Mesečne arhive: januar 2014

Neverovatan miks Pravopisa, Vuka Karadžića, kolača, marketinga i PR-a!

Početkom nove kalendarske godine svi nešto sumiraju i revidiraju, pa, eto i mene da podelim sa čitaocima ovog bloga šta su to najviše čitali, šta im se najviše dopalo i kako su me pronašli u čudesnom online svetu…
Statistika pokazuje da je ovaj blog, iako mu je prvenstvena tema i pravac PR i marketing, jednako popularan i u sferi jezika i jezičkih nedoumica. Tako se već tri godine među najpopularnijim tekstovima nalazi tekst o (sada više ne toliko novom) Pravopisu: „Novi Pravopis, stare muke„, i isto toliko dugo popularan jedan od „jezičkih“ tekstova koji se bavi problemom obeležavanja ženskih zanimanja u srpskom jeziku, „Psihološkinja ili psihologica?“ Lepo meni Statistika WordPressa (na kom čitate ovaj blog) savetuje da razmotrim ponovno pisanje na ove i slične teme! 🙂 Obećavam da hoću.
searchJedan od najpopularnijih tekstova je, takođe, moj osvrt na rad Vuka Karadžića i njegov lični PR 😉 , „Vuk Karadžić – reformator ili kompilator?“, a do ovog teksta vode različite pretrage, sa različitim nivoima pismenosti čitalaca. Nažalost, najčešće mi Google pošalje lenje đake u potrazi za materijalom za seminarski ili pismeni zadatak. Pitam se, da li makar navedu izvor na poslednjoj strani? 😉 Šalu na stranu, ovo ukazuje na veliku kulturološku „rupu“ u online sferi na srpskom jeziku, sajtova i blogova o jeziku, istoriji jezika, gramatici, lingvistici itd, ima zaista malo.
No, da se vratimo matičnoj temi ovog bloga, a to su marketing i PR: Iz nedelje u nedelju, pa onda iz meseca u mesec, medju pojmovima koji su preko Google-a doveli do mog bloga pojavljuje se „kako do dobre reklame“ i slične varijacije. Kao rezultat se pojavljuje najpre tekst „Šta je dobra reklama„, zatim tekst o tome „Šta je dobra kampanja„, pa potom i „Tri domaća primera za dobre reklame„. Ni jedan od ova tri teksta ne nudi nekakav tajni recept po kome ćete, bez ikakvog marketinškog znanja i iskustva napraviti fenomenalnu reklamu, ali nudi sjajnu osovu za učenje o reklamama, i, kao i svaki moj post, odaje deo vrlo dragocenog i godinama sticanog ličnog iskustva. Bilo bi čarobno kada bi postojala magična formula za garantovano uspešnu reklamu. Poredjenja radi, to je kao kada biste u Google ukucali „kako da odgajim savršeno dete“. Možete naći hiljade sajtova i milione saveta, ali nema formule za odgajanje Vašeg, niti bilo kog deteta.

Od „vrelih tema“ iz 2013. mnogo se prašine diglo oko „provaljene“ Argetine kampanje sa lažnim mamama, pa je tako i moj tekst na ovu temu među 5 najčitanijih: „
Zašto je problem što Argetine mame nisu mame nego manekenke?„.  Prati ga druga „prašino-dizačka“ ovogodišnja tema, a to je prodaja JAT-a i dizajn vizuelnog identiteta „nove“ avio-kompanije: „Kakve veze imaju Jevanđelje i avioni?“. Među pet najčitanjijih je i tekst o diletantizmu u relativno novoj PR grani, online PR-u, u kome objašnjavam zašto suprug i ja sami predstavljamo svoj brend Anđeli kolači na društvenim mrežama: „Zašto sami vodimo svoju FB stranicu?„, mada, kada ovo ukrstim sa podacima o leteci Andjelikjlučnim rečima pretrage koje su vodile na moj blog, moglo bi se zaključiti i da su sami Anđeli kolači bili generator čitanosti ovog teksta! 🙂 Za sve vas koje zanima više o našim ukusnim i zdravim ovsenim kolačima, zapamtite sajt www.andjeli.com, ovaj link trenutno vodi na pomenutu FB stranicu Anđela, ali sajt je već u izradi, a korisne informacije o Anđelima i njihovim zdravim činiocima možete naći i na Anđeli blogu

Za kraj, na nivou godišnje statistike, ispostavilo se da vas učestalije od svih ostalih pretraga, do mog bloga dovodi pretraga pojma „milica calija“. I to je zaista lepo – hvala svima kojima je bitno šta mislim i šta imam da kažem! 🙂
p.s. Hvala i onima koje zanima koliko imam godina! 😉 

SVE NAJLEPŠE U 2014!

