Novi pravopis – stare muke

(ili „Zašto je lakše naučiti engleski nego srpski“)

„Bilo bi poželjno (i od korisnika, verujemo, pozdravljeno) da normativna gramatika i pravopis svedu broj dvojstava, poneko i trojstvo, pa da se, npr. više ne zadržavaju dvojstva poput Lici i Liki, Požegi i Požezi, Rumenki i Rumenci, Salajki i Salajci, Raški i Raškoj u značenju grad Raška (provlači se u priručnicima čak i Rašci!) itd. Možda bi se mogla isključiti i dvojstva poput masci i maski, fresci i freski, u korist prvonavedenih. (Iskustvo nas, nažalost, uči da je pnajviše onih koji žele da se preseče, ali da bude – po njihovome!)“
Ovako se vajkaju autori novog Pravopisa srpskoga jezika (matica Srpska, Novi Sad, 2010), Mitar Pešikan, Jovan Jerković i Mato Pižurica (tačka 31 (6), str. 47) . Reč je, zapravo, o izmenjenom i dopunjenom izdanju Pravopisa iz 1993, čiji su recenzenti bili profesori Ivan Klajn i Pavle Ivić, dok su ovo izdanje recenzirali prof. Klajn i Drago Ćupić.
Neću kriti da sam sa mnogo entuzijazma otrčala u knjižaru saznavši da je novi Pravopis (konačno) u prodaji. Neću kriti ni da sam mnoge nade polagala u njega, misleći da ćemo konačno dobiti svrsishodan priručnik koji će biti formalnija i opširnija verzija Klajnovog sjajnog Rečnika jezičkih nedoumica. Neću kriti ni da sam se silno razočarala shvativši da novi Pravopis donosi iste one probleme, nedoumice i nelogičnosti koje su imale i starije verzije.
Šta se, zapravo promenilo? U predgovoru ovom izdanju autori navode da su promenili redosled poglavlja, skratili tekst Pravila, i slično, što se ne može nazvati epohlanom promenom. Dobre novine su upotpunjavanje transkripcije imenima iz jezika koji ranije nisu postojali u Pravopisu, npr. skandinavski, oslobađanje od tzv. „zapadne jezičke varijante“ – dakle, konačno je i Pravopis priznao da se Jugoslavija raspala; zatim ukinuti su neskladi između norme pravopisa i primeri koji su davani u rečniku iz prethodnih izdanja. Svakako je najveća novina uvrštavanje određenih jezičkih praksi koje su autori primetili. Međutim, to je ujedno i najveći problem, i tu naš pravopis počinje da liči na grčki, koji toliko prati promene u jeziku da posle samo dvadesetak godina upotrebe, i nepravilni učestali oblici postaju norma (npr. dobrodošli može biti „καλώς ήρθατε“ ali i „καλώς ήλθατε“). I tako je novi pravopis pun dubleta (gle čuda, i sama reč „dublet“ je dublet, može biti i „dubleta“!) i nimalo ne pomaže u normiranju.
Dolazimo sada, do sledećeg apsurda: iako je u normu uvrštena gomila dubleta koji se tiču glasovnih promena, npr. maski i masci, glagol trebati i dalje je, po normi, bezličan kada se upotrebljava u značenju „valjalo bi“, a ličan samo ako ima direktan objekat u akuzativu iz sebe (trebaju mi olovke svih boja). Dakle, rečenica „I mi bi trebali da imamo normiran jezik“ je nepravila, i prema normi glasi „I mi bi trebalo da imamo…“. Ovo je samo jedan od primera iz učestale prakse koju Pravopis ignoriše.

Odatle moja dva velika razočaranja novim Pravopisom: masovno prisutne jezičke prakse, izgleda, nikada neće postati normom, a gluposti koje su (nije sada bitno odakle i zašto) već deo norme, ostaju uporno tu, jer niko nema petlju da ih izbaci. Istina, autori na više mesta pozivaju na novo normiranje, priznajući i sami kakva je konfuzija u postojećoj normi, ali (možda sam glupa) nisam shvatila koga pozivaju?! Jer, Pravopis je projekat Odeljenja za jezik i književnost Matice srpske u organizaciji Odbora za standardizaciju srpskog jezika, izradu Pravopisa finansiralo je Ministarstvo nauke Republike Srbije, a štampanje Ministrastvo kulture. Ko bi mogao biti pozvaniji od autora koje su ovlastile ove institucije da promeni normu?
Iako mislim da se samoukom Vuku St. Karadžiću može štošta zameriti (ali o tome u nekom narednom postu), on je, makar, imao snage i hrabrosti da se upiše u istoriju kao reformator, i makar je odbacio gomilu zbrkanog i nepotrebnog nasleđa koje je tadašnji književni jezik imao. Današnja norma sprskog jezika u mnogome podseća na normu koju je Vuk zatekao i nazivao „pravilima baba Smiljane“.
Mnogi linvisti slažu se u oceni da je srpski jezik „slabo do srednje normiran“, i upravo je to razlog što je srpski jezik tako teško naučiti (i nama kojima je maternji, a kamoli strancima). Nije problem u sedam padeža, greše oni koji tvrde da engeski (koji sam navela u podnaslovu jer su ga gotovi svi iole učili, ali se odnosi i na druge anglosaksonske jezike, ili, recimo, moderne romanske) nema padeže – ovi jezici samo drugačije izražavaju padežne odnose imenica – uglavnom konstrukcijama predlog + imenica, a ne sufiksom kojim se završavaju imenice u padežima, kao u srpskom. Engleski jezik je izuzetno normiran i to je ono što ga čini lakim za učenje.
A dok se u nas ne okuraži neki novi Vuk, ja ću se držati Klajnovog Rečnika jezičkih nedoumica, jer profesor Klajn se vrlo hrabro opredeljuje za po jednu varijantu u slučajevima da ih ima više, a na osnovu ogromnog znanja i iskustva koje ima u jezičkoj praksi. Činenica da je trenutno u prodaji JEDANAESTO (i brojem 11.) izdanje Klajnovog Rečnika, dovoljno govori o tome koliko je potreban upotrebljiv jezički savetnik, koji neće postojati iz formalnih razloga, već da bi se upotrebljavao.

