci. Bukvalno ni na jedan jedini mejl reklamacije nismo dobili odgovor. Ali zato smo dobili pismo od City Expressa, kojim su nas 18.5. obavestili da su podigli cene od 1.4. Drugim rečima, cene su podigli nenajavljeno, unazad, i sve usluge koje smo koristili u aprilu obračunali nam po novom, višem cenovniku!

Novi cenovnik City Expressa, važi od 1.4. a dostavljen nam je 18.5.

Bilo bi lako kada bi problem mogao da se reši promenon kurirske službe. Nažalost, na našem tržištu koje je najosetljivije na cenu, i na osnovu cene najčešće donosi odluke o odabiru proizvoda ili usluge, kuriurske službe se, kao i većina pružalaca raznih usluga, ne nadmeću za klijente kvalitetom, nego cenom. U tom besomučnom spuštanju cena kako bi se bilo za koji dinar jeftiniji od konkurencije, nužno dolazi do sunovrata kvaliteta usluge. Kuriri se ne zadržavaju dugo, fluktuacija zaposlenih je velika, nisu motivisani da rade i retki pojedinci pružaju dobru uslugu. Situacija je gotovo ista u svim kurirskim službama. Evo jednog iskustva moje drugarice Ane:

„Anđeli“ su se u ovom trenutku vratili na Post Express i to je trenutno opcija koja najbolje funkcioniše: Post Express se oslanja na razgranatu mrežu JP Pošte, i uprkos činjenici da ne dostavljaju svuda na adrese, nego da kupci iz manjih mesta moraju u poštu da podignu paket, paket ipak stigne i to u dobrom stanju.
Da se vratim na pitanje sa početka, iz naslova ovog teksta: ko je najvažnija osoba u online prodaji? To je osoba koja će dostaviti kupljenu robu kupcu. I ma koliko savršen bio Vaš web shop, ma koliko negovali komunikaciju sa kupcem, ma koliko ulagali u promociju online kupovine, bojim se da bez razvijene logistike na terenu, koja će kvalitetnom mrežom dostave podržati online kupovinu, nema prave budućnosti e-commerca.

3 knjige koje morate pročitati u doba pandemije

IMG_20200406_183915

Borislav Pekić: Besnilo
Malo je reći da mi je Borislav Pekić omiljeni pisac. Štaviše, takva etiketa svrstava ga u nekakvog pisca zabavne beletristike i smešta tek u jedan red u leksikonu, odmah iza pitanja ko ti je najbolji drug, a ispred omiljene grupe. Pekić je moj formativni pisac. Čitala sam ga još dok mi tete u dečjem odeljku biblioteke nisu verovale da „Atlantidu“ čitam ja, već su mislile da se mama „šlepuje“ na jeftiniju, dečju članarinu… Razumljivo, nisam tada bila ni spremna ni zrela za njega, ali sam već tada shvatala da je on verovatno jedan od deset najznačajnijih autora današnjice. Pekićev legat dodelio mi je dve uzastopne nagrade za pisanje, ’98. i 99. godine, i na taj način opredelio moj dalji razvoj. No, sve to nije važno u poređenju sa činjenicom da je ovih dana (Covid-19 pandemija) jedan od najboljih trenutaka u životu da pročitate Pekićev roman „Besnilo“. Ili da ga ponovo pročitate, ako ste već imali to predivno iskustvo čitanja ovog dela. Ima Pekić i mnogo težih dela, više filozofskih, više političkih, manje romanesknih i manje fantazmagoričnih. Ako niste do sada čitali Pekića, do njih ćete doći vremenom, „Besnilo“ je udica koju morate prvu da progutate, i onda ste potpuno zažareni pekićizmom, da upotrebim taj prigodan glagol.
Na britanskom aerodromu Heathrow neko je zaražen psećim besnilom. Zaraza se brzo širi, prerasta u epidemiju. Aerdorom je blokiran, ljudi su u strahu od zaraze, počinju da sumnjaju da je besnilo podmetnula tajna služba, sumnjaju u zvanične vesti, oni iz ekonomskih klasa veruju da će leka biti samo za one iz prve klase, ako leka uopšte ikada i bude… zaraženi, umrli, karantin… Deluje poznato?
Pekić dalje plete besprekornu priču svojim veštim, bogatim jezikom, tako da kroz putnike ovog aerodroma počne da predstavlja ceo svet, i sve građane sveta, uplašene, ranjive, povodljive, saosećajne ili beskrupulozne.
Roman ima kraj… ako hoćete da banalizujem kraj, a da ne pokvarim užitak čitanja onima koji će taj kraj tek čitati, na kraju neki umru, neki prežive, epidemija prođe i pisac zaključuje da će „trebati i vremena, i napora, i novca da se svet oporavi od ovog udarca na već prilično oštećen osećaj sigurnosti„. (Opet zvuči poznato?)
Ponavljam, nema boljeg trenutka da čitate „Besnilo“ od trenutka u kome je ceo svet blokirala pandemija virusa, ne zato što će dodatno „doliti ulje na vatru“ straha i neizvesnosti, već, naprotiv, zato što je svet već preživeo mnoge krize i pandemije, a Pekić nas, ne samo podseća na to, ne daje samo presek jednog društva i ponašanja u doba krize, već nas podseća i na „ono što vesela rulja nije znala, i što se u knjigama može naći, da bacil kuge nikada ne umire i ne nestaje, da može desetinama godina da spava u nameštaju i rublju, da strpljivo čeka po sobama i snaducima, maramicama i starim hartijama, i da će, može biti, doći dan kada će kuga ponovo probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u nekom srećnom gradu„.
Kada zavolite Pekića uz „Besnilo“, čitajte ovim redom dalje: „Atlantida“, pa „1999“.

