Arhive kategorija: Društvena odgovornost

Zašto hejt na devojčicu koja se bori za klimu?

Da li ste već čuli za Gretu Thunberg?
Da li je Greta:
– šesnaestogodišnja eko-aktivistkinja?
– osoba sa poremećajem autističnog spektra?
– osoba koja je isprovocirala Donalda Trampa, predsednika Amerike?
– osoba koja je pokrenula tinejdžere širom sveta na masovne proteste protiv daljeg zagađenja?
– osoba koju masovno hvale na društvenim mrežama?
– osoba koju masovno osuđuju na društvenim medijima?

Bilo koji odgovor koji ste odabrali je tačan, i svi ponuđeni odgovori su tačni. Greta nikoga ko je čuo za nju ne ostavlja ravnodušnim. Ona je tinejdžerka koja ima Aspergerov sindrom, poremećaj autističnog spektra, koji ni na koji način ne ugrožava kognitivne funkcije ili intelekt (štaviše, osobe sa ovim sindromom često imaju neku vrlo izuzetnu kognitivnu sposobnost), već se ogleda u socijalnim osobenostima, na primer osoba vrlo retko sklapa prijateljstva, izbegava određenu vrstu hrane ili bira isključivo neku vrstu hrane, ponekad nema izraženu empatiju, isl. Po rečima njene majke, Greta je bila vrlo povučeno dete, koje nikada nije govorilo u javnosti, dok nije, na jednom skupu, upoznala aktivistu Greenpeace-a, međunarodnog udruženja za očuvanje živog sveta na planeti. Tada je, kaže njena mama, inače poznata švedska operska pevačica, koja je čak predstavljala Švedsku na Eurosongu, pojela hranu koju joj je “grinpisovac” ponudio, koju nikada ranije nije htela, jer je prepoznala u toj ideji borbe za očuvanje planete nešto važno. Tačnije, ako mogu da sažmem mesece njenog objašnjavanja šta radi i zašto, shvatila je da svo obrazovanje, statusni simboli, pa čak i socijalne interakcije, neće imati nikakvog smisla ako ne budemo imali planetu Zemlju da živimo na njoj.

Greta je u maju 2018. godine dobila nagradu švedskog časopisa Svenska Dagbladet za najbolji sastav na temu ekologije. Zajedno sa drugim finalistima ovog takmičenja, došla je na ideju da pokrene “školski štrajk” – bojkot nastave, tačnije javne proteste za vreme nastave, kako bi ukazali na to da je to ono najdragocenije čime deca grade svoju budućnost – obrazovanje – potpuno obesmišljeno činjenicom da ova planeta neće imati budućnost ukoliko nešto ne promenimo. Možda je nama u Srbiji, zemlji u kojoj se na zimovanja i letovanja neretko ide van dana raspusta, i tu praksu iniciraju roditelji, a škole pravdaju, teško da razumemo koliko je radikalan školski štrajk, ali u nekim zemljama Evrope, na primer u Švedskoj, obrazovanje se smatra osnovnim pravom deteta, koje niko, pa ni roditelj odlaskom na letovanje, ne sme da mu ugrozi. Baš zato, Gretini roditelji nisu podržali njenu ideju da ne ide u školu. Baš zato, Greta je potpuno sama, 20.avgusta 2018. (što je prvi dan škole u Švedskoj), sela pred švedski parlament za natpisom “Školski štrajk za klimu”:

greta 1

Ali nije dugo ostala sama. Pogledajte gornju fotku, pa potom fotku koja sledi. To je snaga pojedinca koji je rešio da nešto pokrene. Uskoro je Greta inspirisala masovne protrste mladih (i ne samo mladih) širom sveta:

Greta 2

Ubrzo je Greta dospela u parlamente mnogih evropskih zemalja, održala je TED govor, govorila je u EU parlamentu, u lice optuživala političare širom sveta da nisu na vreme shvatili ozbiljnost situacije, da su deci ukrali budućnost svojim nemarom za klimu…

Ovde je važno da se setite ko je Greta: tinejdžerka sa Aspergerovim sindromom, u isto vreme tako obična i tako posebna. I zato je njeno polje delovanja šire od “samo” priče o klimi: Greta nas uči da autizam ne mora biti prepreka, da osoba u autističnom spektru može da uradi velike, značajne i važne stvari. Njen primer uradio je za inkluziju osoba sa posebnostima mnogo više nego bilo koji program inkluzivne nastave, ili kampanja za poštovanje različitosti.

