Mesečne arhive: oktobar 2010

Odličan tekst

(U podnaslovu: Želim bicikl, želim bicikl…)

Post koji čitate je odličan! Sumnjate? Ovo nije ništa manja tvrdnja od onih vlasnika brendova koji su svojim proizvodima ili uslugama dali imena koja obećavaju najbolje.
Navedimo najinteresantnije:
Nedavno je srpski ogranak FOX televizije prešao u ruke drugih vlasnika. Nova uprava, odabrala je i novo, pretenciozno ime “Prva srpska televizija”. Fokus je, zapravo, na pridevu „prva“, čija je ideja da vremenom samo taj prefiks ostane urezan u svesti gledaoca: ‘Gledate vesti na Prvoj televiziji’ ili samo ‘na Prvoj’. Dakle, ideja je da se u najkraćem mogućem roku ova televizija pozicionira kao najgledanija. Vreme će pokazati da li će uspeti.
Okrenimo se sad srpskoj privredi, u kojoj uvek volim da pronalazim dobre, pozitivne primere: pre nekoliko godina vlasnici građevinske firme Slovan-progres odlučili su da promene delatnost, i investirali u pogon za preradu voća i povrća. Stvorili su robnu marku organskih proizvoda pod nazivom “Zdravo”, jednu od retkih (ako ne i jedinu) na domaćem tržištu koja je i organska i uz to zaista bez šećera. Dakle, zaista jeste “zdravo”.
Ima još ovakvih primera u Sbiji: Robna marka smederevskog trgovinskog lanca DIS nosi naziv “Dobro”. Beogradska firma za veleprodaju i distribuciju zove se “Mnogo bolja distribucija”, a nedavno je Lilly drogerija kreirala liniju kozmetičkih proizvoda “Veoma zdrava krema”. Od navedenih primera poslednji je njamanje veran svom imenu, budući da kupovinom “Veoma zdrave kreme” dobijate “mačku u džaku” – naime, ni na jednom pakovanju nećete naći sastav kreme kao eventualnu potvrdu da je zaista zdrava, a ako upitate famaceute u Lilly-ju, rećiće Vam da su je sami kreirali u svojim laboratorijama od neškodljivih sastojaka. Možda sam skeptik, ali ja sam od onih što čitaju sastav na ambalaži, i nije dovoljno samo ime proizvoda da me ubedi u kvalitet. Ipak, kupila sam kremu za ruke, da je probam. Miriše na glicerin, ne razmazuje se dobro i ne radi ono što obećava (hidratacija suve kože). Pokušala sam da pronađem više informacija na sajtu Lilly-ja, ali sajt je beskorisan i smešan, budući da ima samo homepage.
Može Vam se učiniti da je davanje ovako pretencioznih imena proizvodima i uslugama prečica do jakog brenda, koji će potrošači povezivati sa značenjem imena, ali zapravo je mač sa dve oštrice. Jer morate uvek, do kraja i bez izuzetka opravdati svoje ime. Mnogo puta sam napisala, i napisaću ovde ponovo: konstantan kvalitet je ključan za uspeh brenda. Ali svakom živom biću katkada se dogodi propust. Ako Vam se brend zove „Sok Bubu“, a uz to je i veoma zdrav, a potrošač kupi flašu Vašeg soka u ne baš idealnom stanju, najgore što može da zaključi da jeste da mu se sok ne svidja. Ako, pak, kupi „Veoma dobar sok“, a sok ne bude na svom vrhuncu, zaključiće da ste ga lagali. Kao potrošač, smatram da me je Lilly obmanuo, te nemam nameru da probam bilo koji drugi proizvod iz pomenute linije. Suprotno tome, pošto sam probala “Zdravo” sok, kupila sam i druge njihove proizvode.
Dakle, ne tvrdim da brendovi drugačijih imena imaju (niti treba da imaju) varijabilni kvalitet, već da ozbiljne tvrdnje u imenu ozbiljno obavezuju, i samim tim ozbiljnije podstiču da se kvalitet postigne i održi.
Postoji univerzalna teza da je jedan od preduslova za uspeh da prvo ubediš sebe da si sposoban da ga ostvariš. Ne zaboravite da ovakva imena, osim potrošačima, šalju vrlo snažnu poruku i zaposlenima, kojima je cilj da izgrade kvalitetan brend.