IMG_20200406_184051

Gustav Le Bon: Psihologija gomile
Ne znam koliko puta sam citirala Le Bona. Gotovo svakodnevno njegove teorije možete videti u praksi: kroz sadržaj koji kreiraju mediji, kroz način na koji osobe na društvenim mrežama nesvesno šire neproverene informacije, kroz besmisleno glupe reakcije inače izuzetnih pojedinaca kada podlegnu pshiozi gomile… Utapanje svesne ličnosti u zajednicu nikada nije tako izraženo kao u vremenima krize. Zato je ovo knjiga koju apsolutno morate pročitati ako želite sami sačuvate svoje individualno mišljenje, i da prođete neokrznuti od raznih gomila u kojima se, kako autor kaže, nagomilava ograničenost, a ne duh. Kada razumete šta pokreće gomile, lakše ćete razumeti zašto niste deo gomile. „Ljudima je lakše vladati pobuđujući njihove strasti, nego starajući se o njihovim interesima„, kaže Le Bon. Sad testrajte ovu rečenicu u praksi, i shvatićete zašto je ovaj autor obavezna literatura i za stručnjake iz oblasti psihologije, i za one koji psihologiju „samo“ vole, a pisao je mnogo pre nego što je moderna psihologija rođena.

IMG_20200406_184118

Đan Domeniko Borazio: O umiranju
Ovu knjigu kupila sam sebi posle tatine smrti. Da bih bolje razumela i da bih manje patila. Ne znam da li će i drugima pomoći u tome, ali ono što ova knjiga sigurno ima moć da uradi, jeste da baci jedno potpuno novo svetlo na smrt kao takvu. A smrt se često pominje ovih dana, i, uostalom, nije li to najveći strah svakog pojedinca u doba pandemije?
U Zapadnoj civilizaciji često od smrti zaziremo, plašimo je se, ne govorimo o njoj, pu-pu-pomerimo se smesta pri pomisli na smrt, krijemo od dece kad nam bližnji umru, teško im saopštavamo to… ne razumemo koliko su povezani samo rođenje i smrt, ne razumemo da je smrt deo života. U tom parališućem strahu od smrti, dozvolimo da nas gubitak drage osobe potpuno devastira, da život te osobe padne u senku tuge zbog njene smrti. Ne znajući šta nas čeka posle življenja, i sami smo u stalnom strahu od sopstvene smrti… Borazio pokušava da objasni kako je smrt postala takav tabu, zašto je važno da ne bežimo od sopstvene smrtnosti i da je se ne plašimo. Borazio zna mnogo o umiranju: godinama je radio kao lekar na palijativnoj nezi pacijenata, onih koji znaju da nema leka i da im je smrt blizu. I baš zato, njegova priča o smrti, zapravo je, priča o životu: o onome što je zaista važno u životu. O onome čega su njegovi pacijenti postali svesni tek kada su pogledali smrti u oči.

Zašto hejt na devojčicu koja se bori za klimu?

Da li ste već čuli za Gretu Thunberg?
Da li je Greta:
– šesnaestogodišnja eko-aktivistkinja?
– osoba sa poremećajem autističnog spektra?
– osoba koja je isprovocirala Donalda Trampa, predsednika Amerike?
– osoba koja je pokrenula tinejdžere širom sveta na masovne proteste protiv daljeg zagađenja?
– osoba koju masovno hvale na društvenim mrežama?
– osoba koju masovno osuđuju na društvenim medijima?