Advertisements

14 responses to “Novi pravopis – stare muke

  1. А шта кажеш за реформу ћирилице и латинице? Мислиш ли да би то било згодно? Поготово што сад долази вријеме употребе и наших знакова у интернет доменима (а и већ се користи по софтверима)… па би можда било згодно у истом возу све промјенити. М? 🙂

    • Hm… uvek sam mislila da je dobro što imamo dva pisma, nekako sam se osećala pomalo bilingvalno zbog toga 🙂 a poznato je da bilingvalna deca imaju veći IQ… šalu na stranu, sviđa mi se grčki princip – oni pišu svojim alfabetom, ali već kao deca ovladaju transkripcijom alfabeta na latinsko pismo, ulice i putokazi su ima pisani alfabetom i latinicom, na internetu koriste oba… mislim da je to dobar model, ne bi trebalo da zapostavimo ćirilicu, ali činjenica da u školama tako rano učimo i latinicu mnogo nam pomaže u kasnijem savladavanju stranih jezika. A ja, budući da sam profesor jezika po obrazovanju, uvek gledam stvari iz te vizure. Mislim da bi trebalo da se ugledamo na Grke, bez bojazni da će latinica da „ugrozi našu kulturnu baštinu“, kako ponekad čujem.

  2. Извини, мислио сам на промјену самих слова. Поготово у латиници. Да се напр. нађе један знак за слово DŽ. Јер д + ж није увјек џ (надживети). Или DJ да се избаци као (могући) знак за Đ. Онда, и у ћирилици има знакова који се (макар мени) мало косе с разумом (писано Т ћирилице не личи уопште на штампано). итд.
    Дакле? 🙂

    • Da, potpuno tačno… ili DJ nije Đ u odjednom, mada na internetu često vidimo suprotan trend od tog koji predlažeš, koji je logičniji i ekonomičniji… često Đ postaje DJ, pretpostavljam pod uticajem kucanja bez srpske tastature… bilo bi sjajno da neko odvažan predloži reformu latiničnih dvoznakovnih slova…

      • Дарко Бабић

        Појавио се такав човек, г. Милан Шипка.

        На срећу од тога нема ништа, а разлоге томе може наћи у самим почецима настанка Гајеве латинице. Тада је одлучено да не треба до краја фонетизовати латиницу.

        Ти разлози у неком другом, а можда и у непромењеном облику до дана данашњег нису отклоњени.

  3. Вашем, изванредном блогу и овој теми дајем допринос цитатом речи Стефана Немање:
    „Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу… Народ који изгуби своје речи престаје бити народ…. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати… Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове, него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа. Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Кад ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. “
    Поздрав, Топлица, проф.
    http://www.uciteljtoplica.wordpress.com

  4. Samo da dodam da to nije citat Stefana Nemanje, već iz knjige Zavještanja Stefana Nemanje, koju je napisao savremeni autor Mile Medić. Ovako neko može pomisliti da je te riječi izrekao sam Stefan Nemanja.

  5. Milice, mala ispravka: nisu „pravila baba-Stane“ već „babe Smiljane“.

  6. E neka je neko konačno, a ko je upravo studirao jezike, ovo rekao! Amin! 🙂
    „Hoćemo popiti kafu?“ rečenica je koja je zvanično nepravilna (infinitiv sme samo u futuru?) Kaže se „Hajde da popijemo kafu!“. Ipak, u Vojvodini, udžbenici su puni infinitiva u prezentu, jer oni tako govore. Trebalo mi je vreme na studijama u Ns da se naviknem, a sada mi je problem da se odviknem… 😉

    • Gde me nadje na odmoru s infinitivom! 🙂 Nemam gde sad da proverim, ali mislim da Gramatika pravi razliku u govorima prema upotrebi infinitiva, tacnije, naziva dijalekatskim obelezjem „zamenu infinitiva konstrukcijom da+prezent“. U tom smislu, ni jedno ni drugo nije nepravilno, samo je odlika dijalekta.

  7. Поздрав! Види о употреби инфинитива на
    http://www.pitajtelektora.com/?p=882