greta 3

Ali, kad je Gretina misija tako sjajna, otkud onda toliko poruka mržnje koje stalno dobija u komentarima na postove na društvenim mrežama? Otkud tolika potreba da se obesmisli ono što ona govori? Prošle sedmice uz posadu jedrilice doplovila je od Plimuta do Njujorka na samit UN o klimatski promenama. Mnogi su njenu plovidbu okarakterisali kao PR sredstvo, koje je besmisleno jer, navvodno, jedrilica će biti vraćena avionom. Za one koji nisu uspeli da shvate: jedrilica jeste PR sredstvo! I to odlično. Njena plovidba bila je čin protesta, I kao svaki čin protesta, bila je simbolička i provokativna. Donela joj je neophodnu pažnju i medijsku vidljivost kako bi mogla da pošalje važnu poruku, a to je da ne mora svako od nas da putuje dve sedmice brodom, već svako mora da da svoj mali doprinos borbi za klimu, šta god to bilo: odustajanje od kesa i slamčica, vožnja bicikila, a ne auta, jedenje manje mesa (jer farme su među najvećim zagađivačima životne sredine), itd.

greta 4

Moj najsnažniji motiv za studije psihologije bio je da bolje razumem ljude, njihove motive i zašto imaju stavove koje imaju. U ovom slučaju rekla bih da je glavni razlog za nerazumevanje i “hejtovanje” Grete vrlo očigledan. Lakše je poricati nego se suočiti. Jedino ako živite pod kamenom ne znate za užasne požare u Amazonu, u Rusiji, u afričkim savanama, za topljenje glečera, za seču prašuma, za izumiranje životinjskih vrsta…. I jasno je da je ljudsko delovanje dovelo do užasnih klimatskih promena. A “ljudsko delovanje” nije delovanje nekih tamo ljudi. Nego je sadašnja klima direktna posledica svega što smo uradili ja, vi, mi, oni… svaki čovek na planeti je svojim izborima doprineo da klima danas bude ovakva. I Greta upravo na to ukazuje, da smo svi odgovorni, i da moramo nešto da uradimo. I kao što rekoh, lakše je poricati klimatske promene nego preuzeti deo sopstvene odgovornosti. Lakše je optužiti Gretu da je nečiji projekat, da je posledica savršenog PR-a, nego promeniti svoje komforne navike. Uzgred, Gretina svetska vidljivost i jeste posledica savršenog PR-a, ali u tome nema ničeg lošeg. Njena ideja jeste iskonski i originalno njena, ali je podržana sjajnim, profesionalnim PR-om. Ali o njenom vrhunskom PR-u obećavam vam poseban tekst, vrlo brzo 🙂 . Do tada, možete i sami da napišete u komentarima šta mislite, zašto je Gretina poruka doprla do toliko mnogo ljudi, a upozorenja naučnika, koji nas već godinama upozoravaju da smo potrošili sve resurse planete nisu?

Ko sve gleda u Vaš najintimniji život, a Vi pojma nemate?

Mnogi ljudi žele da se „sprijateljimo“ putem Facebooka i hvala im na toj želji. Od trenutka kad nekome pošaljete friend request / zahtev za prijateljstvo, možete da vidite sve što ta osoba objavljuje javno, tj. sa opcijom „public“ (ikonica je zemaljska kugla). Znajći to, stvari koje želim da podelim sa celim svetom, objavjujem javno. I to bi trebalo da bude dovoljno onima koji žele da budemo prijatelji a nikada se u životu nismo sreli, niti videli, niti upoznali, niti nas je, makar, neko spojio online. Ako ja nekog koga nikad nisam srela, videla itd, želim da pratim, ja kliknem na opciju „prati/follow“, ali to sam samo ja… većina šalje friend requests. Budu mi interesantni oni sa kojima imam mnogo zajedničkih prijatelja, još ako su svi iz iste branše pomislim da smo se sigurno negde makar sreli… Baš juče stiže jedan takav zahtev…
mia djuric 1
Lepa devojka, 37 zajedničkih prijatelja… zove se Mia Đurić, živi u Rimu (blago njoj), voli Desmonda Tuta (baš lepo), objavljuje fotke Toskane… (čekaj, zar ne živi u Rimu? Pa dobro, možda joj se ne sviđa Rim (?!) nego objavljuje fotke samo kad ide na izlete u Toskanu…). Problem je što joj većina fotki ima potpise profi fotografa, i to različitih. Ali to i dalje ne mora ništa da znači, voli, devojka, Toskanu, pa skuplja po netu neke lepe fotke… Problem je što ni profilne fotografije nisu njene… mia djuric 3