Bilo koji odgovor koji ste odabrali je tačan, i svi ponuđeni odgovori su tačni. Greta nikoga ko je čuo za nju ne ostavlja ravnodušnim. Ona je tinejdžerka koja ima Aspergerov sindrom, poremećaj autističnog spektra, koji ni na koji način ne ugrožava kognitivne funkcije ili intelekt (štaviše, osobe sa ovim sindromom često imaju neku vrlo izuzetnu kognitivnu sposobnost), već se ogleda u socijalnim osobenostima, na primer osoba vrlo retko sklapa prijateljstva, izbegava određenu vrstu hrane ili bira isključivo neku vrstu hrane, ponekad nema izraženu empatiju, isl. Po rečima njene majke, Greta je bila vrlo povučeno dete, koje nikada nije govorilo u javnosti, dok nije, na jednom skupu, upoznala aktivistu Greenpeace-a, međunarodnog udruženja za očuvanje živog sveta na planeti. Tada je, kaže njena mama, inače poznata švedska operska pevačica, koja je čak predstavljala Švedsku na Eurosongu, pojela hranu koju joj je “grinpisovac” ponudio, koju nikada ranije nije htela, jer je prepoznala u toj ideji borbe za očuvanje planete nešto važno. Tačnije, ako mogu da sažmem mesece njenog objašnjavanja šta radi i zašto, shvatila je da svo obrazovanje, statusni simboli, pa čak i socijalne interakcije, neće imati nikakvog smisla ako ne budemo imali planetu Zemlju da živimo na njoj.

Greta je u maju 2018. godine dobila nagradu švedskog časopisa Svenska Dagbladet za najbolji sastav na temu ekologije. Zajedno sa drugim finalistima ovog takmičenja, došla je na ideju da pokrene “školski štrajk” – bojkot nastave, tačnije javne proteste za vreme nastave, kako bi ukazali na to da je to ono najdragocenije čime deca grade svoju budućnost – obrazovanje – potpuno obesmišljeno činjenicom da ova planeta neće imati budućnost ukoliko nešto ne promenimo. Možda je nama u Srbiji, zemlji u kojoj se na zimovanja i letovanja neretko ide van dana raspusta, i tu praksu iniciraju roditelji, a škole pravdaju, teško da razumemo koliko je radikalan školski štrajk, ali u nekim zemljama Evrope, na primer u Švedskoj, obrazovanje se smatra osnovnim pravom deteta, koje niko, pa ni roditelj odlaskom na letovanje, ne sme da mu ugrozi. Baš zato, Gretini roditelji nisu podržali njenu ideju da ne ide u školu. Baš zato, Greta je potpuno sama, 20.avgusta 2018. (što je prvi dan škole u Švedskoj), sela pred švedski parlament za natpisom “Školski štrajk za klimu”:

greta 1

Ali nije dugo ostala sama. Pogledajte gornju fotku, pa potom fotku koja sledi. To je snaga pojedinca koji je rešio da nešto pokrene. Uskoro je Greta inspirisala masovne protrste mladih (i ne samo mladih) širom sveta:

Greta 2

Ubrzo je Greta dospela u parlamente mnogih evropskih zemalja, održala je TED govor, govorila je u EU parlamentu, u lice optuživala političare širom sveta da nisu na vreme shvatili ozbiljnost situacije, da su deci ukrali budućnost svojim nemarom za klimu…

Ovde je važno da se setite ko je Greta: tinejdžerka sa Aspergerovim sindromom, u isto vreme tako obična i tako posebna. I zato je njeno polje delovanja šire od “samo” priče o klimi: Greta nas uči da autizam ne mora biti prepreka, da osoba u autističnom spektru može da uradi velike, značajne i važne stvari. Njen primer uradio je za inkluziju osoba sa posebnostima mnogo više nego bilo koji program inkluzivne nastave, ili kampanja za poštovanje različitosti.

greta 3

Ali, kad je Gretina misija tako sjajna, otkud onda toliko poruka mržnje koje stalno dobija u komentarima na postove na društvenim mrežama? Otkud tolika potreba da se obesmisli ono što ona govori? Prošle sedmice uz posadu jedrilice doplovila je od Plimuta do Njujorka na samit UN o klimatski promenama. Mnogi su njenu plovidbu okarakterisali kao PR sredstvo, koje je besmisleno jer, navvodno, jedrilica će biti vraćena avionom. Za one koji nisu uspeli da shvate: jedrilica jeste PR sredstvo! I to odlično. Njena plovidba bila je čin protesta, I kao svaki čin protesta, bila je simbolička i provokativna. Donela joj je neophodnu pažnju i medijsku vidljivost kako bi mogla da pošalje važnu poruku, a to je da ne mora svako od nas da putuje dve sedmice brodom, već svako mora da da svoj mali doprinos borbi za klimu, šta god to bilo: odustajanje od kesa i slamčica, vožnja bicikila, a ne auta, jedenje manje mesa (jer farme su među najvećim zagađivačima životne sredine), itd.

