Mesečne arhive: jun 2010

Srpsko-hrvatska domaća kupovina

Slobodan Vučićević, predsednik UO Droga Kolinske, izjavio je juče da „postoji tihi bojkot srpskih proizvoda u Hrvatskoj, dok su srpske police u supermarketima sve punije hrvatskih proizvoda“. Sa PR stanovišta ovo je veoma loša izjava jer, ako već misli da se potrošači opredeljuju za proizvod prema nacionalnom poreklu proizvoda, ovakve primebde će samo podstaći „bojkot“. Sa marketinškog stanovišta, zakon tržišta je veoma jednostavan: prodaje se ono što se reklamira. Neka me isprave moji čitaoci iz Hrvatske, ali ne sećam se da je mnogo srpskih proizvoda imalo ATL kampanje u Hrvatskoj. A potpisujem da bi bilo kakva kampanja povećala prodaju.

Jaffa "Slatki snovi"

Ovo smem odgovorno da tvrdim, jer sam lično radila kampanju za Jaffa Cakes „Slatki snovi“, na bilbordima i u štampi u Hrvatskoj koja je donela značajno povećanje prodaje. O „bojkotu“ srpskih proizvoda svedoči i pozicioniranost Jaffa keksa na policama Konzuma – naime, polovinu rafa zauzima Konzumova Jaffa (privatna robna marka) a drugu polovinu Jaffa iz Crvenke. Svi ostali Jaffa keksi, pa i Krašov, su prilično marginalizovani. Poenta, dakle, nije u poreklu proizvoda, već u kvalitetu, reklami i

snazi brenda.

Evo jednog osličnog primera primera marketinškog lokalizovanja, koje se upravo odnosi na Hrvatsku i Srbiju:

Lanac supermarketa IDEA početkom svetskog prvenstva počeo je akciju kojom se prilikom kupovine televizora obezbeđuje vaučer za kupovinu ukoliko „naši“ prođu u dalji krug takmičenja. Obratite pažnju na termin „naši“, dakle ne „Srbija“, „srpski reprezentativci“ i sl. Za one koji ne znaju, IDEA je isto što i Konzum, tačnije, IDEA je deo hrvatske kompanije Agrokor. Ova hrvatska kompanija do sada je u Srbiju uložila 450 miliona evra i zaposlila oko 7.000 radnika. Od tih 450 miliona,  deo je izdvojen za marketing, i to tako što je

IDEA: kupujmo domaće

IDEA težila da postane deo zajednice. Tako je uspešno sprovela akciju „Kupujmo domaće“ (pogledajte reklamni spot), mnogo uspešnije nego srpsko ministarstvo trgovine i usluga, koje je takođe imalo pokušaj podsticanja kupovine domaće robe.  IDEA je ovu akciju uspešno sprovela i u Hrvatskoj (spot), jasno komunicirajući da kupovina domaćih proizvoda znači očuvanje radnih mesta (mišljenja sam da je ovo odličan unique selling point i za srpsko tržište, ali autori reklame su procenili da je bolje aludirati na srpsku privredu. Možda i jesu u pravu…)

Ovakav način „lokalizovanja“ nije novina i kompanije koje su globalni igrači su veoma svesne značaja lokalizacije. Donedavno smo imali prilike da gledamo reklamni spot Coca-cole sa srpskim reprezentativcem Žigićem u glavnoj ulozi, namenjen, naravno, srpskom tržištu. Švedska kompanija H&M „lansirala“ je limitiranu kolekciju za američko tržište, povodom američkog nacionalnog praznika, 4. jula. Slogan je „podržite domaću ekonomiju i uštedite 20%“.

Da se vratim na početak ovog posta: umesto kukanja o nezastupljenosti srpskih proizvoda u hrvatskim radnjama bilo bi mnogo bolje fokusirati se na marketinške alatke koje bi podstakle prodaju: reklamirati se, i ne zaboraviti da je i Hrvatska, kao i Srbija, tržište osetljivo na razlike u cenama, te da je i cena bitan faktor prema kome potrošači biraju proizvod.