Znate, Google ima opciju pretrage fotografije… pa tako u dva klika možete saznati da je lepotica na fotografiji manekenka Alex Elliott:
mia djuric 4
Pa dobro, reći ćete, ni prvi ni poslednji lažni profil… Problem je u naših 37 zajedničkih prijatelja… Svih tridesetsedmoro su neki fini, obrazovani ljudi, koji se normalno bave svojim poslom, neki od njih imaju sasvim otvorene profile, pa njima lično nije naročito važno da li im je neko na listi prijatelja ili nije, svakako svi vide sve što objave, ali mnogi od njih imaju zatvorene profile, na kojima objavljuju slike svoje dece, svog stana, objavljuju kad i gde putuju… Većini sam poslala poruku sa pitanjem ko je to, svi su mi odgovorili da je „ne znaju lično, ali imaju mnogo zajedničkih prijatelja….“.  Uz lepu fotografiju, nekoliko osnovnih podataka koji zvuče realno (završila FON, hm, pa mnogi su, ko će ih se svih sećati…), stanuje tu i tu, imamo par zajedničkih prijatelja, svaki profil deluje kao pravi. Recite da sam paranoična, ali osiguravajuća društva u Britaniji su počela da uzimaju kao otežavajuću okolnost za osiguranje imovine ako na društvene mreže postavljate svoja kretanja…. Nisu opasni ljudi koje ne poznajete lično i koji Vas „spamuju“ Herblajfom ili sličnim stvarima od kojih pokušavaju da žive. Opasni su ljudi koji se predstavljaju kao neko drugi, a pritom nije jasno zašto to rade. Zato je važno da prepoznajete lažne profile, i još važnije da naučite decu da ih prepoznaju. Za početak, koristitie najjednostavniju Google pretragu slika. Ako nečiju profilnu fotku nađete na još nekom sajtu, to je već prvi razlog za uzbunu. Ja nisam pristalica zabrana na internetu, pristalica sam opreznog i odgovornog korišćenja interneta, i nadam se da će nam budućnost doneti da svaki internet korisnik ima jedan nalog za sve što radi online, i da je on povezan sa njegovim pravim identitetom. Na taj način neće moći da postoje pedofili koji otvaraju FB naloge pretvarajući se da su tinejdžerke, na taj način neće moći „neko iz mase“ da popljuje bilo koga na bilo kom portalu vesti krijući se iza glupog nadimka…

Kako odabrati pravu stvar za društvenu odgovornost?

Za kraj ove kalendarske godine, zaokružujem priču o kojoj ovih dana intenzivno pišem: Rosa voda i Banke humanog mleka u Srbiji. Priča je počela pre tri godine, kada sam se i sama uključila u akciju doniranja mleka, a intenzivirala se ovih dana inspirisana pripremama da se otvori nova Rosa banka humanog mleka, posle Beograda i Novog Sada, i u Kragujevcu. Pisala sam već o tome šta je uopšte društvena odgovornost, zašto je kompanije primenjuju i navela neke sjajne primere društvene odgovornosti u našoj zemlji. I dalje mislim da je ova Rosina dugotrajna kampanja jedan od najboljih i najpozitivnijih primera društvene odgovornosti. Zato upravo nju uzimam za primer na kome ću objasniti kako da povežete vrednosti svoje kompanije sa akcijom u koju želite da uložite.

banka_mleka_040213

Koje su vrednosti Vašeg brenda? 

Sama po sebi, voda je neophodna za život, drugim rečima voda je izvor života. Novorođenčadima je izvor života majčino mleko. Da li vidite vrlo jasnu vezu između onoga što predstavja proizvod i onoga što je Rosa odabrala da podrži? Problem može da nastane ako Vaš proizvod ne korespondira sa vrednostima koje propovedate, npr, ako tvrdite da je Vaš proizvod zdrav, a zapravo je pun aditiva i sličnih gluposti. U slučaju Rose odluka da vrednosti brenda bazira na karakteristikama proizvoda, i to poveže sa nečim tako delikatnim i važnim kao što je majčino mleko, utemeljena je sasvim u onome što predstavlja proizvod. Naime, za razliku od drugih flaširanih voda, koje prate glasine da su „flaširane česmovače“, ili da se „flaširaju na desetak različitih izvora različitih kvaliteta“, jedino što možete čuti za Rosu jeste da je jedina flaširana voda „bez kamenca“, tj. sa najmanje suvog ostatka. Njen kvalitet i jeste utemeljen u činjenici da je to voda sa niskim sadržajem mineralnih materija, pa kada je pijete ne opterećuje organizam, već brzo i lako prolazi  kroz bubrege. Nažalost, kod nas je kultura društvene odgovornosti još prilično nerazvijena, pa je Rosa jedan od retkih brendova koji se bavi ovom vrstom aktivnosti bez potrebe da „popravlja“ imidž, jer nastupa sa stanovišta vrlo poštenog proizvoda.

