Mesečne arhive: novembar 2010

Novi pravopis – stare muke

(ili „Zašto je lakše naučiti engleski nego srpski“)

„Bilo bi poželjno (i od korisnika, verujemo, pozdravljeno) da normativna gramatika i pravopis svedu broj dvojstava, poneko i trojstvo, pa da se, npr. više ne zadržavaju dvojstva poput Lici i Liki, Požegi i Požezi, Rumenki i Rumenci, Salajki i Salajci, Raški i Raškoj u značenju grad Raška (provlači se u priručnicima čak i Rašci!) itd. Možda bi se mogla isključiti i dvojstva poput masci i maski, fresci i freski, u korist prvonavedenih. (Iskustvo nas, nažalost, uči da je pnajviše onih koji žele da se preseče, ali da bude – po njihovome!)“
Ovako se vajkaju autori novog Pravopisa srpskoga jezika (matica Srpska, Novi Sad, 2010), Mitar Pešikan, Jovan Jerković i Mato Pižurica (tačka 31 (6), str. 47) . Reč je, zapravo, o izmenjenom i dopunjenom izdanju Pravopisa iz 1993, čiji su recenzenti bili profesori Ivan Klajn i Pavle Ivić, dok su ovo izdanje recenzirali prof. Klajn i Drago Ćupić.
Neću kriti da sam sa mnogo entuzijazma otrčala u knjižaru saznavši da je novi Pravopis (konačno) u prodaji. Neću kriti ni da sam mnoge nade polagala u njega, misleći da ćemo konačno dobiti svrsishodan priručnik koji će biti formalnija i opširnija verzija Klajnovog sjajnog Rečnika jezičkih nedoumica. Neću kriti ni da sam se silno razočarala shvativši da novi Pravopis donosi iste one probleme, nedoumice i nelogičnosti koje su imale i starije verzije.
Šta se, zapravo promenilo? U predgovoru ovom izdanju autori navode da su promenili redosled poglavlja, skratili tekst Pravila, i slično, što se ne može nazvati epohlanom promenom. Dobre novine su upotpunjavanje transkripcije imenima iz jezika koji ranije nisu postojali u Pravopisu, npr. skandinavski, oslobađanje od tzv. „zapadne jezičke varijante“ – dakle, konačno je i Pravopis priznao da se Jugoslavija raspala; zatim ukinuti su neskladi između norme pravopisa i primeri koji su davani u rečniku iz prethodnih izdanja. Svakako je najveća novina uvrštavanje određenih jezičkih praksi koje su autori primetili. Međutim, to je ujedno i najveći problem, i tu naš pravopis počinje da liči na grčki, koji toliko prati promene u jeziku da posle samo dvadesetak godina upotrebe, i nepravilni učestali oblici postaju norma (npr. dobrodošli može biti „καλώς ήρθατε“ ali i „καλώς ήλθατε“). I tako je novi pravopis pun dubleta (gle čuda, i sama reč „dublet“ je dublet, može biti i „dubleta“!) i nimalo ne pomaže u normiranju.
Dolazimo sada, do sledećeg apsurda: iako je u normu uvrštena gomila dubleta koji se tiču glasovnih promena, npr. maski i masci, glagol trebati i dalje je, po normi, bezličan kada se upotrebljava u značenju „valjalo bi“, a ličan samo ako ima direktan objekat u akuzativu iz sebe (trebaju mi olovke svih boja). Dakle, rečenica „I mi bi trebali da imamo normiran jezik“ je nepravila, i prema normi glasi „I mi bi trebalo da imamo…“. Ovo je samo jedan od primera iz učestale prakse koju Pravopis ignoriše.

