Iz Rusije s ljubavlju

Pronašla sam dve sjajne print reklame iz ruskih magazina. Obe su od prošle godine, ali nisu izgubile na aktuelnosti.

Prva je reklama za sladolede „Dajte dva“:

Druga je reklama za Volkswagen Passat:

Zašto su mi ova dva oglasna rešenja zapala za oko?

Najpre, globalna su.

Prvo rešenje je isključivo rusko, ali ga sasvim dobro percipiramo i mi u Srbiji, a i potrošači u celom svetu. Drugo je, čini mi se, i rađeno kao globalno rešenje, samo sam ga ja, sticajem okolnosti, zatekla u ruskim medijima.

Drugo, aktuelna su.

Reklama za sladolede jasno aludira na istorijski trenutak koji je presedan u svetskoj istoriji, i koristi tu paralelu na simpatičan način. Reklama za Passat predstavlja prizor koji nam se bezbroj puta našao pred očima, jer je Google postao deo svakodnevice, i odavno više nije „jedan od sajtova“. Obe reklame prate princip „svesti globalno na lokalno“, dakle, uzeti nešto što je od opšteg interesa, ili opšte poznato, i svesti ga u okvire određenog proizvoda.

Treće, autori su mislili i na pravni aspekt.

Nigde na prvoj slici ne piše „Barak Obama, Bela kuća, Amerika…“, zastava koju vidimo nije američka, a opet, aluzija je više nego jasna.

Ako obratite pažnju, videćete da na drugoj reklami ime pretraživača nije „Google“ (mada se vide samo poslednja 4 slova, ali ta slova nisu „..ogle“, nego „..olge“.

Šta je dobra kampanja?

Sedam zlatnih saveta za dobru kampanju

Na početku bih volela da razjasnimo jednu veliku zabludu: ne postoje MALE i VELIKE kampanje. Svakoj kampanji, bila ona realizovana u dva magazina i na jednom bilbordu, ili na svim televizijskim i radio stanicama, na svim bilbordima i u svim magazinima, morate pristupiti sa jednakom ozbiljnošću. U suprotnom, ako mislite da potrošite malo novca i da na brzninu naprvite „malu“ kampanju, bolje da taj novac bacite kroz prozor. Dakle, budžet jeste bitan, ali, bio on mali ili veliki, jednako proračunato ga morate trošiti. Evo nekoliko smernica kroz koje morate proći, bez obzira na budžet i na to da li ćete kampanju realizovati kroz ATL kanale (tv, radio, bilbordi), ili BTL (promocije, deljenje letaka…)

1. Definišite ciljnu grupu. U najmanju ruku morate znati pol, godište, bračni status i prihode svoje ciljne grupe. Retko koji proizvod je namenjen za sve, pa čak iako jeste ne možete se obraćati svima, od dece do penzionera. Jer, ako reklama komunicira sa svima, ne komunicira ni sa kim! Odredite primarnu ciljnu grupu, dve sekundarne ciljne grupe, i nadajte se da ćete „zahvatiti“ i pomalo od „svih“.  Raspitajte se čemu stremi Vaša ciljna grupa. Kako troši novac? Da li više polaže na kvalitet proizvoda ili na nisku cenu?
2. Analizirajte konkurenciju. Bitno je da ponudite nešto što drugi ne nude, ili, ako nudite isti proizvod kao konkurencija, a niste u mogućnosti da snizite cenu, ili imate isti kvalitet, pokušajte makar da potencirate neki kvalitet svog proizvoda koji konkurencija zanemaruje.
3. Pažljivo planirajte strategiju: postavite kratkoročne i dugoročne ciljeve. Postavite rokove. U zadatim rokovima proveravajte da li ste ostvarili zadate kratkoročne ciljeve.
4. Angažujte profesionalca. Čak iako imate sjajne ideje, reklamna agencija znaće kako da ih najbolje sprovede u delo.
5. Pratite rezultate. Ako šaljete promo pisma, ili imate oglase u štampanim medijima, najlakše će Vam biti da pratite rezultate prodaje u odnosu na aktivnosti, jer možete precizno da pratite porast prodaje u odnosu datum objave, ili slanja pisma. Promenite neki detalj za koji Vam se čini da pi povećao prodaju. Ponekad i mala promena može da donese velike rezultate.
6. Učite na tuđim greškama. Osim što treba analizirati proizvode konkuencije, analizirajte i njihove kampanje i promotivne aktivnosti. Šta se Vama dopalo? Koji od tih poteza možete da primenite u sopstvenom poslu? Razgovarajte sa ljudima. Ako od nekoliko poznanika čujete da neki potez Vaše konkurencije ne valja, to je dobar indikator da porazmislite da li ćete učiniti nešto slično.
7. Ne dajte se obeshrabriti! Možda rezultati neće doći odmah – ne budite nestrpljivi. Bez obzira na to koji vid kampanje odaberete, Vi, zapravo, „opipavate“ tržište. Niko ga sasvim ne poznaje, zato probajte, merite rezultate, ispravljajte šta je potrebno, i ne zaboravite da budete fleksibilni. Nekada je potrebno praviti „leteće izmene“, budite spremni na to.