Koliko brend treba da bude zastupljen?
Naravno da treba da bude zastupljen – ako radite nešto plemenito zašto potrošači ne bi saznali za to? Ali, uvek treba voditi računa i biti dovoljno diskretan. U suprotnom, dobročinstvo možete sasvim „pregaziti“ prevelikim hvalisanjem da ste dobro učinili. Zato mi se sviđa mera sa kojom Rosa brendira banke humanog mleka. Naime, one se ne zovu „Rosina banka humanog mleka“ i sl, već jednostavno „Banka humanog mleka“, ali je diskretan Rosin brendin dovoljno prisutan da se shvati da bez njihove donacije ceo projekat ne bi zaživeo.

Dugotrajnost i doslednost

Naravno da će dužina projekta zavisiti od raspoloživosti sredstava, ali, ako jedne godine, kao kompanija, krećete u akciju društvene odgovornosti, logično je da ste došli do tačke razvoja u kojoj možete da odvojite određeni budžet za takve stvari. Posledično, planiraćete nekakav budžet u istu svrhu i narednih godina. Ovo treba imati u vidu od samog početka: društvena odgovornost treba da bude strategija ,a ne kampanja. Ona može imati povremene „uzlete“ u vidu pojedinačnih kampanja, ali projekat u koji ulažete trebalo bi da bude dugotrajniji i dosledniji. Vratimo se primeru: Rosa već više od tri godine podržava osnivanje i razvoj banaka mleka u Srbiji. Uz to ova strategija ulaganja u promociju majčinog mleka, ima ekstenziju i u podršci Svetskoj nedelji dojenja, koju svakog avgusta u našoj zemlji obeležava Udruženje „Roditelj“, a nesebično pomaže upravo Rosa, i to već tri godine za redom.

Zašto sam toliko „zapela“ za to dojenje?

Najpopularnija ovogodišnja beba bez sumnje je mali princ Džordž, sin princa Vilijama i vojvotkinje Kejt Midlton. Najpre su mesecima britanski i svetski mediji spekulisali o polu bebe (na početku trudnoće behu čak dve bebe, pa se pisalo o tome kako će kraljevski akušer imati sudbonosnu ulogu u određivanju

Užas od nasrtljivaca koji je dočekao K&V po izlasku iz porodilista

Užas od nasrtljivaca koji je dočekao K&V po izlasku iz porodilista

naslednika carskim rezom), potom smo netremice pratili kako se Kejt oseća tokom trudnoće, onda se ceo svet, a posebno Britanija, spremao za rođenje kraljevske bebe, a hiljade i hiljade obožavalaca i fotoreportera „sjatilo“ se ispred porodilišta kako bi dočekali trenutak kada bebu princa budu iznosili na svetlo dana. Tih dana, jedva da je beba princ stigao i da se pošteno rasplače kad su razni proizvođači raznih brendova počeli da se utrkuju ko će mu pre ponuditi flašicu. Pojavilo se mnoštvo oglasa za razne proizvode koji su se svodili na isto: dobrodošao mali prinče, evo batlerove ruke koja ti na zlatnom poslužavniku nosi flašicu sa dohranom. „Šta će mi to kad imam mamu, koja ima grudi!“ zapitala bi se kraljevska beba da je umela. Razume bottlese, bilo bi neukusno, a možda čak i protivno nekom britanskom zakonu reklamirati gole grudi i aludirati na vojvotkinju, ali, zar je moguće da je flašica bila jedina asocijacija tolikim kopirajterima na rođenje bebe? Da li je dojenje toliko skrajnuto iz naših misli da je jedino što nam pada na pamet kada mislimo o bebi – flašica? Posebno je tužno što su ovakve mini-kampanje doprinele sveopštem pritisku na mamu Kejt, za koju su se mediji mesecima pitali da li će dojiti ili ne. Da se razumemo, u mom svetu dojenje nema alternativu, ali živimo u slobodnom svetu u kom svaka mama može da odluči kako će hraniti svoje dete, pa i Kejt Midlton. Tim pre što, ako je bila odlučila da doji malog princa, poslednja stvar koja joj je bila potrebna jeste ogromna presija. Grudi nisu slavina koju možete, jednostavno, da odvrnete, i produkcija mleka u njima zavisi od niza faktora, od kojih je ključni – stanje psihe.
No, da se vratimo reklamama: postoje vrlo primereni i ukusni načini da se reklamira, tačnije: promoviše, dojenje. Jedna od sjajnih kampanja jeste kampanja NHS-a (National Health Service = Nacionalni zdravstveni servis, www.nhs.uk) Velike Britanije. Njihovi posteri, adaptirani i kao print oglasi, prikazuju ženske grudi u atraktivnim brushalterima, dovoljno smaknutim da beba, koja je takođe u kadru, može da sisa, a opet bez otkrivanja suvišnih detalja, koji bi oglas učinili neprikladnim. Ove efektne fotografije prate po tri rečenice od kojih je prva uvek isticanje benefita dojenja, druga pobijanje predrasuda (npr, da dojenje ne remeti društveni život mame; da i izazovni brushalteri mogu biti za dojenje i sl.), a treća objašnjava da patronažne sestre svakoj zainteresovanoj mami mogu dati besplatan DVD vodič za uspešno dojenje.
poster1