greta 4

Moj najsnažniji motiv za studije psihologije bio je da bolje razumem ljude, njihove motive i zašto imaju stavove koje imaju. U ovom slučaju rekla bih da je glavni razlog za nerazumevanje i “hejtovanje” Grete vrlo očigledan. Lakše je poricati nego se suočiti. Jedino ako živite pod kamenom ne znate za užasne požare u Amazonu, u Rusiji, u afričkim savanama, za topljenje glečera, za seču prašuma, za izumiranje životinjskih vrsta…. I jasno je da je ljudsko delovanje dovelo do užasnih klimatskih promena. A “ljudsko delovanje” nije delovanje nekih tamo ljudi. Nego je sadašnja klima direktna posledica svega što smo uradili ja, vi, mi, oni… svaki čovek na planeti je svojim izborima doprineo da klima danas bude ovakva. I Greta upravo na to ukazuje, da smo svi odgovorni, i da moramo nešto da uradimo. I kao što rekoh, lakše je poricati klimatske promene nego preuzeti deo sopstvene odgovornosti. Lakše je optužiti Gretu da je nečiji projekat, da je posledica savršenog PR-a, nego promeniti svoje komforne navike. Uzgred, Gretina svetska vidljivost i jeste posledica savršenog PR-a, ali u tome nema ničeg lošeg. Njena ideja jeste iskonski i originalno njena, ali je podržana sjajnim, profesionalnim PR-om. Ali o njenom vrhunskom PR-u obećavam vam poseban tekst, vrlo brzo 🙂 . Do tada, možete i sami da napišete u komentarima šta mislite, zašto je Gretina poruka doprla do toliko mnogo ljudi, a upozorenja naučnika, koji nas već godinama upozoravaju da smo potrošili sve resurse planete nisu?

Način na koji jedemo menja svet!

Način na koji uzgajamo, transportujemo, proizvodimo, konzumiramo i bacamo hranu ima ogroman uticaj na našu planetu. Hajde da razmislimo o hrani kroz sedam izazova, po jedan za svaki dan, od 8 do 14 aprila. Dovoljno je da se registrujete u dva klika na ovoj platformi:  https://eat-smart.confetti.events/.

Ovo će biti naši izazovi:

1. dan: 8. april: Voli zeleno – budi vegetarijanac jedan dan 

  1. dan: 9. april: Kao naše bake – Skuvaj ceo obrok
  1. dan: 10. april: Otkrivaj novo – probaj nešto što nikada nisi
  1. dan: 11. april: Ne bacaj – spremi jelo od ostataka
  1. dan: 12. april: Kuvamo zajedno – jedemo zajedno
  1. dan: 13. april: Upoznaj svog farmera – otkrij proizvode malih, lokalnih proizvođača hrane

  2. dan: 14. april: Izaberi svoj izazov za danas! 

Objave tokom izazova možete objavljivati i na svojim FB i IG profilima, uz #eatsmartchallenge – obratite pažnju na to da je važno da objave budu…

View original post 221 more words

Kako izgleda živeti pored stadiona

Fudbal je najvažnija sporedna stvar na svetu, kažu. Meni, nažalost, nije. Nije mi čak ni druga najvažnija sporedna stvar na svetu. Zapravo, uopšte mi nije na listi važnih stvari. Da sutra prestane da postoji fudbal, ne bih ni primetila. Lažem, primetila bih. Jer stanujem pored stadiona.
Ako voliš fudbal, verovatno je übercool da živiš pored stadiona. Kad te fudbal ne zanima, život ti se pretvori u pakao kad god je neka „vrlo važna utakmica“. Prinuđen si da pratiš fudbal, iako te uopšte ne zanima, jer svaka „vrlo važna utakmica“ direktno ugrožava tvoje normalno življenje. Evo i kako:

1. Saobraćaj kolabira
Na dan kad je „vrlo važna utakmica“ moraš da otkažeš sve obaveze od podneva nadalje ako misliš da se vratiš kući. U suprotnom, kordon policije zatvoriće tvoju ulicu, a i do nje ćeš morati da pešačiš satima jer će saobraćaj u tom delu grada biti potpuno obustavljen, što će kreirati kolaps u saobraćaju u okolnim delovima grada. Ali, to niko od zainteresovanih za „vrlo važnu utakmicu“ neće primetiti jer kad su „vrlo važne utakmice“… (vidi tačku 2.)