povezani tekstovi: Šta je dobra reklama?,  Tri domaća primera za dobre reklame

Tri domaća primera za dobre reklame

U prethodnom postu postavila sam pet osnovnih odlika dobre televizijske reklame, i potanko ih objasnila. Ovde ću ih samo navesti:

1. Benefit
2. Informacija
3. Razumljivost
4. Podsticaj
5. Vizuelizacija

U nekom drugom postu bavila sam se lošim reklamama na domaćim TV kanalima. Ovde ću izdvojiti tri dobra primera, koja, osim što poštuju pet pomenutih postulata, imaju originalnosti koja ih izdvaja iz mora drugih reklama:

Agrobanka

Tvorci reklamnog spota za Agrobanku angažovali su Nenada Jezdića kao glavnog lika u ovom spotu. Osim što je gumac, samim tim prepoznatjiv velikom broju gledalaca, i tako lakši za identifikaciju (ali, pazite, ovo može biti mač sa dve oštrice: sigurno ima i onih koji ne vole Jezdića), on i izgleda kao prosečan pripadnik ciljne grupe: nije ni lep ni ružan (ne kažem da su pripadnici ciljne grupe jedno ili drugo, već da to olakšava identifikaciju gledaoca s likom), ima između 25 i 40 godina, oženjen ili u ozbiljnoj vezi koja sluti na brak. Zašto je to bitno? Jer se banke obraćaju nekome ko je dovoljno odgovoran da bi štedeo, ko ima posao na kom mu platu isplaćuju na račun, ko razmišlja o eventualnom kreditu da bi se „skućio“.

Ali, zašto bi taj neko izabrao baš Agrobanku? Jer ne želi da bude jedan u nizu klijenata, želi da mu odlazak u banku bude kao odlazak u STR pored kuće gde se poznaje sa prodavcem, ili u kafanu gde se zna sa kelnerom. Ovaj reklamni spot emituje upravo to: ova banka je nešto što je Vaše lično. To je MOJA stvar. Moja škola, moja kafana, moja žena… moja banka!

Ovaj koncept mogao bi se prodati i u inostranstvu, nekoj inostranoj banci, ali ovde je sasvim lokalizovan, i mislim da je jaka lokalna komponenta uz dozu ukusne duhovitosti ono što je recept za uspeh kod nas. (Uostalom, i jedna od najboljih srpskih reklama „A od kuma – televizor“ igra na istu kartu. Slučajnost ili ne, i u njoj je glavni akter Nenad Jezdić).

Da li je reklama ispunila postavljene kriterijume?

1. Benefit – naša banka je „domaćinska“, nije kao druge, to je VAŠA banka
2. Informacija – mogla bih da kopiram prethodnu rečenicu ovde 🙂
3. Razumljivost – Jezdićev jezik je razgovorni, narodski, ključnu poruku (moja banka) veoma jasno komunicira.
4. Podsticaj – ovaj deo nije baš najsrećniji, nema nikakve posebne ponude zbog kojeg bi neko ko već ima račun u banci promenio banku
5. Vizuelizacija – jasno vidljiv logo iza glave aktera na kraju reklame.