poster2

Kod nas su stvari, nažalost, mnogo drugačije. Patronažne sestre se, istina, bave i bebama i mamama, ali, koliko one mogu da urade u pet dolazaka koji su garantovani svakoj novoj bebi? U Nemačkoj, na primer, posete patronažne sestre traju do 6 nedelja! Kod nas ne postoji nacionalno telo koje se ozbiljno bavi promocijom dojenja. Kod nas niko ne kontroliše da li se veštačko mleko reklamira po domovima zdravlja. Kod nas jedino udruženje „Roditelj“, čiji su članovi volonteri, pokušava da ukaže na dobobiti i važnost dojenja. Jedina finansijska, pa samim tim i medijska podrška, došla je od strane vode Rosa, koja, ne samo da podržava obeležavanje Svetske nedelje dojenja, već mnogo ulaže u osnivanje i funkcionisanje banaka humanog mleka u Srbiji. Tako se, zahvaljujući Rosi, kod nas, makar i posredno, dojenje našlo na bilbordima: doduše, ne sama slika majke koja doji, već fotografija porodice (mama, tata i beba) koji su prošli kroz iskustvo korišćenja mleka iz banke humanog mleka. Činjenica da su porodice fotografisane za ovu kampanju zaista iskusile koliko je dragoceno majčino mleko daje celoj kampanji nesvakidašnju autentičnost. A nadam se i podstiče, ako ne majke da doniraju svoje mleko, onda bar da istraju u dojenju sopstvenog deteta.

I za kraj, da odgovorim na pitanje iz naslova: zašto sam toliki pobornik dojenja? Šta me, uopšte, briga čime druge mame hrane svoju decu? Ako ste surovi realista i/ili materijalista, reći ću Vam da je dokazano da dojenje višestruko smanjuje rizik za rak dojke kod mame, a kod bebe za razne vrste kancera, kao i dijabetes. Treba li reći da je mnogo jednostavnije da mama doji svoju bebu, nego da svi zajedno, kroz zdravstveno osiguranje, plaćamo lečenje ovih bolesti kod majki i buduće dece i ljudi? Takođe je dokazano da je veštačko mleko u driektnoj vezi sa pojavom gojaznosti u kasnijoj dobi. Ako, pak, posmatrate svet iz romantičnijeg ugla, recimo da nema boljeg načina da majka pokaže bebi svoju bezmernu ljubav nego putem dojenja. Naravno, i ovde postoje brojna psihološka istraživanja koja ukazuju na to da se dojenje bebe mentalno i motorički brže razvijaju, da se kasnije, kao deca, lakše osamostaljuju, u kolektivima pokazuju manju agresivnosti itd. Recite da sam hipik, ako hoćete, ali zaista bih više volela da živim u svetu srećne, pametne i samostalne dece, koja odrastaju u iste takve ljude.

Božićna čarolija: čuda se ipak dešavaju…

Navikli ste da na ovom blogu čitate o marketingu, PR-u, reklamama, dizajnu i sl… Ipak, i mene je zahvatila magija novogodišnjih praznika, pa ćete danas pročitati jednu dirljivu priču koja će Vas uveriti u to da se čuda ipak dešavaju. Zapravo, dve dirljive priče, jednu iz mog okruženja, a drugu sa Interneta. Na Facebook stranici Banke humanog mleka, pre nekoliko dana videla sam link ka tekstu o dečaku koji je, pre nepunih 6 meseci, rođen na Floridi, težak