2. Svi su super raspoloženi!
Dok ne postanu užasno raspoloženi. Što se dogodi bez obzira na to da li je njihov tim pobedio ili izgubio. Ako tim pobedi, od sreće prosipaju pivo, bacaju limenke i drugo đubre, pišu grafite po zidovima, prevrću žardinjere… ako tim izgubi, isto to rade od tuge.

IMG_20180918_114458.png3. Sve smrdi na urin
Svi jedva čekaju da se „vrlo važna utakmica“ završi da mogu da izađu sa stadiona i ispišaju se oko tvoje zgrade. Da, postoje Toi-Toiji oko stadiona, ali ko će da čeka u redu…

4. Sve postaje parking
U normalnim okolnostima, ako bi ti palo na pamet da se parkiraš na travnjak, brzinom svetlosti doleteo bi „pauk“ i to onaj tzv. zeleni, koji te još više kazni jer si se parkirao na zelenoj površini. U danima kad je „vrlo važna utakmica“, Parking servis, očigledno, ima slobodne dane. Možeš bukvalno da se parkiraš na drvo, niko neće ni trepnuti. A s obzirom na broj ljudi koji dođu kolima na stadion, jedino ti drvo i preostaje za parkiranje…

5. Tvoja ulica postaje pijaca na otvorenom
Svuda se prodaju navijački rekviziti na tezgicama improvizovanim od kutija, gajbica, stoličica… među njih se uguraju oni sa ručnim frižiderima koji prodaju ‘ladno pivo, a povrh njih tu su i kikiriki, semenke, suncokret….

6. Buka je zaglušujuća
Opcija otvorenog prozora ne postoji ako želiš da čuješ sopstvne misli. A i kroz zatvoren nastavlja da se čuje urlanje koje u punom intenzitetu traje dva sata.

garbage-ie.jpg7. Na kraju se sve pretvori u jedno veliko đubrište
Nakon „vrlo važne utakmice“ zgrada i njena okolina je zatrpana đubretom. Nešto pokupi „Gradska čistoća“, ali većina „nije njihov reon“ i ostaje tebi i tvojim komšijama da pokupite đubre oko kuće.
Do sledeće „vrlo važne utakmice“…

Ko sve gleda u Vaš najintimniji život, a Vi pojma nemate?

Mnogi ljudi žele da se „sprijateljimo“ putem Facebooka i hvala im na toj želji. Od trenutka kad nekome pošaljete friend request / zahtev za prijateljstvo, možete da vidite sve što ta osoba objavljuje javno, tj. sa opcijom „public“ (ikonica je zemaljska kugla). Znajći to, stvari koje želim da podelim sa celim svetom, objavjujem javno. I to bi trebalo da bude dovoljno onima koji žele da budemo prijatelji a nikada se u životu nismo sreli, niti videli, niti upoznali, niti nas je, makar, neko spojio online. Ako ja nekog koga nikad nisam srela, videla itd, želim da pratim, ja kliknem na opciju „prati/follow“, ali to sam samo ja… većina šalje friend requests. Budu mi interesantni oni sa kojima imam mnogo zajedničkih prijatelja, još ako su svi iz iste branše pomislim da smo se sigurno negde makar sreli… Baš juče stiže jedan takav zahtev…
mia djuric 1
Lepa devojka, 37 zajedničkih prijatelja… zove se Mia Đurić, živi u Rimu (blago njoj), voli Desmonda Tuta (baš lepo), objavljuje fotke Toskane… (čekaj, zar ne živi u Rimu? Pa dobro, možda joj se ne sviđa Rim (?!) nego objavljuje fotke samo kad ide na izlete u Toskanu…). Problem je što joj većina fotki ima potpise profi fotografa, i to različitih. Ali to i dalje ne mora ništa da znači, voli, devojka, Toskanu, pa skuplja po netu neke lepe fotke… Problem je što ni profilne fotografije nisu njene… mia djuric 3