Knjaz Miloš

Savršeno oslikavanje mentaliteta je ono što ovu reklamu čini tako uspešnom. Situacija u kojoj budući zet jede do prežderavanja da ne bi uvredio domaćine, ili situacija u kojoj roditelji nude hranu u ogromnim količinama jer tako iskazuju naklonost jesu situacije u kojima se svako od nas našao više puta. Tvorci ove reklame odabrali su da benefit proizvoda bude olakšavanje žgaravice posle prežderavanja, emitujući reklamu u vreme slava. Možda su se tako odrekli dela publike koji bi kupio ovu vodu zbog špricera, a pri tom veoma pazi na ishranu, ali verujem da je takvih mnogo manje nego u ciljnoj grupi.

Da li je reklama ispunila postavljene kriterijume?

1. Benefit – veoma jasan, olakšava prejedanje, posredno, usrećuje porodicu
2. Informacija – budući da je reč o poznatom brendu, na informaciji nije potrebno insistirati, ovde je svrha reklame podsećanje na brend
3. Razumljivost – ponovo razgovorni jezik sa odlično spakovanom završnom rečenicom „ovog mi nećete oterati!“
4. Podsticaj – reklama se emituje u vreme zimskih slava, i obično ide uz akciju 10% popusta, što je odličan recept za povećanje prodaje
5. Vizuelizacija – Logo i ambalaža se jasno vide, šaviše, prikazana je i konzumacija proizvoda koja donosi instant olakšanje.

Travel House

Travel House je agencija koja već godinama organizuje individualna putovanja, pa su sebi mogli da dozvole da naprave paralelu između putnika koji putuju u grupama i ovaca. Lično, za ovako smeo potez odlučila bih se samo ako bih u višegodišnjoj strategiji imala zacrtano da nikako ne organizujem grupna putovanja, i ako bi mi analiza tržišta pokazala da putnici koji putuju individualno nikada ne uplaćuju grupne aranžmane. Ukoliko se pokaže da putnici poslom putuju individualno, a privatno u grupi, ovakva reklama može biti kontraproduktivna.

U svakom slučaju, smeo potez „Travel House“-a, čije sam usluge iskusila i bila veoma zadovoljna. Možda se smelost upravo krije u činjenici da im je usluga zaista kvalitetna.

Da li je reklama ispunila postavljene kriterijume?

1. Benefit – u grupi ste tretirani kao ovca, a kod nas kao putnik sa spevifičnim i individualnim potrebama
2. Informacija – budući da su individualna putovanja veoma raznolika, dovoljna je informacija da baš ova agencija baš njih organizuje
3. Razumljivost – razumljivo i ujedno duhovito
4. Podsticaj – nema ga, ali možda je reklama deo dugoročne kampanje, pa je ovde njena svrha podizanje svesti o postojanju agencije
5. Vizuelizacija – slaba, ali ne vidim gde bi za nju bilo više prostora u ovoj reklami. Štaviše, ovo je bolje rešenje od „nabacivnja“ šarenih slika raznih destinacija – to bi ličilo na izlog „Beteksa“ s kraja osamdesetih.

Dodaću ovde još jednu pohvalu za Travel House reklamu: naime, prve dve koje sam navela su veoma visokobudžetne, takve reklame koštaju kao veći stan u centru. Travel House reklama ima ideju koja je nadomestila veliki budžet. Jedan jedini kadar, mogao je da bude snimljen i amaterskom kamerom, a mogao je da se kupi na nekom od „royalty free video“ sajtova.

Šta je dobra reklama?

„Reklama“ danas znači svaki oblik promocije proizvoda, usluge, ili organizacije. Reklama je spot na televiziji, džingl na radiju, letak zadenut za brisač, preporuka Vaše komšinice… U ovom tekstu baviću se značenjem koje je najrasprostranjenije kod onih kojima je reklama i namenjena – potrošačima: „Jesi li video onu reklamu na televiziji?“

 

 Kako znate da je Vaša reklama dobra?