Foto: Mali Knor sa burmom oko nožice.  Izvor fotografije: www.abcnews.go.com

Foto: Mali Konor sa burmom oko nožice.
Izvor fotografije: http://www.abcnews.go.com

samo 400 grama! Bio je toliko sićušan da ga je mama fotografisala sa burmom oko nožnog članka. Doktori su joj savetovali da ga što češće fotografiše jer mu nisu davali velike šanse da preživi. Ipak, dečak je, posle šest meseci borbe, uspeo sasvim da ojača i da svoj prvi Božić provede kod kuće. Naravno, budući da je rođen u 24. nedelji trudnoće,  grudi njegove mame nisu ni pomislile da počnu da prave mleko. I, naravno, ja ne znam kako su i čime hranili ili dohranjivali ovog dečaka, ali znam da su mama ovog dečaka, i tim doktora i medicinskog osoblja koji ga je negovao, imali na raspolaganju čitavu mrežu banaka humanog mleka širom Amerike. U Sjedinjenim Državama, naime, postoji nekoliko nacionalnih organizacija koje se bave sakupljanjem humanog mleka, čuvanjem, distribucijom humanog mleka, i podsticanjem mama koje doje da doniraju svoje mleko. Neke od njih finansira država, neke se finansiraju donacijama, ali sve funkcionišu u dva pravca: prikupljanje mleka i obezbeđivanje mleka za prevremeno rođene bebe ili bebe čije majke ne smeju da ih doje, npr. zato što su zaražene HIV virusom. Uz ove aktivnosti, banke humanog mleka konstantno se oglašavaju pozivajući nove donatorke da se priključe. U praksi ovo znači da bilo koja mama koja ima problem sa dojenjem, a želi najbolje za svoju bebu (Svetska zdravstvena organizacija ovako rangira ishranu novorođenčadi: na prvom mestu je majčino mleko, na drugom majčino mleko koje mama ostavi u flašici da bi druga osoba hranila bebu, na trećem je mleko druge mame, i na četvrtom, ujedno i poslednjem, dohrana, tj. mlečna formula) može čak i putem Interneta da obezbedi ovu dragocenu hranu za svoju bebu.
Kod nas je do nedavno ovo sve zvučalo kao naučna fantastika. Od pre tri godine voda Rosa pokrenula je projekat prve banke humanog mleka u Srbiji. Prva banka osnovana je u Beogradu, nedugo potom i druga u Novom Sadu, a u planu je i treća, u Kragujevcu. Nažalost, kako je svest o značaju dojenja u našoj zemlji prilično niska (prema podacima UNICEF-a samo 11% majki isključivo doji do navršenog šestog meseca života bebe), tako je i obezbeđivanje mleka prilično teško. Količine koje se obezbede dovoljne su samo za bebe na odeljenju neonatologije.

Međutim, banka humanog mleka ima još jednu veoma važnu funkciju, koje, do pre neki dan, nisam ni bila svesna. A sada sledi još jedna priča o Božićnoj čaroliji, ovog puta mnogo bliža od bebe sa Floride teške 400 grama…

Jedna moja koleginica pre nekoliko nedelja postala je baka po prvi put u životu. Njena snaja nosila je blizance koji su morali da budu rođeni carskim rezom nekoliko nedelja pre termina jer jedna od beba nije dobijala dovoljno hrane, laički rečeno. Ispostavilo se da su oba blizanca nedovoljno razvijena za samostalan život, pa su smešteni u inkubatore, ali njihova mama, rešena da doji, odlučila je da podstiče prve znake laktacije time što je izmlazavala svoje mleko. Naravno da nije  smela da bude prisutna na intenzivnoj nezi po ceo dan, ali, zahvaljujući postojanju banke humanog mleka, ona je mogla da donosi svoje mleko i da obezbedi svojim sinovima da se hrane najboljom mogućom hranom. Za sitniju bebu, koja se pokazala kao ješnija, ipak nije bilo dovoljno, pa su morali da ga dohranjuju mlečnom formulom, ali svaka kap majčinog mleka koju je dobio za njega je bila eliksir.

Mogu sad da se bavim demagogijom, pa da tvrdim da bi bez majčinog mleka još bili u inkubatorima, ali neću. Ostaću u duhu prazničnog raspoloženja i samo ću reći da ova dva majušna dečaka takođe idu kući za Božić. A njihova mama je spremna da nastavi da im dojenjem daje dve najvažnije stvari za svaku bebu: ljubav i najzdraviju i najprirodniju hranu.

Zašto je teško reklamirati dojenje?