„Jat“ umire pevajući

Mesecima već svaka vest o „Jat“-u me beskrajno nervira. Nekako, osećam se kao ovca kad vidim da direktor ovog društvenog preduzeća ima platu od pola miliona dinara koju je „zaslužio“ tako što godinama beleži gubitke. Tako je prošlu godinu završio sa 15 miliona evra gubitka! Ali to ga nije sprečilo da kupi 13 novih službenih automobila upravo krajem prošle godine. Među vestima o „Jat“-u ima i onih koje više uteruju strah u kosti nego što nerviraju. Navešću samo neke: „’Jatov’ avion se zamalo srušio“, „Sa „Jatovog“ aviona otpadali šrafovi “, „Turska: Avion ’Jata’ skliznuo s piste“, „Avion „Jata“ prinudno sleteo u Sofiju“, „Avion ’Jata’ vraćen sa leta za London“, „Drama na „Jatovom“ letu Rim-Beograd“… Neko će reći: pa ima još kompanija kojima se dešavaju i gore stvari (pu, pu, daleko bilo). Istina. Ali druge kompanije se ne plaćaju od srpskog poreza.

Hajde sada da posmatramo „Jat“ kao beslovesni građani, koji se ne pačaju mnogo u politiku, već bi samo da se prevezu do neke destinacije. Ovaj građanin samo može sa uzdahom da posmatra po kakvim cenama putuju neki drugi Evropljani, čija država ne insistira na monopolističkoj poziciji domaćeg avioprevoznika, već je „otvorila nebo“ i za druge kompanije, naročito takozvane „budžet avioprevoznike“ (budget airline). Reč je o kompanijama koje nemaju ketering u avionu uključen u cenu, nego putnicima naplaćuju piće i sendviče. Kamo lepe sreće da „Jat“ tako radi. Ja bih mnogo volela da se odreknem najskupljeg magazina u istoriji novinarstva (govorim o „Jat“ reviji, čija je produkcija uračunata u cenu karte. Ili, beše, u cenu mog poreza?), i da se odreknem najskupljeg sendviča na svetu, koji ionako i ne pojedem u avionu, i da onda platim kartu po nekoj razumnoj ceni. Istina, prošle i ove godine „Jat“ je reklamirao promotivne cene karata od 19 evra. (Hmmm… reklamirao? Da, i to kroz sve ATL kanale: TV, radio, bilbordi. Mene su učili da se budžet za reklamiranje određuje na osnovu ostvarenog profita od prodaje. A koliki je ostvareni profit kompanije koja posluje sa gubicima? Da citiram pevca Sofronija, „dva put ništa je ništa, crva nije ni bilo“, a reklamiranje smo, dakle, opet platili mi, građani). Međutim, „promotivna“  cena od 19 evra važila je samo za let u jednom pravcu, a povratna karta koštala 38 evra. (Gledala sam let do Beča). Kada se dodaju takse i servis karta je koštala 148 evra. Da ne zaboravim, ja, kao obična smrtnica, nisam mogla da dođem ni do takve karte, jer mi ni mama, ni baba, ni strina, ni komšinica ne rade u „Jatu“. Znam, neverovatno je da ja ne poznajem nikioga od 1.697 zaposlenih (od čega je više od polovine višak po rečima predsednika upravnog odbora, Saše Vlaisavljevića). Poređenja radi, malopre sam isti ovaj let potražila na „Flaj Niki-ju“. Cena povratne karte je 58 evra. Mislim da je matematika jasna i bez crva.

Dodajmo još i da „Jatovi“ putnici imaju besplatan prevoz do aerodroma, i besplatno osiguranje u zemljama Evrope. Hvala lepo, ni to mi ne treba, platiću taksi i imam Europe Assistant osiguranje, a vi mi sve to nemojte uračunati u sumanuto skupu kartu. Ili, opet beše državna kasa?