 –                     Osvojila je pet nagrada na tri festivala!

–                     Kreativna je i originlana, ne postoji slična!

–                     Sviđa se svim mojim kolegama dizajnerima!

–                     Klijent je oduševljen!

–                     Pisali su o njoj u novinama!

Ovo su samo neki od odgovora koje možete čuti od autora televizijskih reklamnih spotova. Ali ni jedan od njih ne znači da je reklama, zapravo, dobra. Da bismo odgovorili na gorepostavljeno pitanje, trebalo bi da se najpre zapitamo „Zašto pravimo reklame?“. Jedini ispravan odgovor treba da bude „da bismo prodali naš proizvod/uslugu/organizaciju“ (pri čemu „prodati“ može da ima i figurativno značenje, dakle, ne odnosi se samo na potrošače koji će u maloprodajnom objektu dati novac za proizvod, već i na ciljnu grupu koja treba da „kupi“ Vašu ideju, npr. ako reklamirate toleranciju prema marginalizovanim društvenim grupama).

Dakle, odgovor na pitanje „Kako znate da je Vaša reklama dobra?“ treba da bude „Zato što je povećala prodaju toga što reklamira za XY%“. Taj odgovor važi ako hoćete da budete „general posle bitke“. A kako znati unapred da će reklama prodati proizvod?

Postoje dva puta: jedan je klizav i rizičan, i ne daje uvek rezultate. Ako krenete njime uspećete i sve što sam nabrojala na početku teksta (nagrade na festivalima, pohvale za kreativnost, itd.) i prodaju proizvoda. Mi u Jaffi to smo uspeli zahvaljujući agenciji Leo Burnett Beograd, koja nam je smelo predložila kampanju za Jaffolitanke, koja je bila drugačija od svega što se do tada radilo u nas: Jafforidža. Pisanje o tome zahteva poseban i to poduži blog post, te ću analizu ostaviti za neku drugu priliku, i danas ću se baviti tzv. „sigurnijim putem“ u oglašavanju. Naravno, pre nego što krenete u osmišljavanje, trebalo bi definisati ciljnu grupu, ali ovo što ću navesti su generalna pravila koja funkcionišu gotovo za sve:

1. Benefit. Šta je to što ćenekoga naterati da počne da koristi, konzumira ili primenjuje to što reklamirate? Sigurno mu nećete obećati da će mu biti gore. Ova poruka ne mora da bude eksplicitna, ne morate u reklami za, npr. automobile govoriti kako će sa ovim kolima vožnja biti brža, udobnija, deca sigurnija… to se može i pokazati, i to je često i najbolji način jer, osim što poneki gledaoci imaju problema sa sluhom, osim što se televizor neretko gleda bez tona, ovakva vrsta „vizuelnih asocijacija“ postiže i najbolji učinak. Objašnjava se klasičnim uslovljavanjem emocija, psihološkom teorijom, čije je temelje udario Pavlov, čuvenim eksperimentom sa psima. Ovaj eksperiment govori nam još jedan veoma dragoceni podatak, koji čest zaboravljaju tvorci reklama: posećanja radi, Pavlov je hranio pse (hranu je nazivao bezuslovnom draži jer psi svakako na nju balave), paleći svetlo (uslovna draž). Izlaganjem ove dve draži istovremeno nakon nekog vremena postigao je salivaciju psa kao da su pred hranom čak i ako bi samo upalio svetlo. Pavlov je zabeležio da paljenje svetla nekoliko sekundi pre izlaganja hrane donosi odlične rezultate u uslovljavanju, i da pas posle samo nekoliko dana odlično zna da posle sijlice sledi hrana. Izlaganje hrane pa sijalice nije donelo nikakve rezultate. Preneto u svet advertajzinga: proizvod je uslovna draž jer ne izaziva nikakve emocije (osim ako je reč o „voljenim brendovima“, a takvih je malo, npr. Jaffa, Plazma, Smoki, Bananica, Medeno srce), a scene srećne porodice, uživanja na plaži, lepi ljudi, smeh, radost… to su sve bezuslovne draži. Jedno istraživanje studenata Filozofskog fakulteta od pre tri godine potvrdilo je da se Pavlovljev princip može preslikati na ljude, te da bolje rezultate postižu reklame u kojima se najpre pokazuje proizvod, a potom „srećne scene“. Ako obratite pažnju, primetićete da je, uglavnom, obrnuto u aktuelnim reklamama.