Znate, Google ima opciju pretrage fotografije… pa tako u dva klika možete saznati da je lepotica na fotografiji manekenka Alex Elliott:
mia djuric 4
Pa dobro, reći ćete, ni prvi ni poslednji lažni profil… Problem je u naših 37 zajedničkih prijatelja… Svih tridesetsedmoro su neki fini, obrazovani ljudi, koji se normalno bave svojim poslom, neki od njih imaju sasvim otvorene profile, pa njima lično nije naročito važno da li im je neko na listi prijatelja ili nije, svakako svi vide sve što objave, ali mnogi od njih imaju zatvorene profile, na kojima objavljuju slike svoje dece, svog stana, objavljuju kad i gde putuju… Većini sam poslala poruku sa pitanjem ko je to, svi su mi odgovorili da je „ne znaju lično, ali imaju mnogo zajedničkih prijatelja….“.  Uz lepu fotografiju, nekoliko osnovnih podataka koji zvuče realno (završila FON, hm, pa mnogi su, ko će ih se svih sećati…), stanuje tu i tu, imamo par zajedničkih prijatelja, svaki profil deluje kao pravi. Recite da sam paranoična, ali osiguravajuća društva u Britaniji su počela da uzimaju kao otežavajuću okolnost za osiguranje imovine ako na društvene mreže postavljate svoja kretanja…. Nisu opasni ljudi koje ne poznajete lično i koji Vas „spamuju“ Herblajfom ili sličnim stvarima od kojih pokušavaju da žive. Opasni su ljudi koji se predstavljaju kao neko drugi, a pritom nije jasno zašto to rade. Zato je važno da prepoznajete lažne profile, i još važnije da naučite decu da ih prepoznaju. Za početak, koristitie najjednostavniju Google pretragu slika. Ako nečiju profilnu fotku nađete na još nekom sajtu, to je već prvi razlog za uzbunu. Ja nisam pristalica zabrana na internetu, pristalica sam opreznog i odgovornog korišćenja interneta, i nadam se da će nam budućnost doneti da svaki internet korisnik ima jedan nalog za sve što radi online, i da je on povezan sa njegovim pravim identitetom. Na taj način neće moći da postoje pedofili koji otvaraju FB naloge pretvarajući se da su tinejdžerke, na taj način neće moći „neko iz mase“ da popljuje bilo koga na bilo kom portalu vesti krijući se iza glupog nadimka…

Kakav se to roditelj drzne da traži da ga ne prekidaju?!

Ako do sada niste videli video snimak tate eksperta za društvene prilike u Aziji kako daje intervju uživo za BBC video snimak tate eksperta za društvene prilike u Aziji kako daje intervju uživo za BBC putem skajpa, koje prekidaju deca veselo ulećući u prostoriju, onda nemate internet. 🙂
Za samo nekoliko sati, ovaj tata je postao viralni hit, a sa masom pregleda ovog snimka krenule su i analize predrasuda (zašto je većina pretpostavila da je žena koja uleće za decom da spasi stvar dadilja, a ne mama), a još više, i na raznim jezicima, kakav je to otac koji je „odgurnuo dete tokom skajp razgovora!“.

reakcije fb Samo neki od FB komentara na ovaj video

Reakcije, u najmanju ruku, kao da je čovek šutnuo dete. Meni ne izgleda ni kao da je grub, ni kao da se dete štrecnulo, uplašilo, potreslo… čak se tata, svestan apsurdne situacije, i osmehuje dok rukom pokušava…

View original post 545 more words

Problem je što ne vidite problem

knjige

Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!„, pisao je Dositelj Obradović. Ali, šta kada je knjiga puna zvona i praporaca?

Bila sam od one dece (ovo kažem kao da je bilo još takve dece 🙂 ) koja bi radije dobila knjigu nego čokoladu. I danas čuvam neke knjige dobijene od drage mi tetke koja je razumela moju strast prema čitanju, čije posvete upravo glase „Mojoj Mimi, umesto čokolade!„. Džeparac sam štedela za Sajam knjiga i nemilice ga trošila na to štampano bogatstvo. Danas, kao mama, trudim se da knjige zauzmu važno mesto u životu moje dece. I sami su počeli da traže da im se pročita priča za spavanje. Među knjigama koje čitamo nađu se često izdanja izdavačke kuće „Kreativni centar“. O njima sam stekla prilično lepo mišljenje jer su im knjige lepo ilustrovane, postoje vrlo korisne i lepe knjige i za roditelje, postoje izdanja namenjena lepom i pravilnom govoru. A onda je na to moje vrlo lepo mišljenje pala jedna ogromna fleka, u vidu knjige „Miško Piško“. Imam običaj da u knjižari nasumično prelistam i knjigu koju kupujem sebi, a naročito knjigu koju kupujem detetu. Tako sam učinila i sa „Miškom Piškom“, a na stranicama knjige dočekalo me je ovo:

