Dobro jutro, komšija!

Jutros u Maxiju procenim kasu na kojoj ima najmanje ljudi sa najmanje punim korpama i stanem u red. No, ne lezi vraže, što bi rekao narod, žena ispred mene ima u ruci 300 dinara, ali je entuzijastično ponela na kasu robe za 520. Sad bi da se liši nečega, ali ne zna baš čega, a ne zna ni koliko šta košta… kasirka joj strpljivo nabraja cene svakog od artikala, sugeriše šta bi mogla da odbaci, ali žena je neodlučna… red se produžava, žena konačno odlučuje da vrati jedan od proizvoda. Račun je sada 480 dinara i ona spremno pruža svojih 300 da plati. Kasirka joj jednako ljubazno objašnjava da nema dovoljno novca, te da mora još nešto da vrati. Opet ide nabrajanje cena, opet se vraća jedan artikal… račun je 328 dinara. Još jedan ciklus nabrajanja i vraćanja, račun je 288, žena plaća i odlazi. Posle te prilično mučne (sa socijalnog stanovišta i s obzirom na to da se na kasi formirao poduži red mušterija koje gunđaju jer im je vruće i žure), dolazim na red. Kasirka mi ljubazno, kao da je sad stigla sa odmora, kaže „Dobar dan!“.
I ovo nije prvi i jedini slučaj ljubaznosti zaposlenih u Maxiju. Svaki put kad dođem na kasu, bilo u velikom objektu, bilo u Mini Maxiju (ex Pekabeta, gde još dobijem atribut „Dobar dan, komšinice!“, mada u neke ulazim po prvi put u životu), bilo na odeljku za meso, gde se mesar izvinjava nama koji čekamo objašnjavajući da sam radi, bilo kad treba da mi izmere voće i povrće, bilo sama, bilo sa bebećim kolicima, kada uvek neko od zaposlenih dotrči da pomeri onu vrtešku na ulazu da bi kolica mogla da prođu, bilo na kasi kada mi kasirka pakuje stvari u kesu…
Ne znam kako je izgledala obuka za zaposlene, i ko im je usadio ovoliku poslovnu ljubaznost, ali, kao potrošač, veoma sam zadovoljna. I nadam se da će ovaj primer biti inspiracija i za druge maloprodaje.

Advertisements

Ko jede napolitanke?

Nije zahvalno pisati o konkurenciji. Doduše, ako tako posmatramo stvari, nije zahvalno uopšte pisati blog, naime, svaki slučajni on line prolaznik može da se ispovraća nad Vašim tekstom, koji ste brižljivo pisali i uobličavali. To ni malo ne prija. S druge strane, često se jave istomišljenici, ili, što je još veći kompliment, neistomišljenici koji pohvale tekst. No, da se vratim na konkurenciju: Čovek mora da bude izuzetno obazriv, i da barata isključivo činjenicama, kako ga ne bi optužili za klevetanje nekoga, samo zato što su u istoj branši… Ovog puta, hrabro ću se upustiti u analizu reklamnoh poteza konkurencije, prvi put na ovom blogu.
U mom poslu, konkretno, konkurencija znači „sva konditorksa industrija koja nije fabrika biskvita Jaffa Crvenka za koju radim PR“. Pažnju mi je ovih dana privukao spot Soko Štarka za Napolitanke, iz nekoliko razloga: to je, naime, prva Štarkova kampanja nakon (druge) privatizacije – interesantno je šta je nova uprava odabrala da stavi u fokus, imajući u vidu da Soko Štark ima zaista mnogo brendova (da ponovim ukratko, brend ≠ proizvod, brend = renomirani proizvod, prisutan godinama, čije ime odzvanja u svesti potrošala i izaziva emocije). Većina konditora u nas može se pohvaliti po jednim, eventualno dva brend: Pionir ima Medeno srce, Bambi Plazmu (u poslednje vreme približava se i Juhu), Banini ima Noblice, Jaffa Crvenka ima Jaffa Cakes i Munchmallow (u poslednjih desetak godina u brend se izgradio i O’Cake)… A Soko Štark ima Smoki, Bananicu, Najlepše želje, a rekla bih i tzv. „ljubičaste napolitanke“., upravo te koje su u fokusu.
Drugi razlog što me je spot zainteresovao je što promoviše redizajn ambalaže koji neodoljvio podseća na Jaffine nove ambalaže napolitanki. OK, možda je reč o slučajnosti, na ovoj stranici vidite slike i jednih i drugih napolitanki, pa procenite sami.
Treće, sećam se istraživanja tržišta koje smo radili kada je Jaffa trebalo da lansira napolitanke. Ispostavilo se da napolitanke imaju „hard core publiku“ koja je rešila da uporno i doživotno kupuje „ljubičaste napolitanke“. To ne čudi s obzirom na to da su te Štarkove napolitanke na tržištu duže od 50 godina, njihovi kupci su odrastali i stasavali uz njih, logično je da su veoma vezani za proizvod. Druga publika napolitanki, tzv. „opinion maker potrošači“, uglavnom su jeli Njamb iz kesice, a klasična pakovanja napolitanki smatrali su konzervativnim i dosadnim. I ta podela je nekako fino funkcionisala. Shvatili su i tadašnji čelni ljudi Štarka da ne treba da diraju u „ljubičaste napolitanke“, već da mlađoj publici treba ponuditi VIP napolitanke u kesicama. VIP se pojavio, bio neko kratko vreme u policama, i nestao. Nemam insajderske informacije, naravno, pa mogu samo da nagađam zašto, ali sigurno je da u ovom, sledećm koraku strategije napolitanki, Soko Štark pokušava da ne diferencija potrošače na dva proizvoda, već da „podmladi“ brend i pokuša da zadrži staru publiku i pridobije novu.
Da li je to moguće? Vreme će pokazati. Ali, slutim u ovom aktuelnom TV spotu dva velika propusta: prvi – stara „hard core“ publika je veoma osetljiva na promene. Ona voli staru ambalažu, voli da prepozna kutiju i izdaleka i bez naočara, voli da ne menja dobre navike. Sada su se njihove omiljene napolitanke „promenile“. Drugo, reklama se uopšte ne obraća njima. Obraća se „nekim klincima“. Spiker u offu kaže (dok se menjaju stare gotofgrafije na zidovima), „bili smo tu i pre vas, bili smo tu dok ste rasli… sada se menjamo zbog vas“ (i poslednji kadar je metamorfoza stare ambalaže u novu). „A gde smo tu mi koji smo vas kupovali sve ove godine?“ Bojim se da to nije dobar način da se zadrže stari potrošači.
Što se novih tiče, nisam sigurna kome se reklama obraća, iliti, da se vratim na naslov, ko jede napolitanke? Bojim se (a istraživanja pokazuju opravdano) da se mladim naraštajima fućka za tradiciju, štaviše, činjenica da su njihovi roditelji i baba i deda jeli taj proizvod, čini taj proizvod prevaziđenim i ne-kul.
Najinteresantnije od svega jeste da na zvaničnom sajtu Soko Štarka, u trenutku dok ovo kucam, možete naći samo napolitanke u staroj ambalaži. Koja ciljna grupa će ih tražiti on line?