SVE NAJLEPŠE U 2014!

Šta je privatna robna marka i zašto je (ne) treba kupovati?

Scena iz Mini Maxija od pre neki dan:
-Kupac, stariji čovek, pomučio se pa pročita etiketu bez naočara, obraća se poslovično nezainteresovanoj poslovođi: „Gospođo, koja je to firma „Premia“?
– Poslovođa: „Nije to firma, to je naša robna marka.“ I okrete se i ode.
Treba li reći da je kupac ostao jednako zbunjen kao i pre odgovora? Vidi on da je ta neka Premia jeftinija od drugih proizvoda iste vrste, ali, to mu je baš i sumnjivo… jer, za druge proizvođače je čuo, a za ovu Premiu nikad! Drugo, ta „fabrika“ Premia proizvodi sve, od hrane i pića, preko začina i čajeva do toalet papira! A da je imao naočare, možda bi se udubio u deklaraciju i shvatio da proizvode Premia proizvode upravo te fabrike kojima veruje i za koje je čuo. Ali, kada se se zovu imenom brenda fabrike, koštaju znatno više.

Dakle, objašnjenje koje bi ovaj kupac razumeo moglo je da glasi: „Premia je privatna robna marka našeg prodajnog lanca. To znači da proizvode koji nose ime Premia proizvode razne druge fabrike za nas“. Dodajmo tome i da su privatne robne marke (u svetu proizvođača skraćeno PL, od private lable) obično cenovno niže pozicionirane u odnosu na konkurenciju, mada postoje primeri i da lanci pozicioniraju privatne robne marke u premium segment, kako bi bili konkurentniji sa premium proizvodima. Takve su, recimo, Delhaize Inspirations, ili Metroov Fine Foods.

Zašto treba kupovati PL?
1. Prva stvar koju Vas nauče u proceduri za krizni PR hrane ili piće jeste da će, u slučaju da se dogodi problem sa ispravnošću namirnice, prodajni lanac automatski prebaciti odgovornost na proizvođača. Drugim rečima, ako, hipotetički, u Metrou kupite mleko u kom se ispostavi da ima bakterija, Metro će se zvanično „ograditi“ od ovog proizvoda, tvrdeći da je za bakterije u mleku kriv proizvođač. I kad malo bolje razmislite, ovo je sasvim logično. Pa, ne pravi Metro mleko, samo ga prodaje, i to u ambalaži u koju ne bi trebalo da išta može da uđe. Ipak, ako ste kupili Metroovo mleko Aro, i naišli na problem, odgovornost za to će snositi Metro (a kako će dalje postupati prema proizvođaču tog mleka i nije Vaš problem). No, mogućnost da se tako nešto desi je zaista veoma mala, gotovo nemoguća. Jer, prilikom odabira dobavljača za privatne robne marke predstavnici lanaca vode računa jednako i o kvalitetu i o ceni, štaviše, u ugovorima sa dobavljačima su vrlo drakonske odredbe u slučaju nepoštovanja nivoa kvaliteta. Drugim rečima, možete se uzdati u zdravstvenu ispravnost i svežinu proizvoda koji je privatna robna marka nekog lanca. Sjajan primer za ovo je bilo koji proizvod lanca DM (Drogerie Markt). Umesto u reklamiranje (samo ću reći da u kozmetičko-higijenskoj industriji i do 40% cene proizvoda čini budžet za marketing), DM ulaže u to da po najnižim cenama na tržištu svojim kupcima ponudi proizvode za higijenu, negu i čišćenje vrhunskog kvaliteta.

