Već nam je bolje!

Neobavezna ćaskanja sa mojim venčanim kumom su izuzetna, između ostalog, i po tome što često nehajno „skliznu“ sa svakodnevnih u vaseljenske teme, i obrnuto. Nedavo smo, pretresajući ko zna koji put večitu dilemu „should I stay or should I go“, zakjlučili da mi ionako ne živimo u zemlji u kojoj smo se rodili, iako se nismo makli iz rodnog Beograda. Zemlja u kojoj smo se rodili zvala se drugačije, imala je drugačija dokumenta, novčanice, veličinu, službeni jezik, itd… I, mada ovo slutim već duže vreme, tek danas, posle posete izložbi „Poslednja mladost u Jugoslaviji“ u Muzeiju istorije Jugoslavije, kristalno mi je jasno koliko je zemlja u kojoj danas živimo bolja!

Možda će nekome u prvi mah zazvučati apsurdna ova tvrdnja, u svetlu aktuelne ekonomske krize, nedavnog nedobijanja datuma za početak pregovora sa EU i drugim sumornostima iz rubrike Vesti, ali dozvolite da citiram nekoliko rečenica iz preseka tadašnje društvene situacije, kojim su autori ove odlične izložbe pokušali da objasne istorijsko-društveni kontekst u kom je nastao jugoslovenski novi talas:

„1979 – Stupile na snagu mere SIV-a za štednju naftnih derivata, uveden sistem „par-nepar“ (za one koji ne znaju, voyiš auto samo kad ti država dozvoli, nekim danima voze tablice koje se završavaju parnim, nekim neparnim brojem). Počela nestašica robe široke potrošnje: ulja, kafe, šećera, deterdženta…

1982 – Uvedene nove mere štednje: bonovi za benzin i depozit za izlazak iz zemlje (!?!?).

1983 – Većina gradova u Srbiji pogođena je redukcijom električne energije. Uvedene kartice za struju na kojima je bila naznačena maksimalna dozvoljena potrošnja…“

Da li ste čitali nešto od Orvela?

Onda vam ovo zvuči poznato i ako niste doživeli, ili se ne sećate…

Između ostalog, zaključila sam i da nema krize! Od kad je sveta i veka, kriza, opšta ili jednog pojedinca, uvek bi iznedrila izuzetne umetničke vrednosti. Vrsni umetnici po pravilu su gladovali, a veliki kulturni pokreti rađali su se kao posledica nemaštine i ugnjetavanja slobodne misli. Tako je, uostalom, bilo i sa jugoslovenskim novim talasom.

Kako to, onda, danas R’n’R jedva živi na marginama domaće scene? Kako to ne cveta nekakav novi kulturni pokret? Otkud toliko prostora za reality shows, folk kič i ostali šund? Odgovor je jednostavan: nema krize. Svaki put kad se zaglavite u saobraćajnoj gužvi setite se da je to zbog toga što svi imaju benzina, vikendom ni ne pomišljajte da uđete u neki od velikih tržnih centara – prepuni su, a sa pijace se za manje od 10 evra vraćate sa po 5 kesa u svakoj ruci.

Dakle, ne živimo u zemlji u kojoj smo rođeni – ova je bolja. I ako ste se već spremili da me demantujete i komentarišete kako je „tad paradajz bio crveniji, išlo se u Trst po farmerke i na ručak i sl…“ molim vas, suzdržite se. Želim da verujem da će u zemlji u kojoj će živeti moja deca biti još bolje.

Advertisements

6 responses to “Već nam je bolje!

  1. Momcilo Radovanovic

    Veoma hrabar komentar!
    Muka mi je što mi svi stariji pričaju kako je YU bila bolja zemlja, čisto blagostanje, a sve mi se čini da je u pitanju selektivno sećanje, ophrvano nostalgijom.

    Btw, znaš li da li i dalje traje ta izložba, baš bih voleo da je posetim.

    • Hvala 🙂
      Izlozba traje negde do polovine januara, prati link koji je u tekstu ka sajtu muzeja. I toplo ti preporucujem da je pogledas!

  2. milivoje

    ovo je jedan od tekstova ya koje mi je zao sto ga nisam ja napisao

  3. Ne tvrdim da sam u pravu (ili da ti nisi) – ali može se i ovako gledati na tu stvar: Nekome je tada bilo lepše nego danas. Nekome je danas bolje nego onda. A nekima je i onda i danas bilo dobro (ili loše). Pitanje je koliko to ima veze sa okruženjem, a koliko sa akterima priče?

    Na to pitanje svako ima svoj odgovor…

    • Apsolutno si u pravu. Postoji teorija u psihologiji koja objasnjava zasto je svakome najbolja „era“ ona u kojoj je bio mlad. Potkrepljena je izjavama Nemaca koji su sacekali Amerikance u Berlinu posle II sv.rata – bili su prinudjeni na tezak dizicki rad, imali politiki cas, jedva da je bilo hrane… Pa ipak su te godine u starosti smatrali najlepsim godinama sog zivota, jer su bili mladi, prvi put se zaljubljivali, itd.