misko pisko

Da, u knjizi za decu. U KNJIZI. Za DECU. Reči za koje im govorimo da su ružne. Reči koje (bi trebalo) da izbegavamo da govorimo pred decom, ili makar da se ogradimo čuvenim „da izvine ovo dete…“ Reči za koje (bi trebalo da) se dobija ukor razrednog starešine. Reči koje spadaju u najniži razgovorni registar jezika, i koje, neosporno, imaju svoju funkciju u razgovoru, ali reči koje nikako, ni u kom slučaju, ni sa kojim objašnjenjem ne bi smele da se smatraju normalnim književnim jezikom i kao takve nađu u knjizi namenjenoj najmlađoj publici, onoj koja tek formira svo stav prema knjigama i ukus. No, verujući da, uprkos mom višegodišnjem školovanju u domenu lingvistike i pedagoške psihologije, pa potom i u domenu komunikacija, ja zasigurno ne znam nešto što zna Kreativni centar, uputih im molbu da mi objasne ovakvu upotrebu ovakvih reči u knjizi za decu, na njihovoj Facebook stranici. (EDIT: Dva sata posle objave ovog teksta post na njihovoj FB stranici je obrisan.) Dobila sam sledeći odgovor:

Poštovana,
Knjiga „Miško Piško“ objavljena je 1994. i jedno je od omiljenih izdanja „Kreativnog centra“ tokom svih ovih godina.
Upravo izbor reči i humoristički odnos prema temi čine ovu knjigu korisnim sredstvom u periodu detetovog navikavanja na nošu. Recenzentkinja knjige je ugledna profesorka dečje psihijatrije dr Nevenka Tadić, a njeno mišljenje je i štampano na koricama knjige. Savet stručnjaka jeste da se prema ovoj temi treba odnositi slobodno i spontano, a ne stvarati tenziju oko nje. U mnogim porodicama pitanje učenja deteta da koristi nošu izaziva napetost, naročito ako dete u trećoj pa ni u četvrtoj godini još to nije naučilo. Dete često ima osećaj krivice i nelagodnosti, a roditelji misle da su nešto pogrešno uradili. Igrice u ovoj knjizi upravo i služe tome da pokažu kako je reč o običnoj ljudskoj aktivnosti u kojoj nema ničeg nepristojnog i prljavog, kao i tome da pokažu kako je navikavanje na nošu deo odrastanja. One treba da zabave i roditelje i dete kako bi se tenzija smanjila. Izbor reči lako je objasniti – to su reči srpskog književnog jezika, ali je najvažnije to što su one upotrebljene tamo gde treba, dakle da bi opisale tačno određenu funkciju, a ne nešto drugo.
Deca veoma dobro razumeju kontekst u kojem je nešto rečeno. Nema razloga za strah da će ona rečnik kojim se opisuju normalne funkcije ljudskog tela upotrebljavati tamo gde to ne treba raditi. Psovke i nepristojan rečnik nisu posledica poznavanja određenih reči, već izraz verbalnog nasilja, koje ima sasvim druge uzroke.
Pozdrav!“

Naizgled, sasvim korektan odgovor. A zapravo nekoliko PR-ovski spojenih rečenica od kojih su neke, čak, međusobno kontradiktorne, a nisu ni sve istinite.  Naime, jasno mi je da je ideja autora bila da se knjiga čita deci koja se navikavaju na nošu i ta pedagoška funkcija mi je jasna. Ono što ne razumem je zašto su morale da se koriste neprimerene reči, koje nisu, kako tvrdi izdavač, deo „srpskog književnog jezika“, nipošto! Naravno da treba imenovati normalne funkcije ljudskog tela, ali primerenim jezikom, a ne psovkama. Da Vam ilustrujem primerom: penis je normalan deo ljudskog tela, i primereno ga je zvati, na primer, piša u razgovoru sa malim detetom, a ne onom rečju na k. Jer upotreba takve reči u knjizi ili u normalnom razgovornom diskursku, daje joj legitimitet i svakodnevnost upotrebe koju nikako ne bi smela da ima. S tim u vezi je i tvrdnja iz odgovora izdavača da deca razumeju kontekst. Da, razumeju ga, samim tim književni kontekst ne treba prljati neprimerenim rečima. Jer prve godine života, u kojima je zamišljeno da se deci čita ova knjiga, godine su kada se detetova ličnost formira, i kada se formiraju stavovi i merila vrednosti koji će ga pratiti kroz ceo život, o čemu bi recenzentknjinja knjige trebalo da zna. Ona se nije uključila u objašnjenje. Niti je ikakvo dalje objašnjenje od strane izdavača dato, uprkos komentarima koji su usledili:

Ako ovakvu upotrebu ovakvog jezika opravdava i ističe Kreativni centar i to na više mesta….šta reći?! Koju tabletu popiti 🙂 Zamišljam Kreativni centar za koju godinu. Pa, njima će biti sasvim normalno da piše ku**c, pi**a, s**a umesto piše, sranja, govanceta…„, napisala je voditeljka radija S, Natalija Milosavljević.