I sada dolazi vrhunac: premijer Cvetković početkom ove godine najavljuje da će država prodati „Jat“. „Hvala Bogu“, pomislima ja, i zapitam se kojoj će budali da prodaju kompaniju sa više dugova nego što sama vredi. A onda me Cvetković dotuče, i kaže da će država (čitaj: mi, građani) preuzeti dugove „Jata“, a „Jat“ čemo nekome da ponudimo kao lepu, čistu, umivenu mladu, bez dugova. A je l’ mogu onda ja da preuzmem „Jat“?

Budući da mi je za danas dosta negativne energije kojju neminovno genereše bavljenje državnom kompanijom, neću danas ulaziti u neprofesionalnost njihove PR službe (redovno se oglašavaju u raznim jutarnjim programima da kažu da je „sve po redu letenja“, a nigde ih nema da daju izjavu kad se objavi neka od vesti sa početka. Neću ni ulaziti u sumanutost najnovijeg „unique selling pointa“ (da, da, „Jat“ ima novu kampanju…), objašnjavajući kako je možda bolje da reklamiraju sigurnost, bezbednost letova, šta god što je stvarno putnicima bitno, ili što bi možda poporavilo blatnjavu sliku o njima… za kraj, evo čime je inspirisan ovaj post:

Novi bilbordi „Jata“.

Kome da se žalim kad me opet u „Jatovom“ avionu sačeka staramajka?

Za one koji ne vole vesti

Vesti su postale toliko mučne da ih je odistinu naporno gledati. Sve je više i više ljudi kloji se odlučuju da se ne izlažu više toj pošasti, te ne gledaju vesti na televiziji, ili ne čitaju info sajtove. No, za one koji ipak žele da ostanu informisani, a ne žele da ih vesti previše opterećuju, jedan japanski sajt nudi ilustrovane vesti. Reč je o sajtu Manga No Shinbun, koji ilustruje aktuelne vesti po ugledu na manga crtane filmove.

Nije reč ni o kakvoj parodiji, kakve se mogu naći u zapadnim novinama, pa i kod nas (npr. Veoma popularni Blic strip), već o realnim i aktuelnim vestima, koju se samo predstavljene na drugi način. U azijskoj kulturi, naime, strip je kao umetnička forma veoma visoko vrednovan.

Zvaničnici ovog sajta nadaju se da će ovakav oblik informativnog izveštavanja doprineti većem interesovanju za vesti, ne samo obrazovanih i zaposlenih ljudi, već i neobrazovanih grupa, kao i tinejdžera.

Uostalom, koliko god nam vesti bile neprijatne, neophodne su da bismo izgradili sebe u ono što je Aristotel nazivao „političko biće“ (gr. ζῷον πολιτικόν) – osobu svesnu svoje okoline, društvenih zbivanja i tekovina.

Koliko koštaju reklame?

U jednoj od svojih knjiga, veliki mag marketinga Dejvid Ogilvi ovako savetuje čitaoce koji se spremaju da odaberu marketinšku agenciju: Tri večeri za redom gledajte televiziju i beležite reklame koje Vam se dopadaju. Potom saznajte koje su agencije radile reklame koje Vam se dopadaju, odbacite one koje rade za Vašu konkurenciju i sa preostalim sa spiska zakažite sastanke.

David Ogilvy

David Ogilvy

Iz večeri u veče gledam televiziju i, iskreno, ne bih zapisala ni jednu reklamu. Danas sam prošla kroz grad obraćajući više pažnje na bilborde, te sam imala priliku da zaokružim stav o „integrisanom marketinškom sivilu“. Naime, ekstenzije kampanja na bilborde još su tragičnije nego kada se gledaju na ekranu.

Evo šta se može videti u reklamnim blokovima:

  1. U toku je svetsko prvenstvo.

Potpuno je nebitno koji proizvod reklamirate, bitno je da se „nakačite“ na svetsko prvenstvo u fudbalu. Tako se u reklamnim blokovima oglašava više proizvođača piva, sa gotovo istovetnim reklamnim spotovima u kojima grupica navijača navija, urla, pije pivo… a sve kroz amaterske i kvazi-duhovite skečeve.