 

2. Informacija. Ovo je elemenat reklame koji ne treba da bude „kreativno zamaskiran“, već veoma očigledan. Da li je proizvod nov? Koje su njegove pozitvine strane? (ili, ako hoćete, rečnikom advertajzinga, koje je njegov USP = Unique Selling Point) Da li je pakovanje novo i praktičnije? Da li jefitniji nego pre? Sve su to informacije koje treba jasno da predstavite potencijalnoj „mušteriji“.

3. Razumljivost. Ne treba da pođete od predpostavke da je Vaš gledalac, i potencijalni kupac, idiot kome „sve mora da se nacrta“. Daleko od toga, to je put za propast zvanu potcenjivanje gledalaca. Ali ne treba ni da predpostavljate da je doktor nauka. Lišite rakluma svih „prepametnih“ izraza i stručnih reči.

4. Podsticaj. Predpostavimo da je Vaša reklama razumljiva, nudi informacije i potrošač je svestan zašto će kupiti baš Vaš proizvod a ne od konkurencije. Poenta reklame je da ga kupi SADA. Gledalac već ima auto? Ubedite ga da baš sada treba da ga zameni za novi! Gledalac ima prašak za veš? Uverite ga da je mnogo bolje da ipak proba novi! Gledalac nije od onih što grickaju svaki dan? Ali baš Vašu grickalicu mora odmah da proba! Znam, ovo je najteži deo, i to, zapravo, razlikuje uspešne reklame od neuspešnih: da li su nekoga podstakle da ode i kupi nešto. Da li su ga UBEDILE. Dobar rezultat na ovom polju daju „specijalne ponude“: kupiš dva – dobiješ treći, 20% popusta, besplatna klima, veće pakovanje po istoj ceni…

5. Vizuelizacija. Vaš proizvod, logo Vaše organizacije, ili pakovanje Vašeg proizvoda, mora da ostane u svesti gledaoca. Zbog toga akterke reklama za praškove za veš izvlače kesu od 3 kile praška iz torbe, zbog toga manekenka sa velikim uživanjem gricka čokoladu, zbog toga drugarica drugarici daje flašicu šampona…

Ponavljam, ciljne grupe su različite, i proizvodi su različiti, ali ovo su neke osnovne smernice za dobar put do potrošača. Ako možete ovo da nadogradite lepom slikom i dobrom idejom, imaćete sjajnu reklamu!

Nagrada za društvenu odgovornost ide… Saši Popoviću u „Grand“!

Od kad guram bebeća kolica mnogo sam svesnija poteškoća sa kojima se suočavaju invalidi u Beogradu (u politički korektnom novogovoru trebalo bi da umesto „invalidi“ napišem „kategorije stanovništva sa posebnim potrebama“ ili već nešto slično, ali to smatram licemernim u zemlji u kojoj je podvig izaći iz zgrade, da ne govorim o nečem „izazovnijem“, na primer, odlasku u centar grada, prolazak Bulevarom… Dakle, ako se korektnost zasniva samo na nazivu, na apstrakciji jezičkog simbola, a nema je nigde u praksi, to nije korektnost nego licemerje). Da bih izašla iz zgrade, moram da uguram kolica u lift, potom da ih snesem niz dva stepenika, pa kroz vrata, pa još dva stepenika. Odatle mogu relativno normalno da se krećem samo široko zaobilaznim putevima, a i oni su neretko zakrčeni kontejnerima za reciklažu (da, onim ogromnim kontejnerima – umrla sam od smeha kad sam ih tu videla, kao, društveno smo odgovorni, recikliramo, a vi sa kolicima preletite!), ili da opet nosim kolica uz i niz stepenice. Moja je sreća što imam dve ruke i dve noge, pa mogu da podignem kolica, a šta da radi neko ko u tim kolicima sedi?