2. Kada je reč o generičkim proizvodima uvek treba kupovati privatnu robnu marku. Objasniću Vam zašto na primeru kiselih krastavčića. U zemlji Srbiji, plodnoj kakva jeste, nema dovoljno zainteresovanih proizvođača koji bi brali mlade krastavce, kakvi se stavljaju u zimnicu. Mnogo ih je potrebno za kilogram, a kažu, ne plaća se dovoljno. Ako se i pronađu pojedini, svakako neće uzgajati tzv. baby gherkins. Zato u zemlji Indiji izgleda imaju više entuzijazma da zarade od poljoprivrede, pa je Indija najveći svetski izvoznik krastavčića. Ujedno je i zemlja iz koje Srbija uvozi najviše krastavčića. Deo dolazi iz Makedonije, mada nikada nećemo znati da li su to krastavčići zaista uzgojeni u Makedoniji ili su takođe stigli iz Indije, čak iako čitamo deklaracije proizvoda vrlo pažljivo. Naime, na svim zimnicama tipa krastavčići, masline, kapari isl, jasno piše „Proizvedeno u Srbiji.“ Samo pojedini proizvođači  pored toga napišu i „poreklo ploda: zemlja ta i ta“, iako ih na to obavezuje Pravilnik o deklarisanju. A evo kako ta „proizvodnja u Srbiji“  izgleda: Krastavčići stižu već ukiseljeni u vrlo slanom rastvotu, u buradima koje se nazivaju aseptik.

Aseptik burad u kojima u Srbiju stižu krastavci, masline, kapari...

Aseptik burad u kojima u Srbiju stižu krastavci, masline, kapari…


Potom se ručno vade iz buradi i presipaju u tegle i zalivaju vrućim, mnogo manje slanim rastvorom, eventualno sa začinima.

"proizvodnja" u Srbiji

„proizvodnja“ u Srbiji


I taj rastvor je, zapravo, jedino što je „proizvedeno u Srbiji“. Potom se tegle zatvaraju, lepi im se etiketa i odlaze u prodaju. Jasno Vam je da ne postoji nikakav filter koji bi izdvajao krastavce koje neko „proizvodi“ (čitaj: pakuje) kao svoj brend i krastavce koje pakuje kao privatnu robnu marku. Štaviše, u praksi se pokazalo da isti „proizvođač“ radi robnu marku za više trgovinskih lanaca, jer je uspeo da dobije bolju nabavnu cenu krastavaca zahvaljujući većoj naručenoj količini. 

Zaključak: generički proizvodi kao što je zimnica, mlečni proizvodi, brašno, šećer, itd… jedino mogu biti isti kao brendirani, te je jedina razlika u ceni i to u korist privatne robne marke.

Zašto ne treba kupovati PL?
Proizvođači koji prave privatne robne marke to rade jer imaju dovoljno slobodnih proizvodnih kapaciteta i vođeni su logikom „bolje da ja samom sebi budem konkurencija“, jer, svakako će neko proizvoditi taj PL. Retki su slučajevi kada „neko“ nije u stanju da uhvati finesu proizvoda, tako ćete na testu vezanih očiju uvek prepoznati Štarkovu Bananicu ili Smoki,  ili Bambijevu Plazmu.

"Dečiji keks" PL Mercator-Rodića

„Dečiji keks“ PL Mercator-Rodića

Mada, u slučaju Bananice vredi dati tih nekoliko dinara više nego za PL, a u slučaju Plazme je opravdanost cene prilično diskutabilna: naime, osim ako baš niste zavisni od ukusa i strukture ovog keksa, a posebno ako ćete keks koristiti kao plouproizvod u receptima za kolače i šejkove, Plazmu možete komotno zameniti bilo kojim tvrdim keksom. Ipak, kupujući Plazmu, kupujete i emocionalnu dimenziju brenda, koja je dugo, brižljivo i skupo građena.

I za kraj znajte da ovaj način „proizvodnje“, tačnije prodaje nečijeg proizvoda pod svojim imenom, nije svojstven samo trgovinskim lancima. Naime, mnoge kompanije, želeći da prošire svoj portfolio proizvoda, a nemajući odgovarajućih proizvodnih kapaciteta, ili procenjujući da im se ulaganje u proizvodnu liniju ne bi isplatilo, koriste kapacitete drugih proizvođača. Tako, na primer, Bambi proširuje svoj brend Wellness, originalno nastao kao integralni keks, i na integralne štanglice, ali te štanglice ne proizvodi Bambi-Banat, već makedonska kompanija Vitalia, poznata po kvalitetnim muslijima i žitnim štanglicama.