Kao što rekoh, nije bitno koji proizvod reklamirate, bitan je fudbal! Da li ste videli Cerestiove kese sa cementom kako igraju fudbal? I Smoki se može povezati sa fudbalom. Neko bi sad pomislio da je Smoki idealna grickalica uz gledanje prenosa, ali NE! Na bilbordima Smokiji igraju fudbal! Grafičko rešenje podseća na pano sa kolažima u osnovnoj školi.

2. Pano me podseti na drugi katastrofalni bilbord, Frikomov za „stare“ sladolede. Iznenađujuće amatrske i loše produkcije, koja ponovo liči na kolaž iz likovnog, ovaj bilbord prikazuje slona sa leve strane, i „lepezu“ Rumenka, Lenija, Kaprija i Čoko-Moka s desne. Naravno da se svi sećamo sladoleda koje smo obožavali pre petnaest, svadeset godina. Ali to ne čini da se osećamo kao slonovi, niti je ovo poređenje imalo laskavo. Tim pre što, ukoliko kampanja igra na kartu nostalgije, pakovanje bi moralo biti retro – onakvo kakvim ga se sećamo, što je ispravno shvatio Kraš (čokolade) ili Pionir (Kesten desert), ali ne i Frikom. Oni su se odlučili za „redizajn pakovanja nekadašnjih sladoleda“!

Jedino što meni govori ovaj bilbord jeste: „Ako jedeš sladolede, ugojićeš se kao slonica“!

Kad sam već „oplela“ po frikomu, ima još: reklama koja je tužna, domaća verzija spota Pussy Cat Dolls. Dok srpska verzija „dolsica“ đuska i hopsa, kamera „izlazi“ iz spota, te gledalac shvata da je spot zapravo na nekakvom televizoru. Čekate poentu? Nema je! To je kraj reklame!

(šta li se desilo sa autorom koji im je prekopirao spot Kritine Agilere za neku od prošlih kampanja? To je, makar, izgledalo dobro…)

3. Posebna kategorija su sinhronizovane reklame, koje, osim što izgledaju previše nemački, ili previše češki, ili, jednostavno, previše inostrano, uporno pokušavaju da me ubede da treba da nosim 5 kilograma deterdženta u tašni, ili da me sin neće voleti ako mu košulja u kojoj se valjao u blatu ne bude blistavo bela kada mu je operem!

4. Digresija: ne razumem sezonalitet reklama za žilete/brijače/trake za depilaciju. Da li to znači da su tokom zime dlake OK? (da parafraziram M. Bobić-Mojsilović)

5. Da se vratim na reklame koje bih poželela svojo najljućoj konkurenciji: zapravo, to su sve aktuelne rekame: paketi sa mnogo više minuta mobilne telefonije koji se cede iz paste za zube (u kupatilu prosečnog Šveđanina? Koji ima peglu za kosu?), animirani lik smešnog glasa koji uzima stambene kredite (ili onaj drugi, mali, zeleni, što trči po plaži), reklame u kojima „protrčavaju“ kobasice i brašno dok spiker urla snižene cene, razulareni navijači koji urlaju uz pivo…

Ali „najbolnija“ tačka je užasno siromašna produkcija. Tačnij,e produkcija koja IZGLEDA siromašno. Shvatam ja, kriza je, „krešu“ se budžeti za marketing… ali produkcija reklama i bilborda zaista izgleda kao radovi dece iz osnovne škole. Koliko god da su plaćeni.

A možda je kod nas novac neverovatno pojeftinio, pa mogu da se prodaju i ovakva diletantska reklamna rešenja?

Govorite li latinski?

Ne sećam se više u kom je to domaćem filmu predsednik neke seoske opštine imao uzrečicu „à propos“. Pa je pretio „da će se fizički obračunava apropo ćerku“, goste je zvao da sednu „apropo svečanog stola“, a svečanost u selu je organizovao „apropo uvođenje od prvu sijalicu“.