Naša Vlada, tačnije Ministarstvo za socijalni rad, pokrenulo je kampanju protiv diskriminacije (valjda kao podršku usvojenom  Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji je stupio na snagu pre više od godinu dana) u vidu TV spota. Možda ja ne uspevam da vidim druge aktivnosti, ali, rekla bih da se na TV spotu kampanja i završila.

U Beogradu trenutno postoji desetak javnih mesta na kojima je obezbeđen prilaz za invalide. Često čujem kako „na Zapadu ima mnogo ljudi u kolicima, a kod nas nema“, ali, nažalost, to ne znači da smo mi Srbi otkrili Asteriksov čarobni napitak, nego kod nas jednostavno nema uslova da ljudi u kolicima izađu iz stanova! I to je tužno i sramotno u isto vreme.

Ali, kakve veze sve ovo ima sa naslovom ovog posta? Ne znam koliko čitaoci mog bloga gledaju „Grand“ na TV Pink, ali dovoljno je samo nekoliko puta „baciti oko“ zarad ove analize. „Grand“ nas „napada“ i ako ga ne gledamo, kroz reklame, sa kioska, sa bilborda, kroz druge TV emisije, sa drugih TV stanica…  U „Grandu“ ćete na jednom mestu videti i ono što nazivamo „starom gardom“ pevača, i novokomponovane turbo-zvezde, i pevače-pripadnike nacionalnih manjina, i homoseksualce, i slepog pevača, i pevača u invalidskim kolicima.

Ako je istina da je „Grand“ najgledanija emisija na ovim prostorima, a ja ne sumnjam da jeste, onda svaka čast Saši Popoviću na širokogrudosti i

"Suzi" i Ivan Plavšić

društvenoj odgovornosti.  Jer, ako se je normalno d prosečan Srbin navikne na ideju da čovek u kolicima peva kao i neki drugi pevač, ako počne da voli i peva pesme slepog pevača, postepeno će prihvatiti nečiji invaliditet samo kao još jednu individualnu različitost, i konačno, možda će mu jednog dana sinuti da se pored svakog stepeništa nalazi i rampa. Za početak, biće dovoljno da prestane da se parkira na trotoaru.

Kako se „Mamma Mia“ pretvorila u „Majko moja!“

Danas (4.7.) se završilo izvođenje mjuzikla „Mamma Mia“ u Beogradu. Trebalo je da se završi 11. jula, ali organizatori su skratili gostovanje internacionalne „Mamma Mia“ trupe, jer, očigledno, nije prodato dovoljno karata. Zašto? Da li su bile preskupe? Koštale su 2.200, 2.970, 3.300 i 3.960 dinara, dakle, kao prosečni koncert, čak i manje (primera radi za G’n’R koštaju od 3.900 do 4.950 din). Da li je mjuzikl loš? Naprotiv, videlo ga je preko 42 miliona gledalaca širom sveta, u Londonu je jedna od najigranijih predstava i igra se i dan danas. Da li mi, Srbi, ne volimo mjuzikle? Rekla bih da je i na to pitanje odričan odgovor:  naime, već godinama su rasprodati „Jadnici“ u Madlenianumu, a dve najposećenije predstave, takođe godinama, u Pozorištu na Terazijama su Kabare (sa maestralnim Slobom Stefanovićem u ulozi konferansijea) i Čikago – obe su mjuzikli. Zašto se, onda, internacionalna trupa pokupila nedelju dana ranije iz našeg glavnog grada?

Da se razumemo, ja ne mislim da je Beograd gde i London, i da bi ovakav mjuzikl mogao da igra mesecima, ali sam ubeđena da u Srbiji, pa čak i samo u Beogradu, postoji dovoljno ljudi da se proda 17 predstava u Areni svedenoj na četvrtinu kapaciteta. Međutim, nije prodato ni celih osam. Čak i vikend predstave bile su sa dosta slobodnih mesta u publici.