Da li ste ikada videli reklamu za majčino mleko? Ne, naravno da nisam, pomislićete, zašto bi iko reklamirao nešto besplatno? Nasuprot tome, ono što nije besplatno, ali ni približno toliko zdravo ni za bebu ni za mamu, jeste adaptirano mleko, tj. mlečna formula, i to se često može videti u reklamama, iako je reklamiranje hrane za odojčad zabranjeno zakonom. Da, dobro ste pročitali, u Republici Srbiji prema Zakonu o oglašavanju, član 79, stav 1 „Zabranjeno je oglašavanje mleka, druge hrane i pića za novorođenčad i odojčad, kao i pribora za njihovo korišćenje.“ Uprkos tome, reklame za adaptirano mleko u prvom redu, pa potom i za flašice, cucle, ‘laže’, sterilizatore, specijalne vode za pripremu formule (da, vode za formulu!), možete videti u novinama, magazinima, po domovima zdravlja, u apotekama, u prodavnicama dečjih igračaka i opreme za bebe… Spisak je zaista beskrajan. Neki proizvodjači se trude da pronadju „rupu u Zakonu“, pa u oglase stavljaju fotografiji proizvoda za decu stariju od godinu dana, ali uz fotografiju novorodjenčeta. Drugi se, pak, toliko drznu da otvoreno napišu da njihova formula sadrži prebiotike istovetne onima u majčinom mleku, iako gorepomenuti zakon striktno zabranjuje upotrebu reči “majčino mleko”, a obavezuje na zdravstvenu izjavu o značaju dojenja.

Zašto mene sve ovo toliko uznemirava, verovatno se pita svaki čitalac ovog teksta, ili barem svaki koji nije bio majka novorodjenčeta. Zato što je majčino mleko apsolutno najzdraviji izbor i za majku i za dete. Osim toga je i besplatno. Nažalost, u našoj siromašnoj zemlji svega 11% majki odluči da isključivo doji svoju bebu. (Podaci UNICEF-a za 2011.) Ako mislite da je problem fiziološke prirode – varate se! Čak 98% žena ode iz porodilišta sa otpusnom listom na kojoj piše da doji dete. Posle 6 meseci, taj procenat padne na 11%.

Svetsko tržište adaptiranog mleka i hrane za odojčad vredi neverovatnih 17 milijardi dolara i u porastu je 12% godišnje. Zato je neverovatno kad bilo ko odvoji novac za promociju dojenja, pre svega mislim na Vlade razvijenih zemalja, koje su shvatile koliko dojenje smanjuje rizik od raznih oboljenja koja je kasnije skupo lečiti. A još je neverovatnije kad jedna profitna kompanija, koja sa zdravstvenim osiguranjem nema nikakve veze, podržava dojenje. Govorim o kampanji vode Rosa, koja je pokrenula prvu banku humanog mleka u Srbiji. Ovakve banke u razvijenijim zemljama finansiraju Vlade, i one daju mogućnost pedijatrima da upute onaj mali broj žena koji ne može da doji na drugi najbolji izbor za bebu, posle majčinog. Kod nas, nažalost, Vlada nema naročitog sluha, a verovatno ni novca, za potrebe beba. Zahvaljujući Rosi, naša banka humanog mleka obezbedjuje ovu dragocenu hranu prevremeno rodjenim bebama na Institutu za neonatologiju. U praksi to funkcioniše tako što se majka koja želi da donira mleko javi Institutu, medicinsko lice je poseti radi osnovnog pregleda i analize krvi, majka dobije neophodna sredstva za dezinfekciju i sterilne flašice, koje potom puni mlekom i zamrzava. Kada napuni sve flašice pozove Institut i specijalno vozilo dolazi da preuzme zamrznuto mleko i dostavi nove sterilne flašice. Time se obezbedjuje da bebe čijim mamama mleko nije ni počelo da se stvara usled preranog porodjaja, dobiju jedini primereni obrok za oporavak i napredovanje. Donirati mleko nije ni teško, ni naporno, posebno ako se prijavite u vreme kada svojoj bebi uvodite nemlečnu hranu, što je u mom slučaju bilo sedam meseci posle porodjaja. Svaki obrok mleka koji moja beba nije sisala jer je jela ukusne skuvane kašice, bio je zamrznut za druge bebe kojima je bio neophodan.