Praziluk nema pol

Autor: Gost bloger

Jedna mudra osoba, koja je poželela da ostane anonimna, napisala je odličnu reakciju na moj tekst Prazilook, koju ovde objavljujem:

svedoci smo velike transformacije trzista kapitala gde je novac zapljusnuo citave nacije i kulture. nouveau riche kao kategorizacija je oduvek postojala, stavise, smatra se da bas ta socio subkultura kreirala i razvila americki koncept ili bar postala prva njegova posledica, zavisi kako se gleda.

Scena iz filma Seks i grad 2

Scena iz filma Seks i grad 2

dakle, samo zemlje sovjetskog saveza imaju 170 miliona stanovnika koji generacijama nisu putovali dalje izvan kruga od 50 km od mesta prebivalista, a sada imaju priliku da odu gdegod da im se prohte. rusi i njihove denominacije su mozda najistaknutiji primeri tog jadnog pojavnog koncepta, gde butka u dzepu ne korespondira sa kvalitetom gaca koji isto taj ivan, sergej, aljosa, borat nosi. oni jednostavno ne vide tu finesu, dok su italijani na drugom polu jer su oni prva i jedina zanatska industrijska velesila na globalnom nivou vec 500 godina. ideja finese je esencijalna za italijansku kulturu i oni je dosledno apliciraju u sve cime se bave (sem mozda u elektricne instalacije svojih automobila, po tome su gori i od francuza).
pomenuta nova fluktacija kapitala ima jos neke nusproizvode koji su itekako upecatljivi. dva najizrazenija primera su modna i automobilska industrija, gde u ovoj prvoj mit o skupoj ruskoj kurvi je dignut na nivo top italijanskih dizajenra, skoro bez izuzetka.
derivat te mode mozete videti svuda, publika u srbiji je veoma veliki postovalac tog koorva stila gde je zanr isti, bilo kupovali na haubi na bulevaru ili u knezu.
razlog je jednostavan, kolicina luksuzne robe koje ex sssr trziste moze da apsorbuje je apsurdan, sklonost ka preterivanju i impulsivno ponasanje su utakni u rusku psihu vekovima i tu brze promene nema. da svega toga nema, porsche ne bi sa cayennom (jednim od najvulgarnijih automobila u istoriji) uspeo da ubelezi svoj najveci komercijalni uspeh u ikada. drugi epicentar vulgarne estetike je citava petro dolar regija, koja je u medjuvremenu iznedrila i nouveau riche prestonicu sveta a to je, naravno, dubai.

nb: ono sto je meni stvarno misterija je sposobnost nemaca, ljudi koji su izmislili koncept sokni i sandala i ceha, njihovih najpriljezniji sledbenika, da iznedre dizajnerska resenja poput aktulenih modela skode ili bmw.
zato je jedan od najludjih prizora koji si mozete priustiti kada taj isti nemac, sa sve soknama i sandala, ulazi u perfektno dizajnirani audi a6 allroad.

General(ka) posle bitke

Šta znači ponos?

Dante Aligieri je otac italijanskog jezika, ali i jedan od očeva italijanske književnosti. Tokom studija (mojih na italijanistici) ime Dante

Spomenik Danteu u Galeriji Uffizi

Spomenik Danteu u Galeriji Uffizi

Aligieri moralo se uvek izgovarati sa posebnom ozbiljnošću i podignutog pogleda. Dante je bio veliki čovek. Dante je proteran iz rodne Firence kada su na vlast došli njegovi politički protivnici. Beskrajno je patio zbog toga, o čemu je pisao u svojim delima. Posle mnogo godina egzila ponuđeno mu je da se vrati u Firencu, pod uslovom da ga policija sporvede kroz glavne ulice. To bi značilo da priznaje da se pokajao. Dante je odbio da se izloži toj sramoti, iako ništa na svetu nije moglo da popuni prazninu u njegovom srcu koja je ostala posle izgnanstva iz Firence. Želeo je da sačuva svoj ponos.
Juče je policija sporvela grupu ljudi kroz glavne ulice Beograda. Oni su to sami želeli. I nazvali Paradom Ponosa. Izvinite, možda sam glupa, ali, ja tu ne vidim ponos.