Šta je moglo da se uradi u ovom slučaju što bi prodalo sve unapred najavljene predstave?

Evo mog mišljenja:

Kao i uvek, potrebna je edukacija. Zašto se sve više sredstava koje unapređuju zdravlje ne reklamira na klasičan način, već kroz plaćene termine u kojima lekari objašnjavaju efekte i dejstva?  Jer gledaoci ne znaju sve o svemu, niti su dužni da znaju. U slučaju „Mamma Mie“ zadatak je bio lakši nego kod medikamenata, naime, svi su čuli za Abbu, a mnogi za „Mamma miu“, te je jednostavno kroz  niz PR aktivnosti  trebalo objasniti potencijalnim gledaocima čari ovog mjuzikla i njegovu ekskluzivnost. Trebalo je nizom nastupa u medijima objasniti da muški deo Abbe nisu samo muzičari, već i autori pesama, i vlasnici prava, koji vrlo pažljivo filtriraju kome će ta prava ustupiti, te da je ovaj mjuzikl prava eskluziva. Tim pre što su Bjorn Ulvaeus i Beni Anderson lično instruirali učesnike ovog mjuzikla.

Trebalo je sarađivati sa TV stanicama, kupiti dokumentarac o Abbi (bilo koji, čak i najjeftiniji, u svakom se pominje „Mamma Mia“) i emitovati ga u dogovoru sa TV stanicama. Ako je dogovor nemoguć, zakupiti termin (svakako bi manje koštao od emitovanja spota u prime time-u na RTS-u, što su organizatori priuštili u nedelji prikazivanja).

Trebalo je sarađivati i sa radio stanicama koje bi emitovale pesme Abbe i instruirati voditelje da u najavama ili odjavama pomenu i mjuzikl.

Potom, nije trebalo dozvoliti glasine „ko zna koja to nama postavka dolazi… mora da je australijska… baš će u Srbiju da dođe prva postava… „, trebalo ih je unapred demantovati informacijom o tome kako postoji jedna jedina internacionalna trupa, koja ide po svetu, i uputiti na zvanični sajt na kome to lepo piše. Ponov, dakle, ovom mjuziklu nije data ekskluzivnost koju zaslužuje.

Film „Mamma Mia“ je najprodavaniji film u istoriji  Velike Britanije, tamo ga poseduje svako treće domaćistvo. Kod nas nije doživeo senzacionalan uspeh (možda zato što je premijera održana krajem avgusta, u doba godišnjih odmora, mada, usudiću se da ponovo za t okrivim nedostatak promotivnih aktivnosti), ali je moglo da se „iščeprka“ nešto od promotivnog materijala, pre svega mislim na intervjue sa glumcima i fotografije, koje producentska kuća uvek dobije sa sve pravima za objavljivanje u štampi. Hoću da kažem da, ako su glumci mjuzikla previše anonimni za nas da bi privukli medijsku pažnju, promocija je mogla da se „vozi“ na glumcima iz filma.

Zatim, tu je čitavo mnoštvo besplatnih alatki, pre svega na internetu, i pre svega društvenih mreža, koje su se mogle iskoristiti za promociju. Kao primer može da posluži ovaj testić ličnosti koji sam danas na brzinu „sklepala“, ilustracije radi: Koji si lik iz „Mamma Mie“.

Još jedna od kreativnih, a popularnih alatki za promociju jeste nagradna igra. Nikome nije palo na pamet da mjuzikl čija se radnja dešava leti na grčkom ostrvu poveže sa Grčkom i letovanjem. Potpisujem da bi se lako dala ubediti Grčka Turistička Organizacija da učestvuje u promociji svoje, krizom ugrožene, turističke destinacije, naročito ostrva Skopelos na kome je sniman film. A čak i da ne bi, opet je jedno letovanje koje bi se dodelilo kao nagrada gledaocima mjuzikla jeftinije od pomenutog emitovanja na RTS-u, koje, očigledno, nije urodilo plodom.