Odatle moja dva velika razočaranja novim Pravopisom: masovno prisutne jezičke prakse, izgleda, nikada neće postati normom, a gluposti koje su (nije sada bitno odakle i zašto) već deo norme, ostaju uporno tu, jer niko nema petlju da ih izbaci. Istina, autori na više mesta pozivaju na novo normiranje, priznajući i sami kakva je konfuzija u postojećoj normi, ali (možda sam glupa) nisam shvatila koga pozivaju?! Jer, Pravopis je projekat Odeljenja za jezik i književnost Matice srpske u organizaciji Odbora za standardizaciju srpskog jezika, izradu Pravopisa finansiralo je Ministarstvo nauke Republike Srbije, a štampanje Ministrastvo kulture. Ko bi mogao biti pozvaniji od autora koje su ovlastile ove institucije da promeni normu?
Iako mislim da se samoukom Vuku St. Karadžiću može štošta zameriti (ali o tome u nekom narednom postu), on je, makar, imao snage i hrabrosti da se upiše u istoriju kao reformator, i makar je odbacio gomilu zbrkanog i nepotrebnog nasleđa koje je tadašnji književni jezik imao. Današnja norma sprskog jezika u mnogome podseća na normu koju je Vuk zatekao i nazivao „pravilima baba Smiljane“.
Mnogi linvisti slažu se u oceni da je srpski jezik „slabo do srednje normiran“, i upravo je to razlog što je srpski jezik tako teško naučiti (i nama kojima je maternji, a kamoli strancima). Nije problem u sedam padeža, greše oni koji tvrde da engeski (koji sam navela u podnaslovu jer su ga gotovi svi iole učili, ali se odnosi i na druge anglosaksonske jezike, ili, recimo, moderne romanske) nema padeže – ovi jezici samo drugačije izražavaju padežne odnose imenica – uglavnom konstrukcijama predlog + imenica, a ne sufiksom kojim se završavaju imenice u padežima, kao u srpskom. Engleski jezik je izuzetno normiran i to je ono što ga čini lakim za učenje.
A dok se u nas ne okuraži neki novi Vuk, ja ću se držati Klajnovog Rečnika jezičkih nedoumica, jer profesor Klajn se vrlo hrabro opredeljuje za po jednu varijantu u slučajevima da ih ima više, a na osnovu ogromnog znanja i iskustva koje ima u jezičkoj praksi. Činenica da je trenutno u prodaji JEDANAESTO (i brojem 11.) izdanje Klajnovog Rečnika, dovoljno govori o tome koliko je potreban upotrebljiv jezički savetnik, koji neće postojati iz formalnih razloga, već da bi se upotrebljavao.

Zabranjeno pušenje?

Prošlo je nedelju dana od kada je stupio na snagu Zakon o zabrani pušenja na javnim mestima u Srbiji. Ni jedna prijava inspekcije niti kazna za nepoštovanje ovog Zakona nije napisana u proteklih nedelju dana, što znači da se Zakon u Srbiji dosledno poštuje.
Prethodna rečenica bila bi divna kada bi cela bila tačna. Nažalost, tačan je samo prvi deo. Da se nisam rođenim očinjim vidom uverila da se naširoko puši i gde je dozvoljeno i gde nije, možda bih i živela u zabludi da Srbi poštuju Zakon. Ovako, samo mogu da konstatujem da se „tresla gora, a rodio miš“.
U Italiji je pušenje zabranjeno od 1. januara 2003. godine. Sećam se da su mi tada prijatelji iz Italije pričali kako je prva kazna

Italijani su veoma originalno upozoravali pušače: "Ako pušiš, postaćeš komunista!"

Italijani su veoma originalno upozoravali pušače: "Ako pušiš, postaćeš komunista!"

naplaćena u Napulju, već u prvim minutima nove godine. To su preneli svi mediji, što je uteralo strah od kazne u kosti mnogih Italijana. Vlasnik firme iz Milana, za koju sam tada radila, rešio je da se penzioniše jer mu je bilo „ispod časti da stoji sa radnicima ispred fabrike i puši“.
Back to Serbia, 2010: Dan po stupanju na snagu Zakona o zabrani pušenja (12.11.2010.), dnevni list „Alo“ objavljuje reportažu koju, nažalost, ne mogu da nađem na Internetu, kanda je bila samo u print izdanju. Naime, reporterka je posetila železničku stanicu, fakultet, tramvaj… i još nekoliko sličnih javnih mesta, i na svakom zapalila cigaretu, što je fotograf lista dokumentovao. Ispod tih fotografija, izjave ogorčenih građana koji su „oduševljeni gestom novinara“ i tvrde da ih „baš zabole za novi zakon, ima da puše gde im se puši“.
Tako su srpski mediji i srpski inspektori dočekali primenu Zakona…
Sapienti sat.