Mesečne arhive: april 2020

3 knjige koje morate pročitati u doba pandemije

IMG_20200406_183915

Borislav Pekić: Besnilo
Malo je reći da mi je Borislav Pekić omiljeni pisac. Štaviše, takva etiketa svrstava ga u nekakvog pisca zabavne beletristike i smešta tek u jedan red u leksikonu, odmah iza pitanja ko ti je najbolji drug, a ispred omiljene grupe. Pekić je moj formativni pisac. Čitala sam ga još dok mi tete u dečjem odeljku biblioteke nisu verovale da „Atlantidu“ čitam ja, već su mislile da se mama „šlepuje“ na jeftiniju, dečju članarinu… Razumljivo, nisam tada bila ni spremna ni zrela za njega, ali sam već tada shvatala da je on verovatno jedan od deset najznačajnijih autora današnjice. Pekićev legat dodelio mi je dve uzastopne nagrade za pisanje, ’98. i 99. godine, i na taj način opredelio moj dalji razvoj. No, sve to nije važno u poređenju sa činjenicom da je ovih dana (Covid-19 pandemija) jedan od najboljih trenutaka u životu da pročitate Pekićev roman „Besnilo“. Ili da ga ponovo pročitate, ako ste već imali to predivno iskustvo čitanja ovog dela. Ima Pekić i mnogo težih dela, više filozofskih, više političkih, manje romanesknih i manje fantazmagoričnih. Ako niste do sada čitali Pekića, do njih ćete doći vremenom, „Besnilo“ je udica koju morate prvu da progutate, i onda ste potpuno zažareni pekićizmom, da upotrebim taj prigodan glagol.
Na britanskom aerodromu Heathrow neko je zaražen psećim besnilom. Zaraza se brzo širi, prerasta u epidemiju. Aerdorom je blokiran, ljudi su u strahu od zaraze, počinju da sumnjaju da je besnilo podmetnula tajna služba, sumnjaju u zvanične vesti, oni iz ekonomskih klasa veruju da će leka biti samo za one iz prve klase, ako leka uopšte ikada i bude… zaraženi, umrli, karantin… Deluje poznato?
Pekić dalje plete besprekornu priču svojim veštim, bogatim jezikom, tako da kroz putnike ovog aerodroma počne da predstavlja ceo svet, i sve građane sveta, uplašene, ranjive, povodljive, saosećajne ili beskrupulozne.
Roman ima kraj… ako hoćete da banalizujem kraj, a da ne pokvarim užitak čitanja onima koji će taj kraj tek čitati, na kraju neki umru, neki prežive, epidemija prođe i pisac zaključuje da će „trebati i vremena, i napora, i novca da se svet oporavi od ovog udarca na već prilično oštećen osećaj sigurnosti„. (Opet zvuči poznato?)
Ponavljam, nema boljeg trenutka da čitate „Besnilo“ od trenutka u kome je ceo svet blokirala pandemija virusa, ne zato što će dodatno „doliti ulje na vatru“ straha i neizvesnosti, već, naprotiv, zato što je svet već preživeo mnoge krize i pandemije, a Pekić nas, ne samo podseća na to, ne daje samo presek jednog društva i ponašanja u doba krize, već nas podseća i na „ono što vesela rulja nije znala, i što se u knjigama može naći, da bacil kuge nikada ne umire i ne nestaje, da može desetinama godina da spava u nameštaju i rublju, da strpljivo čeka po sobama i snaducima, maramicama i starim hartijama, i da će, može biti, doći dan kada će kuga ponovo probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u nekom srećnom gradu„.
Kada zavolite Pekića uz „Besnilo“, čitajte ovim redom dalje: „Atlantida“, pa „1999“.

IMG_20200406_184051

Gustav Le Bon: Psihologija gomile
Ne znam koliko puta sam citirala Le Bona. Gotovo svakodnevno njegove teorije možete videti u praksi: kroz sadržaj koji kreiraju mediji, kroz način na koji osobe na društvenim mrežama nesvesno šire neproverene informacije, kroz besmisleno glupe reakcije inače izuzetnih pojedinaca kada podlegnu pshiozi gomile… Utapanje svesne ličnosti u zajednicu nikada nije tako izraženo kao u vremenima krize. Zato je ovo knjiga koju apsolutno morate pročitati ako želite sami sačuvate svoje individualno mišljenje, i da prođete neokrznuti od raznih gomila u kojima se, kako autor kaže, nagomilava ograničenost, a ne duh. Kada razumete šta pokreće gomile, lakše ćete razumeti zašto niste deo gomile. „Ljudima je lakše vladati pobuđujući njihove strasti, nego starajući se o njihovim interesima„, kaže Le Bon. Sad testrajte ovu rečenicu u praksi, i shvatićete zašto je ovaj autor obavezna literatura i za stručnjake iz oblasti psihologije, i za one koji psihologiju „samo“ vole, a pisao je mnogo pre nego što je moderna psihologija rođena.

IMG_20200406_184118

Đan Domeniko Borazio: O umiranju
Ovu knjigu kupila sam sebi posle tatine smrti. Da bih bolje razumela i da bih manje patila. Ne znam da li će i drugima pomoći u tome, ali ono što ova knjiga sigurno ima moć da uradi, jeste da baci jedno potpuno novo svetlo na smrt kao takvu. A smrt se često pominje ovih dana, i, uostalom, nije li to najveći strah svakog pojedinca u doba pandemije?
U Zapadnoj civilizaciji često od smrti zaziremo, plašimo je se, ne govorimo o njoj, pu-pu-pomerimo se smesta pri pomisli na smrt, krijemo od dece kad nam bližnji umru, teško im saopštavamo to… ne razumemo koliko su povezani samo rođenje i smrt, ne razumemo da je smrt deo života. U tom parališućem strahu od smrti, dozvolimo da nas gubitak drage osobe potpuno devastira, da život te osobe padne u senku tuge zbog njene smrti. Ne znajući šta nas čeka posle življenja, i sami smo u stalnom strahu od sopstvene smrti… Borazio pokušava da objasni kako je smrt postala takav tabu, zašto je važno da ne bežimo od sopstvene smrtnosti i da je se ne plašimo. Borazio zna mnogo o umiranju: godinama je radio kao lekar na palijativnoj nezi pacijenata, onih koji znaju da nema leka i da im je smrt blizu. I baš zato, njegova priča o smrti, zapravo je, priča o životu: o onome što je zaista važno u životu. O onome čega su njegovi pacijenti postali svesni tek kada su pogledali smrti u oči.