Mogućnosti je bezbroj. Nažalost, organizatorima ovog događaja – Beogradskoj Areni, izgleda, nije previše stalo do uspeha dešavanja koja organizuju. Zarađivali ili ne, tu je gradski budžet da ih finansira.

Da li je prevodiocima odzvonilo?

Са укусом усана
Ја сам на вожњу
Ти си отрован сам клизања под
Са укусом отров рај
сам зависник сам да вас
Зар не знаш да си отрован

Ovako zvuči refren pesme „Toxic“ pevačice Britni Spirs kada je prevede automatski „Guglov“ prevodilac. Iako je informatika mnogo napredovala poslednjih godina, i dalje je potreban živ prevodilac da bi prevod zvučao suvislo.

Postoji mnogo različitih mišljenja o tome šta je prevođenje, ali ovde ću navesti samo sledeća tri:

1. Prevođenje predstavlja svako iskazivanje misli rečima, pa i maternjeg jezika.
2. Po drugom shvatanju, prevođenje uopšte nije moguće, pa samim tim i ne postoji. Zašto? Pobornici ove teorije tvrde da je nemoguće preneti sve ono što je utkano u neki iskaz, okolnosti pod kojim je iskaz nastao, skrivena značenja, stav govornika, i sl.
3. Treća definicija je „zatna sredina“ prethodne dve krajnosti: prevođenje je proces pretvaranja jednog jezičkog sistema u elemente drugog, kao i prenošenje pojednih vanjezičkih sadržaja iz jednog jezika u drugi.

Treća definicija nudi i odgovor na pitanje zašto kompjuteri ne mogu biti prevodioci. Tačnije, kompjuteri, budući da mogu da zamenjuju ljude u mehaničkim, repetitivnim radnjama, mogu da posluže za prevođenje tehničkih uputstava, mada bih se i u tom slučaju samo u krajnjoj nuždi opredelila za kompjuterski prevod. Zašto?

Osim činjenice da za reči koje imaju dva značenja kompjuter uvek bira prvo, i neretko pogrešno (tako, primera radi, u prevodima sa italijanskog čuveni Rimski forum postaje „rimska rupa“, budući da italijansko „foro“ ima oba značenja), kompjuteri, koliko god moćni bili, ipak ne umeju da misle (valda su im zato homonimi nerešiva zagonetka). A složićete se da je prevođenje misaoni proces. Jer, toliko često je nemoguće prevesti rečenicu pukim prevođenjem njenih elemenata. Poseban izazov za prevođenje su stihovi, pa makar bili prozaični kao sa početka ovog teksta.

Poseban izazov za prevodioce predstavljaju takozvani lokalizmi. Ima još mnogo naziva za ovu vrstu termina u teoriji prevođenja, a suština je da se, ili ne mogu prevesti jednom rečju, već sintagmom koja će objasniti o čemu je reč, ili se uz prevod mora dodati fusnota kao primedba prevodioca, skraćeno: prim.prev.

Za prevođenje, dakle, nužno je biti čovek.  U tom smislu, prevodioci ne treba da se brinu da će ih potisnuti kompjuteri.

Lično msilim da su prevodioci, makar oni stručni za engleski jezik, više ugroženi činjenicom da sve više obrazovanog sveta podrazumeva znanje engleskog jezika, te da kompanije kao jedan od uslova za zapošljavanje postavljaju znanje engleskog jezika, i nemaju namere da izdvajaju novac za dodatne troškove prevođenja ako to nije neophodno. Prevodioci će, dakle, prevoditi zvanične dokumente poslovne komunikacije, ili će prevoditi smiultano, ili će se specijalizovati za manje poznate jezike.

Kao i u svakoj drugoj branši, i u ovoj je neophodno konstanto usavršavanje.

Učenje je proces koji traje čitav život, rekao je Piter Daker, i bio potpuno u pravu.

p.s. Citat je prevod rečenice „Learning is a life long process“. Kompjuter je prevodi kao „Učenje je život dug proces“. 🙂