Nažalost, „frljanje“ stranim izrazima nije „specijalitet“ samo predsednika seoskih opština iz filmova. Moj omiljeni „frlj“ je latinski izraz „a conto“, koji se nekakvom, meni neznanom transkripcijom, u srpskom jeziku pretvara u „NA konto“.  Koriste ga i „ljubitelji latinskog“ i govornici koji ne koriste pretenciozno latinske izraze, već su ovo negde pogrešno načuli.

Ovakva „sakaćenja“ latinskog posebno me bolie s obzirom na veliku ljubav koju gajim prema ovom jeziku već više od deceniju. Naime, kada su moji jezički talentovani vršnjaci upisivali smerove takzovanih „živih“ jezika u Filološkoj (nekadašnjoj Drugoj) gimnaziji, ja sam se opredelila sa klasični smer (ili, kako se to moderno i ružno kaže: „mrtve“ jezike, latinski i starogrčki).

Ovu kategorizaciju na „žive“ i „mrtve“ jezike stavljam pod navodnike jer je latinski i danas mnogo „življi“ od mnogih govornih jezika. (Inače, jezike delim an klasične i govorne, ne na „žive i mrtve“). Do pre manje od jednog veka, latinski je bio zvanični jezik nauke u Evropi. Vekovima je bio jedini književni i uglavnom jedini pisani jezik Evrope.  Obrazovani Evropljanin do pre stotinak godina nije se mogao zamisliti bez solidnog znanja latinskog, a i danas se latinski uči u školama, ne bi li bio odlična osnov za učenje drugih jezika koji su se razvili na tekovinama latinskog, a koristi se kao zvanični jezik prava i medicine.

No, iako je dodir sa latinskim danas slabiji nego ikada, mestimična upotreba latinskih citata u govoru ili pisanju može dati iskazu veoma elegantnu notu. Pod tri uslova: najpre, da izraze koristite ispravno (dakle, zaboravite „na konto“), potom, važno je znati tačno šta određena latinska fraza znači – u suprotnom, u najboljem slučaju ćete ostati neshvaćeni. I treće, ne preterujte.  U jezičkoj „porciji“ latinski izrazi su samo začin, ne treba da nose suštinu značenja, kako bi Vas shvatio i sagovornik koji ne zna latinski. Trebalo bi se ograničiti na one izraze kojima spretno i precizno možemo iskazati ono što želimo reći. Zapamtite da je suština komunikacije da Vas sagovornik razume, a ne da nema pojma šta ste rekli jer ste Vi toliko učeni, a on toliko neuk.

PsihoLOŠkinja ili psiholoGICA?

Da li je sufiksalna tvorba imenica za ženske osobe pomodrastvo ili jezička nužnost?

Poslednjih godina, svedocima smo upotrebe najrazličitijih oblika imanica koje bi trebalo da označe ženske agense. Tako ćete danas čuti da je žena doktor i doktorka, i doktorica, i gospođa doktor…

Gospođa Svenka Savić, u svom kodesku neseksističke upotrebe jezika, upotrebu imenica muškog roda pri označavanju žena koje se bave određenim zanimanjem, smatra seksizmom, šovinizmom. Autorka čak osuđuje lingviste, da smišljeno sprovode seksizam u jezičkim normama. O tome je hrvatski lingvista Kalođera pisao još (sa jezičkog stanovišta davne) 1981. godine. On, naime, smatra da je doslednija upotreba formi ženskog roda za zanimanja i titule žena u Zagrebu rezultat organizovane jezičke politike i da “puristi propisuju u hrvatskoj standardnoj varijanti srpskohrvatskog dijasistema dosledniju upotrebu ženskog roda, i tako, istini za volju nenamjerno, slijede pravac koji bi ženski pokret pozdravio. Oni time slijede težnju, vrlo živu u razgovornom jeziku i koja vrlo lako ulazi u pisani standard, tako da imamo potvrda za imenice ženskog roda kao što su atašeica, mecenatkinja, sudkinja, itd.”. Iz ovog citata poznatog zagrebačkog lingviste jasno je da planiranje jezičkog razvoja donosi određene rezultate, ali potvrđuje i da u razgovornom jeziku postoji spontana upotreba “muških” i “ženskih” oblika, buduci da  govornici slede opšti obrazac koji im stoji na raspolaganju u jezičkoj strukturi.

