Mesečne arhive: februar 2011

Kako kreirati glasine?

„Samo je jedna stvaru životu gora od toga da ljudi pričaju o Vama, a to je – da ne pričaju o Vama!„ Oscar Wilde

Vojska Velike Britanije formirala je 1940.godine“Underground Propaganda Committee”, skraćeno UPC (=tajni komitet za propagandu) čiji je zadatak bio da širi glasine o napredovanju Naci-režima u Velikoj Britaniji.
Nekako u isto vreme, i sa sličnim ciljem, Amerikanci su postavili temelje sličnoj organizaciji, koja se zvala Office of Strategic Services, a kasnije postala CIA, ali je njihov pristup bio mnogo „naučniji“, do te mere da su izdali priručnik za kreiranje glasina. Ovaj dokument prestao je da bude tajna tek 2004. godine.

Ako ste pomislili da će ovo biti jedan od onih teoretskih teksova, čijij je cilj da objasni da ja, kao autor, baš svašta znam o glasinama i njihovom kreiranju, ali da ću Vas na kraju ostaviti da „visite“, bez konkretnog znanja – varate se.

Razmotrimo, najpre, odakle mi ideja da pišem o ovome. Čini mi se da je, u poslednje vreme ovo najkorišćenija, ako ne i jedina PR alatka u nas. Bilo da je reč o raskidu Novaka Đokovića, čiji deda (umrla sam od smeha) demantuje da je njegov unuk raskinuo sa devojkom, bilo da se piše o „razvodu decenije“ Nataše i Dače (i dalje pokušavam da razumem čime su ovo dvoje zaslužili toliko publiciteta), bilo da su u pitanju stanovi, firme, ostavke, koalicije i slično ovdašnjih političara. Očigledno rukovodeći se jednim jedinim pravilom: „Nije bitno šta pišu o meni, već da pišu“ (ili, ako Vam je draža Bregovićeva verzija: „Nije važno šta ćeš da napišeš, samo mi stavi dobru sliku!“), ovdašnje medijske ličnosti posvećuju veliku pažnju kreiranju glasina o sebi. Ukucajte u Google „demantovao“ i iznenadićete se koliko medijskog prostora se daje zvezdicama, sportistima, političarima, koji bi nešto da demantuju! Poslednji urnebesni demanti, kome se i dalje smejem je „Aca Lukas demantovao da je umro!“.

Ako je neko slučajno pomislio da sirote medijske ličnosti moraju da demantuju budalaštine koje drugi plasiraju o njima, dozvolite da Vas razuverim iz prve ruke. Budući da sam i sama godinama bila „Lice sa ekrana“, a potom radila PR za zvezde i zvezdice, osim što mi je poznat mehanizam kreiranja glasina, umem i da ih prepoznam.

Da se razumemo, glasine su veoma efektno PR sredstvo – zato sam ovaj post i započela jednom od najozbiljnjih mogućih situacija za širenje glasina – i mogu da budu osnova PR kampanje, moćnija od društvenih medija ili tradicionalnih nastupa u medijima.
Kao i kod korišćenja bilo koje druge PR taktike, i pre nego što počnete da plasirate glasine morate:
1. definisati cilj
2. definisati ciljnu javnost
3. definisati vremenski okvir
4. pretpostaviti ishod
5. imati plan B ako se pretpostavljeni ishod ne dogodi

Potom, pristupite fabrikovanju. Uspešna glasina ima sledeće kriterijume:
1. Lako se pamti
2. Nije originalna (da, dobro ste pročitali – uspešna glasina kreirana je prema hiljadu puta viđenom modelu) – to je čini verovatnom
3. Sadrži predmet interesovanja Vaše ciljne grupe
4. Ima emocionalnu ili sentimentalnu dimenziju.

U plasiranju glasina, koristite realne parametre, kao što su poznati ljudi, poznata mesta, stereotipne rečenice, prepoznatljiv humor.
Više instrukcija naći ćete u već pomenutom OSS priručniku, a ja ću neki od narednih postova bliže posvetiti načinu širenja i mehanizmu zaustavljanja glasina. Stay tuned!

Da je Kafka znao za touch screen…

Naša država svakoj državljanki Srbije, koja ima zdravstevnu knjižicu, daje tzv. „Roditeljski dodatak“ za prvo dete – 26.000 dinara. Trunčica, kada znate koliko košta opremanje bebe, ali opet, svaki novac je dobrodošao kada imate bebu, i, kako naš narod kaže, a Vuk zapisao, poklonu se u zube ne gleda. Tako sam se juče obrela u Poštanskoj štedionici, jer država isključivo preko njih uplaćuje ovaj novac, od čega 50 dinara odlazi Poštanskoj štedionici za ovu „uslugu“.
Poštanska štedionica, ona ogromna zgrada u 27.marta, opremila se savremenim sistemom za izdavanje broje za šaltere – sve više institucija ima to, na primer, to sam videla u Agenciji za privredne registre, u opštini Novi Beograd – s tim što je u ove dve ustanove radnik obezbeđenja asistirao pri uzimanju broja. A broj se uzima tako što pritisnete taster, izađe ceduljica sa brojem, i onda čekate da se taj broj pojavi na nekom od šaltera (ili odete da prošetate ako vidite da ima još 30 brojeva ispred Vašeg broja).
U Poštanskoj štedionici, pak, radnici obezbeđenja (njih trojica) sede u portirnici. A pored aparata za brojeve stoji jedna Romkinja, očigledno nepismena i užasnuta procedurom kroz koju Vas aparat tera da prođete da biste dobili svoj broj. Nudim joj pomoć:
„Izaberite jezik“, kaže aparat i nudi jedan jedini taster – srpski. „Dobro“, pomislim, „neću da sitničarim i da se pitam čemu uopšte ovaj korak“, pritisnem „srpski“, a aparat mi ponudi osam vrsti usluga: računi, kartice, krediti… ne sećam se svih, jer morate brzo da čitate i da odaberete u roku od sekund, inače se aparat vraća na početni korak (srpski).
Pitam ženu zbog čega je doša. „Da zamenim karticu.“, kaže. Krećem od početka, biram srpski, potom prelećem preko ponuđenih usluga, grozničavo čitajući pronalazim „kartice“. Otvara se novi meni, koji pita šta želim da uradim sa karticom. Opet ne stižem da pronađem „zamena“, pa ceo postupak krećem od početka: srpski – kartice – zamena – pritisnem, a aparat ponudi: „Visa, Maestro, Master, American, Post Card“. Uf….
„Koju karticu imate?“, pitam. „Ovu“, kaže ona, pokazujući karticu na kojo piše „Poštanska štedionica“. Intuitivno zaključujem da to mora biti „post card“, ponovo tipkam od početka (srpski – kartice – zamena – post card) i konačno dobijam broj!
Žena zahvalno odlazi u pravcu šaltera, da sačeka da se njen broj pojavi na nekom od displeja, a ja ostadoh da se nadam da sam je poslala na pravi šalter.
Zašto pišem ovaj post? Jer svaki put kad vidim na šta se rasipa novac državnih firmi poželim da odem da živim na drvetu i jedem travu, i nikada ne platim porez ni za šta! Jer me nervira i pogađa nadobudnost državne firme da postavi tako neprijateljski interfejs u zemlji u kojoj je više od 60% stanovništva funkcionalno nepismeno. Jer sam zgrožena onom trojicom koji čuvaju radijator u portirnici, dok neki korisnik mora da zavisi od nečije dobre volje.
Verovatno ovo moje pisanije neće ništa promeniti. Ali manje se nerviram kad ovo podelim sa Vama.