Vuk Karadžić – reformator ili kompilator?

Pre desetak godina (kada još nisam spoznala sokratovsko „znam da ništa ne znam“), oplela bih po sirotom Vuku Karadžiću na sva usta. Danas, sa malo više životnog, a mnogo više literarnog iskustva, shvatam da su Vukovi „gresi“ ipak lakši teg u odnosu na njegove doprinose srpskoj baštini. Nekada sam smatrala da Vuka treba retroaktivno linčovati jer se kitio tuđim perjem, da se izrazim u duhu poslovica koje je sakupljao. Naime, pravi inicijator upotrebe narodnog jezika nije bio Vuk St. Karadžić, već Dositej Obradović. Ali, Dositej, iako je „Život i priključenija“ pisao narodnim jezikom, morao je da poštuje važeće jezičke principe slavjanoserpskog kad je pisao.

Avram Mrazović

Zatim, pravi autor reformisane gramatike nije Vuk St. Karadžić, već Avram Mrazović, koji je gramatiku napisao i izdao 1810. godine, dakle 4 godine pre objavljivanja Vukove Pismenice serbskoga jezika.

Savo Mrkalj

Pravi reformator pisma opet nije samouki Vuk, već Savo Mrkalj, koji je (osim izuzetka znaka za slovo J i pisanja Lj i NJ kao dvoznaka L+poluglas i N+poluglas) reformisano pismo opisao i odbranio u svom delu „Salo debeloga jera ili(bo) azbukoprotres“.

Zli jezici tvrde da ni Vukov prevodilački rad, zapravo, nije Vukov, već se pripisuje Đuru Daničiću (što nije nemoguće imajući u vidu Daničićevu bezmalo idolopoklonačku fasciniranost Vukom – Daničiću je, naime, pravo ime bilo Đorđe Popović, ali ga je, priča se, Vuk ubedio da „Đorđe nije dovoljno srpsko ime“, a prezime je skovao prema nazivu Vukovog magazina „Danica“).

I lingvističkom laiku jasno je da Adelungov princip (koji se, takođe pogrešno, pripisuje Vuku), „piši kao što govoriš, a čitaj kako je napisano“, ne funkcioniše baš uvek u srpskom jeziku. Navedimo samo poneki primer: reč „predsenik“ bez izuzetka izgovara se kao „precednik“. Slovo E u rečima „nemoj“ i „belo“ potpuno su drugačija slova E, koja se danas, zahvaljujući reformi, označavamo istim znakom.

Dozvolite mi da se ovde zgrozim nad malograđanskim postupkom upisivanja psovki u „Riječnik“ jer, zaboga, crkva nije htela da ga finansira! Kao da je to bio crkveni udžbenik, pa bi tako crkvi napakostio! Možda je najveći Vukov greh što je dozvolio da ga u toj situaciji obuzmu strasti, te je prenebregnuo kulturološki značaj svog dela.

No, uprkos svemu tome, Vukov značaj je veliki, ali o tom značaju u školama ima tek pomena, i nažalost, đaci uče o Vuku pre svega kao o reformatoru jezika i pisma.

Smatram da je Vukov značaj u beleženju i očuvanju usmene tradicije nemerljivo veći. Vukova borba za opismenjavanje većeg broja ljudi takođe je dragocena – bez nje bi pismenost ostala privilegija male elite severno od Save. Konačno, Vukov rad na dizanju nacionalne kulturološke svesti kroz upotrebu narodnog jezika u književnosti takođe je tekovina koju bi trebalo da učimo o Vuku. U prilog poslednjem, ovaj post nije pisan ćirilicom, ali jeste pisan jezikom koji bi Vukovi savremenici bez problema razumeli.

Vuk Karadžić

Dakle, ovaj post je neka vrsta mog iskupljenja prema Vuku Karadžiću, o kome nikada nisam naročito lepo govorila. Danas shvatam da je imalo štošta lepo reći.

Uzgred, Vukov lik nalazi se na novčanici od 10 dinara. Ako imamo imalo poštovanja za istorijske ličnosti, moramo prestati da ih stavljamo na dinare.