Upravo nepostojanje lingvističkih normi u srpskom jeziku, dovodi do stvaranja dubleta u govornom jeziku, kao što su „psihologica“ i „psihološkinja“, „pedijatrica“ „pedijatrinja“, i slično. Lično, da bih izbegla upotrebu usiljenog „ženskog“ oblika, kada govorim o ženi pedijatru najradije upotrebim reč „doktorka“. Stručno, izvođenje oblika za ženski rod iz muškog, naziva se „mocijski parnjak“, i dobro funkcioniše kod imenica koje smo navikli da slušamo, recimo nastavnik/nastavnica. Malo je nategnuto kod zanimanja koja su modernija, i koja žene obavljaju kraće, istorijski gledano.

S druge strane, muškarci sudije ne prave pitanje što njihovo zanimanje označava imenica koja se deklinira kao imenica ženskog roda. Još drastičniji primer su muškarci koji rade poslove medicinskih sestara, jednom mi je jedan davao injekciju. Kad ste pacijent, lako je oslovljavati ih sa „gospodine“, ali, kako li ih dozivaju doktori po klinikama? Brate? Ako razmišljamo dalje, muškarac koji porađa žene treblo bi da se zove babac?

Ako hoćemo da cepidlačimo, zapitaćemo se i kako imenice koje se ponašaju kao imenice ženskog roda mogu da označavaju muške osobe, na primer vlastita imena Nemanja, Nikola, i slična.

Što se jezika tiče veoma je diskutabilno koliko ovo pitanje ima smisla: imenica ženskog roda može sasvim prirodno da označava osobu muškog pola, recimo, imenica kukavica,koja se deklinirakao imenica ženskog roda, a može označavati i mušku i žensku osobu. To nas dovodi do zaključka da zagovornici „ženskih naziva“ za zanimanja po svaku cenu, ozbiljno mešaju gramatičku kategoriju roda, i prirodni pol koji imenice označavaju.

Jedan od najvećih lingvista na ovim područjima, profesor Ladan, iako je kao vrsni stručnjak mogao tvoriti nove imenice i računati da će, zahvaljujući njegovom lingvističkom autoritetu, biti prihvaćene i zaživeti, ipak je preporučivao upotrebu reči prema sopstvenim afinitetima, dakle „onako kako nam se sviđaju, jer su nam lepe, a označavaju istu stvar“.

Dakle, u jeziku funkcioniše upotreba imenica oblika muškog roda za ženski i obrnuto. U slaganju rečeničnih delova, čak je ostavljeno ogovrniku da izabere da li će rečenčne delove slagati prema gramatičkom, ili prema prirodnom rodu. Tako su gramatički pravilne obe sledeće rečenice:

Pape su u srednjem veku prodavale oproštajnice.

i

Pape su u srednjem veku prodavali oproštajnice.

Stoga zaključujem da je ova tema zanimljivija s feminističkog gledišta.

Ako ste mislili da je ovo tendencija samo srpskog jezika, varate se. I u engleskom sve češće viđamo imenske oblike kao što su:  chairman/chairwoman, spokesman/spokeswoman, foreman/forewoman, dok se kod reči koje ne sadrže „man“ ispred imenice dodaje g-đa, kao, na primer, madam secretary of state.

U srpskom se dodatno komplikuje situacija kada je ovo poslednje zanimanje u pitanju, jer u nas postoji reč „sekretarica“, ali ona označava administrativnu radnicu, ili ličnog asistenta. Tako bi „državna sekretarica“ bila administrativna radnica u državnoj službi, a Hilari Klinton bismo morali da prevedemo kao „državna sekretarka“, jer žena definitivno nije Obamina sekretarica!