Gay Pride je nastao 1969. kao odgovor na nasilje policije nad njujorškom gej poulacijom.
Zašto u Beogradu 2010. nije ni vreme ni mesto za Gay Pride? Iz dva razloga: policija ne vrši nasilje nad gejevima. Naprotiv. Moja iskustva iz gej klubova govore da se policija vrlo brutalno obračunavala sa divljacima koji su bacali suzavac i napadali goste. Ni samo društvo ne diskriminište gejeve. Naprotiv, cela Srbija kliče uz hitove Grand parade koju kreiraju i/ili čine homoseksualci. Mnogi moji dobri prijatelji homoseksualci imaju odlične poslove na kojima, takođe, ne doživljavaju diskriminaciju. Prema tome, ekvivalenta Stounvolu u Srbiji nema.
Drugi razlog: Stounvol se odigrao 1969. godine. U Srbiji ta godina još nije došla. Mi vreme računamo prema crkvenom kalendaru, i svakog 14. januara iznova dočekujemo 1389. godinu.

Prazilook

Moraju li turisti da se oblače kao idioti?

Nekada su turisti bili lepi.
(doduše, ja patim od modne nostalgije, tvrdim da su svi ljudi bili lepši pedesetih, kada su se fino češljali i nosili krojenu odeću). Nekada su turisti bili veoma obrazovani i imućni ljudi, koji su putovali kao neka vrsta ambasadora svojih zemalja, da bi stekli nova iskustva, videli nova mesta, upoznali nove ljude… Smatrali su da treba i da obuku najbolje što imaju za tu priliku.
Danas je drugačije. Osim što i mnogo neobrazovaniji i prostiji slojevi društva imaju priliku da putuju na mesta koja su im do pre nekoliko decenija bila nedostižna (primerice Venecija), toleriše svaki vid odevanja koji ima za svrhu da pokriva telo. Ovo je postalo posebno izraženo kod turista, koji, pod izgovorom udobnosti, oblače najružniju odeću koju možete da zamislite.
Nedavno sprovedena anketa govori u prilog tome da su Britanci najgore odeveni turisti, ali ni ostale nacije ne mogu se podičiti boljim izgledom u inostranstvu. Izuzetak su Italijani, gde god se nalazili, pa je strahovita razlika u odevanju između domorodaca i idiotski odevenih turista najočiglednija u Italiji.
Naime, prosečni Italijani, nasumice fotografisani na ulici, izgledaju ovako:

Italijanke, takođe nasumično slikane, izgledaju ovako:

Starije gospođe ovako odevene idu na venecijansku pijacu:

Zašto onda turisti u Veneciji smatraju da je prihvatljivo da izgledaju ovako?

Još crnje i gore, zašto turistkinje (koje bi, budući žene, trebalo da imaju više dodira sa odevanjem, to im se servira u svim magazinima), izgledaju ovako?

U kom stanju svesti ove žene, uopšte, kupe ove „tri četvrt“ pantalone? Ili ciklama helanke? Da li i u matičnoj zemlji pokazuju na ulici brushalter i salo? Da li muškarci toliko štede za put u Italiju da moraju da nose reklamne majice? I nemaju za cipele, pa moraju da nose sandale i papuče? Ili svi imaju strašne kurije oči zbog kojih ne mogu da nose normalnu obuću?
Odlika odvratno izgledajućeg turiste nije samo mapa u ruci i fotoaparat oko vrata. Ne, to je čitav niz modnih katastrofa: odeća od najlona i/ili poliestera, sportski dresovi zemlje iz koje dolaze, nezamislivi deseni i/ili neonske i fluo boje, natpisi „JA VOLIM (dodati zemlju u kojoj je, ili iz koje je turista)“, zatim čarape – najčešće bele teniske čarape, u bilo kojoj vrsti obuće, neretko u sandalama, papučama, ili, meni posebno odvratnim Crocks gumenim klompama. Čak iako se dogodi da odabir odevnih predmeta ne bude katastrofalan, način na koji ih turisti obično nose svakako jeste. Na primer: majica se obavezno uvuče u šorts ili bermude, koje se zakopčaju što više iznad struka, i pritegnu kaišem.
Pođemo li dalje od odeće (da ne bude da sam površna), primetićemo da se turisti obično kreću u grupama, valjda iz straha da ih ne pojede lokalno stanovništvo, govore glasno, dovikuju se, upiru prstom, i pokazuju čitav niz neprihvatljivih ponašanja.
Ne razumem zašto. Iskreno, ne razumem. Kako se na sve te ljude ne „zalepi“ malo italijanske lepote i stila, što sa ljudi, što sa zgrada, kad su već tu. Je li moguće da ne primećuju druge, i ne vide koliko su sami smešno odeveni?
Nisam psiholog, i moja znanja iz te oblasti su isključivo amaterska, ali donekle mogu da razumem glasan govor i neumesnu gestikulaciju pod izgovorom „na odmoru smo, opustili smo se“… Ali, koji je izgovor da izgledaš kao karikatura?