Šta god bila namera, reči sranje i govno nisu nikako adekvatne u dečjim knjigama. Tačka. Evo čak nisu ni za fejsbuk ali omaklo mi se. Omaklo se i vama, i lepo je priznati i ispraviti grešku. Ili menjati uglednu recenzentkinju.„, prokomentarisao je glumac Slobodan Stefanović.

fb commnets.jpg

A znate šta je još strašnije? Pre nego na stranici Kreativnog centra, ovu fotografiju postavila sam na svojoj stranici Divna mama. Broj roditelja koji ju je komentarisao sa simpatijama, govoreći kako je sa radošću baš te reči čitao detetu, i kako „ne vide u čemu je problem“ me je zabezeknuo! Kada sam počinjala da učim lingvističke nauke u Srbiji nisu postojali rijaliti programi. Postojala je južnoamerička serija „Kasandra“ i smatralo se da je to najniže dno koje može da se prikazuje. U međuvremenu smo pali na dno dna, na nivo „Farme“ i „Parova“, na program u kome se izgovaraju psovke više nego sve druge reči zajedno. I takav program prikazuje se i danju i noću, a brojke o gledanosti jasno pokazuju sa koliko televizora u Srbiji se svakodnevno psuje. Nije teško izračunati i koliko dece sluša te psovke. I koliko roditelja im to emituje, ne videvši „u čemu je problem“. Problem je, dragi moji, što ni ne vidite više problem. Najružnije reči srpskog jezika postale su vam nešto sasvim normalno, nešto sa čim se živi, nešto što se više od dece ne krije, ne usteže se, štaviše, čita im se pred spavanje.

Nepodesan TV program, makar, ima oznaku „12+“ ili „16+“, ili nekakvo upozorenje da sadržaj nije primeren deci mlađoj od nekog uzrasta. Ili bi, makar, po Zakonu, trebalo da ima. Knjige nemaju takvu oznaku. A, očigledno, imaju vrlo neprimeren sadržaj, maskiran u knjige za decu.

…“ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći“… 
Ovako je pisao Branko Miljković u pesmi „Poeziju će svi pisati“. Taj njegov „jedan dan“ još nije svanuo…

Kako da usrećite nekog svojom kosom

Smatram da svako hvalisanje učinjenim dobrim delom umanjuje značaj tog dobrog dela. Viđali ste to na društvenim mrežama: print screen ekrana telefona sa porukom hvala što ste poslali SMS za lečenje nekoga. Ili selfi sa kesama koje se nose u Crveni Krst.  Ja, pak, verujem da dobra dela treba raditi u tišini. Međutim, danas pravim izuzetak, jer su me to zamolili upravo autori akcije u kojoj sam učestvovala:

U toku je akcija „Kilometar kose“, svako ko ima najmanje 15cm zdrave kose može da se ošiša i pokloni kosu za izradu perika za decu obolelu od raka, koja su, zbog lečenja hemoterapijom, svoju kosu izgubila. Možete pisati začetnicima akcije putem Facebook stranice i zatražiti adrese salona koji Vas mogu i besplatno ošišati, ili, pak, samo proceniti da li Vam je kosa dovoljno duga i zdrava. Na primer, ako ste ošišani stepenasto, najkraća dlaka mora imati 15cm. Iz moje kose izvukli smo…

View original post 176 more words

Ljubavna priča o sunčanju sa srećnim krajem

Nikada nisam „izgorela“ od sunca. Moguće da me je celog života brižna majka mackala zaštitnim faktorom, ali i kada sam krenula na samostalna letovanja dovoljno je bilo da se namažem ujutru, bez obnavljanja zaštitnog sloja, poslednjih dana letovanja čak sama se mazala samo običnim maslinovim uljem. Vraćala bih se kući preplanula kao tete u reklamama za kupaće kostime.
Elem, pre nekoliko godina, i to nije imalo nikakve veze sa hormonalnim promenama u trudnoći, jer je počelo nekoliko godina pre prve trudnoće, na mišici između ramena i lakta na letovanju su mi se pojavile sitne ospe, nalik na nekakve majušne bubuljice. Osim što su mi bile ružne, svrbele su! I užasno me nervirale. Bez obzira na količinu kreme i naneti faktor, svakog leta su se pojavljivale, ponekad i na nogama. Nisu pomagale ni razne antialergijske dermatološke kreme.
Sve dok jednog dana, kupujući dečju kremu za sunčanje u Drogerie Marktu nisam ugledala…

View original post 236 more words