Doduše, u engleskom jeziku feminizam je daleko razvijeniji što se tiče lingvistike. Inetresantno je da se jedan britanski feministički pokret zalaže da se u jezik uvede naziv HERSTORY umesto HISTORY, kako bi istorija bila „njena priča“, a ne „njegova priča“. Simpatično koliko god da izgleda, jezički je, naravno, potpuno netačno.

Pitam se, šta bi feministiknje rekle na podelu prema rodovima u jeziku Đirbal, koji je jedan on urođeničkih jezikan Australije. Naime, Đirbal ima sledeća četiri roda:

  1. živa bića, muškarci
  2. žene, voda, vatra, opasne stvari
  3. jestivo voće i povrće
  4. ostalo

(Izvor: Blog osnove Corbett, Geville (1994) „Gender and gender systems“. En R. Asher (ur.) The Encyclopedia of Language and Linguistics, Oxford: Pergamon Press, str. 1347 – 1353.)

Vratimo se upotrebi tvorbenih sufiksa za ženski rod. Čini mi se da će vreme doneti prirodniju upotrebu „ženskih“ naziva zanimanja. Verujem da je i  „doktorka“ zvučalo nategnuto kada se počelo upotrebljavati. Inače, u srpskom jeziku, doktorka je žena koja obavlja doktorski posao, dok je doktorica supruga doktora. Ova značenjsla podela potiče iz vremena kada su žene mahom bile domaćice. Uostalom, i „novi“ nazivi zanimanja u spskom i dalje zvuče rogobatno. I dalje mi se dešava da sagovornicima, naročito starijim, i koji ne koriste internet, teško uspevam da objasnim šta je „PR menadžer“, a sigrna sam da će za nekoliko decenija ovo zanimanje zvučati prilično „obično“. Isto važi i za nove oblike imenica koje označavaju ženski pol. Zato ne bih a priori osuđivala upotrebu „muškog“ oblika za žene koje obavljaju određena zanimanja. I sama se u poslovnim mejlovima potpisujem kao „direktor“, a ne kao „direktorka“, smatrajući da je nebitno kog sam pola za obavljanje posla, već da korespodenta treba da obavestim o svojim nadležnostima u firmi.

Za kraj, dodala bih još jednu jezičku dilemu koja se tiče feminizma: Da li se udatoj ženi treba obraćati sa „gopođo“, a neudatoj sa „gospođice“? Mnoge feministkinje koje su se latile ove teme tvrde da bi sve žene bez razlike morale biti gospođe bez obzira na to jesu li udate ili nisu. Priznajem da mi je bliska ova tvrdnja. Naime, ako ćemo praviti razliku prema bračnom statusu, zadiremo nužno u nečiju privatnost. Ako koristimo „gospođica“ za mlađe žene, a „gospođa“ za starije, još smo na klizavijem terenu, jer može zvučati licemerno ako se starijoj ženi obratite sa „gospođice“, a mlađa se, pak, može uvrediti ako je nazovete „gospođom“, misleći da izgleda starije. Ja bih se, ipak, opredelila za „gospođo“ u svakom slučaju, rukovođena primerom iz italijanskog jezika, gde se oblika „signorina (=gospođica)“, koristi zaista samo u obraćanju devojčurcima. Ako Vas sagovornica ispravi i kaže „ja sam gospođica“, treba poštovati njenu želju da podeli sa Vama nešto iz svog privatnog segmenta života.

Ova tema, nažalost (ili na sreću?), otvara i korišćenje prezimena ženskih osoba. Da li će gospođa Petrović biti Petrovićeva ili Petrovićka, opet, po Pravopisu, zavisi od njenog bračnog stanja. U prvom slučaju Petrović je prezime njenog oca, u drugom muževljevo. I opet, Italijani ovo rešavaju na zgodan način: jednostavno dodaju član za ženski rod ispred prezimena. A kako ćemo mi?