Za kraj, dodaću da se sve navedeno ne odnosi na japanske turiste (osim, ponekad, čarapa). Oni se odevaju odmereno ako su muškarci, ljupko ako su žene, koje upotpunjuju svoju slatkoću šeširićima, govore tiho i veoma su učtivi.

Srpski brend, a nije (samo) ajvar

Reč „brend“ danas je, čini mi se, jeftinija nego ikad. Čim se lansira novi proizvod, predstavnici kompanije koja ga je lansirala već govore o „našem novom brendu“. Kao da nisu potrebne godine kvalitetnog rada da bi nešto ili neko postalo brend.
Štaviše, privatizacije uspešnih preduzeća nisu donele pomak u tom smisli: novi vlasnici uglavnom bi „se vozili“ na slavi brendova koje su zatekli, bez uspeha da pokušaju da izgrade novi.
Srećom, postoje u Srbiji svetli primeri koji svedoče u prilog tome da neko ipak ima volje i snage da izgradi sopstveni brend.
Odlična studija slučaja mogao bi da bude brend “Chipsy”, kompanije Marbo, ali, budući da on više nije u vlasništvu svojih tvoraca, već je prešao u sastav kompanije Pepsi, govoriću o brendu koji su sami izgradili, a i dalje poseduju, vlasnici beogradske kompanije Foodland doo.
Kompanija je osnovana pre deset godina, sa sedištem u Beogradu, što je sasvim razumljivo sa stanovišta poslovnih kontakata, prodaje i nabavke, ali sa proizvodnjom u podnožju Kopaonika, jer je ideja kompanije proizvodnja organske hrane od prirodno gajenih sirovina. Proizvodi su podeljene u tri robne marke: Bakina tajna (džemovi, pekmezi, sokovi, zimnica i sl .), Amfissa (mediteranska zimnica) i Terra Organica (koliko shvatam, to je “organskija” verzija Bakine tajne). Bakinu tajnu primetila sam pre nekoliko godina jer je, iz moje ženske perspektive, bila “najslađa u rafu” – nije bila obična tegla sa džemom, bila je to tegla lepog oblika, sa papirnim pokrivačem preko poklopca, koji je asocirao na karirane krpice, kakvima su naše bake zatvarale tegle. A najbitnije od svega (i ovo važi za svaki proizvod): kvalitet je bio odličan. I još bitnije: ostao odličan.
Dakle, deset godina, neagresivnom ali kontinuiranom kampanjom, saradnjom sa kulinarskim magazinima, istrajavanjem u kvalitetu i odličnim dizajnom ambalaže, Bakina tajna prerasla je u pravi, pravcati brend. Treba li tome boljeg dokaza od najnovije kampanje McDonaldsa za novu vrstu hamburgera sa ajvarom, na kojoj logotip “Bakina tajna” stoji tik uz logotip “McDonalds”. Vlasnici brenda Bakina tajna, mogu smatrati da su uspeli. Jer, ako brend kakav je McDonalds, koji je, složićete se, bez obzira na lične gurmanske afinitete, svetski poznat brend, odluči da, najpre, radi sa njihovom firmom, a potom u istu ravan sa svojim logotipom, na svojoj kampanji, stavi i jedan domaći brend, taj brend je dobio vrhunsko priznanje.
Interesantno, to nije jedino “svetsko” okruženje Bakine tajne. Nekoliko dana posle pojavljivanja bilborda, primetila sam ovaj logo i na meniju restorana “Public Dine&Wine”, u istoj ravni sa svetski poznatim proizvođačima sireva, maslinovog ulja, i drugih sirovina kojima se ponosi ovaj restoran.
Ukratko, ključ uspeha Bakine tajne: kvalitet i dobar dizajn. I konstantno ulaganje u ova dva. Nedavno je Peter Gregson za Foodland uradio fantastičan redizajn boce za kečap. Slika govori više od reči: