Brendiranje Srbije – zašto nam to nije potrebno?

Etimologija je divna lingvistička disciplina koja se bavi poreklom reči. Ona nas uči da je reč brend (eng. brand) prvi put zabeležena oko 1550. godine, sa značenjem “žig načinjen vrelim gvožđem” – koristila se u stočarstvu, i odnosila se na žigosanje stoke. U toj upotrebi je i ostala sve do polovine 19. veka, kada počinje da označava trgovačku robu. Naime, razvojem trgovine, javila se i potreba da se roba jednog proizvođača razlikuje od robe drugog proizvođača. Određena roba u određenom pakovanju, koje je svojim bojama , natpisima i žigom svedočilo o poreklu i kvalitetu robe, tako je postala brend.

Donald Tramp

Elementi brenda su, dakle, na prvom mestu žig, odnosno, u modernom svetu – logotip, a zatim, u zavisnosti od toga o kojoj vrsti brenda govorimo, boja, pakovanje, materijal itd. Poslednjih godina razvija se disciplina personalnog brendinga, koja podrazumeva da se od određene osobe stvori brend. Primera radi, Donald Tramp se može smatrati ličnošću-brendom. U tom slučaju, govorimo o nekom drugom setu vrednosti koje vezujemo uz brend, i koje ne moraju biti materijalne (mada, u Trampovom  slučaju jesu 😉 ).

srpska evrovizijska zastavica

Dakle, brand podrazumeva set elemenata koje vezujemo uz određeni proizvod, instituciju, osobu, pa, na kraju krajeva, i zemlju.  U tom smislu, zar nije Srbija već brend? Ima svoju zastavu i grb, različite od zastave i grba bilo koje druge zemlje. Ima samo sebi svojstvenu himnu. Ima granice koje nema ni jedna druga zemlja. Zar ta, već tako brendirana zemlja, nema određenu vidljivost u Evropi i svetu? Čitajući strane informativne sajtove, i putujući koliko mi se pruža prilika, a to nije malo, zaključujem da je vidljivost Srbije među stanovnicima Evrope gotovo 100%, da svestraniji stanovnici drugih kontinenata takođe znaju ponešto o njoj, a da oni koji za Srbiju nisu čuli ni nemaju preteranu želju da se bave raščlanjivanjem pojma “Evropa”, te se, u tom smislu, u očima jedne, npr. Kambodžanke, ne razlikujemo mnogo od neke Češke, Malte, ili neke treće evropske zemlje koja nije ekonomska sila.

Ono o čemu treba da raspravljamo, u šta treba da ulažemo energiju, i šta bi trebalo da nas brine, nije, dakle, brendiranje Srbije, nego – izgradnja imidža. Ne, brend i imidž nisu isto, te  ako ste to pomislili, molim Vas, vratite se na početak teksta.

Kakav je imidž Srbije u svetu, možemo svi zajedno da pretpostavimo, i verovatno ćemo se složiti da nije najblistaviji. (Koristim reč „pretpostaviti“ jer su me učili da se ozbiljne strategije ne mogu raditi bez istraživanja. Dakle, tek posle istraživanja javnosti, mogli bismo da prestanemo da pretpostavljamo i da počnemo da zaključujemo sa sigurnošću). Nažalost, za taj imidž ne možemo samo kriviti decenije iza nas, naime, ne pomažu mnogo izgradnji dobrog imidža ni svežije vesti vesti o ubistvu Brisa Tatona, niti vesti o tome da srpski mafijaši u Barseloni jedni druge ubijaju i jedu! Ako hoćete da pronađemo poređenje u konzumentskoj kulturi, iz koje i potiče moderna upotreba reči brend, Srbija je kao rakija Zozovača: svi smo čuli za nju i znamo da su se od nje ljudi otrovali.

E, sad, proizvođačima rakije bi bilo lako da promene ime i počnu da proizvode kvalitetniju rakiju pod drugim imenom. Takođe bi mogli, ako žele i mogu da investiraju dosta novca, da angažuju stručnjake za PR, pa da pod imenom “Zozovača” počnu da proizvode kvaltetnu rakiju – u tom slučaju, uz ispravnu PR strategiju, percepcija o brendu “Zozovača” mogla bi se promeniti. Uostalom, davne 1982. godine, kada se suočio sa opasnom krizom u kojoj se nekoliko potrošača otrovalo lekom Tylenol, kompanija Johnson&Johnson nije odlučila da pokrene proizvodnju novog proizvoda, nego da promeni percepciju brenda Tylenol. I uspela je u tome.

A šta da se radi kad nemate kvalitetniji proizvod? Da li uopšte treba da se trudite da gradite percepciju kvalitetne rakije ako je u flaši i dalje nešto od čega će se konzumenti potrovati? Kakav imidž Srbije možemo da izgradimo ako ne radimo na promeni “kvaliteta proizvoda”, tj. kvaliteta nas samih? Pre bilo kakve strategije o brendiranju Srbije, ili strategije o izgradnji imidža, morali bismo, najpre, da se bavimo kvalitetom samog brenda. U tom smilu, ključnu ulogu treba da odigra interni PR, tj. stručnjaci koji će nas voditi kroz promene, i pomoći nam da pojmimo ko smo i zašto su nam te promene neophodne. Tek tada možemo početi da gradimo bolji imidž kroz eksterni PR.

Advertisements

3 responses to “Brendiranje Srbije – zašto nam to nije potrebno?

  1. “Ono o čemu treba da raspravljamo, u šta treba da ulažemo energiju, i šta bi trebalo da nas brine, nije, dakle, brendiranje Srbije, nego – izgradnja imidža. Ne, brend i imidž nisu isto, te ako ste to pomislili, molim Vas, vratite se na početak teksta.“

    Поштована Милице, пратим Ваш блог већ неко време и заиста подржавам напоре и енергију коју улажете у овај пројекат. О цитираном делу бих волео да мало дискутујемо 🙂 Зар није бренд тај који је изнад имиџа? Имиџ је слика о неком производу, компанији, личности итд. из угла свести потрошача. Односно, то је све оно како индивидуа види нешто или неког. А бренд је ипак, како сте и навели у тексту, ЖИГ, оне додатне особине и димензије које разликују неки производ/компанију у мору хомогених производа… Увек се сетим примера „Кока-Коле“ или „Марлбора“, који су толико сјајно брендирали своје производе, да асоцијација на газирана безалкохолна пића или дуванску индустрију, из прве буду ови гиганти. Не због неке индивидуалне перцепције потрошача, већ заиста због улагања у промотивни буџет, канале дистрибуције, пословну стратегију, однос са потрошачима… више од других. Бренд је производ коме је додато „нешто више“.

    Чак бих рекао да се бренд састоји из имиџа.

    Све најбоље!

  2. Sveta Matić

    Napokon neko nešto suvislo da kaže na temu „brendiranja“ Srbije. Čak se svojevremeno i neki vladin savet formirao za brendiranje Srbije.
    Vrlo edukativan tekst. Sve čestitke. Priča o brendiranju Srbije u svetu je zapravo želja elite da „prečicom“ dođe do bolje reputacije, ali davno još reče Duško Radović – „Ko hoće da smrša, mora manje da jede, a ko hoće da se obogati mora više da radi!“.

  3. Povratni ping: Imidž jedne zemlje i uticaj Eurosonga | MILICA ČALIJA blog