Dan bez mobilnog telefona

Izlazim iz kuće danas, u glavi prolazeći kroz „check list“: spakovala sam rezervne pelene, vlažne maramice, Pavlovićevu mast, rezervnu odećicu, rezervnu košulju ako mi beba bljucne na ovu, njegove glodalice, vodicu, kapicu, čarapice. Budući da idem na sastanak (jeste, sa bebom), tu je i rokovnik; svratiću posle u banku – računi i dokumenta, zatim naočare, lepeza, i još trista čuda ženske torbe. Ključevi od kola, ključevi od stana, i – odosmo!

U gradu je gužva. To, makar, u eri mobilnih komunikacija, nije problem – javiću da malo kasnim. Međutim, provera „check liste“ je bila fijasko: nema mobilnog telefona. „Pa, dobro“, domislim, „ne kasnim baš toliko, a dogovor je već utvrđen, moćiću i bez mobilnog“.

Ali, stigavši na odredište, shvatam da ne mogu da platim parking, jer nemam sa čega da pošaljem sms! Sedim u kolima, čekam kontrolora parkinga, ne bih li od njega kupila kartu za parkiranje (koja je, uzgred budi rečeno, OPET poskupela: žuta zona 45 dinara sat!) . Kontrolor nailazi. „Dva sata, molim Vas!“. Nema sitno. OK, trčim do apoteke, kupujem apsirin ne bih li dobila kusur, dajem mu sto dinara (nema da vrati deset, dakle, pedeset dinara sat).

U međuvremenu, druga strana me zove da kaže da on kasni više od mene, ali, avaj, niko mu se ne javlja, jer moj telefon veselo zvoni u sred dnevne sobe! Nekako uspevamo da se nađemo, sastančimo, razilazimo se.

Nastavljam ka roditeljskom domu, gde bi trebalo da me čeka tata. Stižemo – nema nikog. Budući da mobilni i dalje nemam, silazim ponovo sa kolicima i kružim oko zgrade čekajući ga dok se nije pojavio. Nerviram se jer se osećam kao da sam zaboravila jednu nogu, a ne malu, glupu spravicu, od koje još „možeš da dobiješ i rak mozga“!

Sa mužem, sa kojim inače razmenim na desetine SMS-ova dnevnom komuniciram tako što „žickam“ mobilni od tate, sestre, i drugih ljudi koje srećem. Sa ostalima ne komuniciram jer sam, od kada imam mobilni, prestala da pamtim brojeve telefona.

Konačno stižem kući. Moje mobilno čedo „spava“ na punjaču: 7 missed calls, 11 new messages. Apsurdno je što ih još nisam pročitala 🙂 Umesto da skočim kao izgladneli pas na kost, rešila sam da mu „udaram čežnju“. Preživela sam dan bez mobilnog. Svet se nije srušio. Da sam ovako nešto napisala pre desetak godina, mislili biste da sam ozbiljan zavisnik. Ali danas me razumete, zar ne? 🙂

Advertisements

5 responses to “Dan bez mobilnog telefona

  1. Ognjen Šestić

    Lajk 😀

  2. hm, lici mi na radni dan mog muza, kad „zaboravi“ telefon, a vraca se kuci kao macak iz crtanog filma, kad proguta kanarinca, pa mu perje viri iz usta…

  3. Najgore je kad ga prvi put zaboravis. Svaki sledeci put je sve lakse. 😀

  4. Krajem 2.000. godine, kad su mobilni telefoni još bili papreno skupi, a korišćenje još skuplje, dobio sam službeni broj. U jednoj satiričnoj rubrici, koju sam vodio, napisao sam tad, otprilike ovako:
    -Šta bi ste rekli za osobu koja na sred ulice drži parče plastike u ruci i razgovara sa nekim ko je „na drugoj plastičnoj strani“.?
    Verovatno isto što i ja.
    Imam osećaj da ćemo za dve – tri godine i vi i ja ovakve situacije da „testiramo u praksi.“
    Nije bilo teško „prognozirati razvoj situacije“. Btw, ma gde pošao prvo proverim da je to parče tehnologije kod mene. Za 10 godina korišćenja samo 2 (dva) puta sam zaboravio da ga ponesem na posao. A ja sam inače egzemplarno zaboravan kada su predmeti u pitanju! 🙂
    Ovo nije samohvala. već nešto sasvim suprotno. 🙂

  5. Potpuno te razumem. 🙂
    Ja (službeni) mobilni koristim od ’95, još dok je bila NMT mreža, i ni jedan dan nisam proveo bez njega. Čak i ta 2-3 puta kad sam ga zaboravio (nekad kod kuće, a nekad na poslu) – vraćao sam se po njega. Možda to već i jeste zavisnost, ali je spravica definitivno korisna. 😉