Sve ovo zvuči divno i humano, ali, u praksi ne ide baš kao „podmazano“. Prvi razlog tome je neznanje da ovakva banka uopšte postoji. Drugi je što nije reč o donaciji kao što je krv – ovde ne može svako biti donor, već samo žene, i to u specifičnoj životnoj dobi i situaciji. Iz oba razloga proizilazi da se ovakva banka mora reklamirati, i to konstantno, kako bi se stalno obraćala novim mladim mamama. Pomenuh već da Vlada za ovo nema ni sluha, ni novca. Zato je herojsku ulogu ovde odigrala Rosa voda, koja već godinama ulaže, ne samo u banku mleka (od nedavno bankE mleka, jer je posle beogradske formirana i novosadska banka mleka, a u planu je i kragujevačka), već i u propagiranje samog dojenja. Sa stanovišta brend menadžmenta, ovde je najinteresantnije primetiti da celu akciju nosi brend Rosa – dakle, voda, najprirodnija stvar na svetu (baš kao i dojenje), koju, štaviše, savetuju bebama jer ima najmanji suvi ostatak od svih voda na našem tržištu (ako ne verujete, proverite kao moj brat od strica kad je bio “novopečeni” tata: iskuvavo je sve kupovne vode da bu utvrdio da jedino Rosa ne ostavlja trag na šerpi!) 😉

 

Zagađenjem okoline protiv raka dojke

U retkim prilikama (na novogodišnjem vašaru na beogradskom Sajmu i slično), balloonskao deca smo dobijali helijumske balone. To je bila čista magija u očima nas dece – samoleteći baloni! Doduše, imali su i veliku manu: začas bi iskliznuli iz dečje šačice, i eto preglome tuge… i nas dece, što više nemamo magični balon, i roditelja, koji ga nisu jeftino platili. Zbog toga su nam balone vezivali oko ručnih zglobova i plašili nas da, ako nam balon odleti, odlazi pravo u okeane, gde mogu da ih pojedu kitovi i uguše se! Užas!
Dobro, možda su moji roditelji bili odveć maštoviti, ali, iako izgubljeni baloni baš nisu stizali do kitova, letuckali bi neko vreme, a onda završavali na granama drveća, žbunovima, na livadama i proplancima, u rekama… tu bi ostajali da se razgrađuju stotinama, ili hiljadama godina. Iz ljudske životne pespektive gledano, VEČNO bi ostajali da zagađuju prirodu.
Od tih davnih poseta vašarima, svaki put kad vidim da neko pušta balone u nebo, pomislim kako, nekoliko sati kasnije (jer, ne znam da li ste znali, guma je prilično porozna, gumeni baloni lete najviše 8 sati u zatvorenom prostoru. Hm… rekoste da su kondomi pouzdana zaštita? 😉 ), ti isti baloni završavaju kao smeće koje zauvek ostaje da zagađuje. Upravo to sam pomislila i pročitavši vest da su javne ličnosti Srbije pustile 50 roze balona u nebo sa porukama podrške ženama obolelim od raka dojke (ako ste propustili, evo vesti na ovom linku, zažmurite na jedno oko što redakcija nema lektora, pa se pravite da u naslovu piše „roze balona“, a ne „rozih balona“, budući da je „roze“ nepromenjiv pridev u sprskom jeziku).  Osvešćena osoba jednostavno mora da se zapita: Kakva je to borba za zdravlje koja zagađuje životnu okolinu? I šta se, uopšte, čak i ako pretpostavimo da su baloni razgradivi (a takvi ne postoje), postiže puštanjem 50 balona da lete? Iz svoje dugogodišnje PR prakse, mogu jedino da zaključim da su „javne ličnosti“ koje su pobacale ove balone dobile vidljivost u medijima. Kako to pomaže ženama obolelim od raka? Apsolutno nikako.
Razumem ja vrlo dobro sve poteškoće PR-a u Srbiji, i jasno mi je da je na početku ovaj događaj izgledao ovako: „Cilj: skrenuti pažnju na rak dojke. Budžet: 50 evra“. Šta možemo s tim parama? Pa, ne baš mnogo, ali, iskustvo me je naučilo da ni astronomski budžeti ne vrede mnogo ako nema dobre ideje. A ovde upravo toga nije bilo. Niti je postignut cilj, niti je budžet iskorišćen korisno (u našoj porodičnoj agenciji M*Optimedia volimo da kažemo da ne postoji mali budžet, samo loše upotrebljen novac).
Jedan helijumom naduvan balon košta 110 dinara u TC Banjica. Jedan, isti takav, nenaduvan, košta najviše 8 dinara. Umesto 50 štetočinastih balona, moglo je da se kupi čak 700 običnih balona koje bi javne ličnosti mogle da balloon_lgpoklanjaju prolaznicama uz poruku da su prevencija i redovna kontrola kjlučne za zdravlje. Dakle, na taj način, 700 žena bi tog dana čulo o opasnostima raka dojke. Nijedan kit se ne bi ugušio.
Još jedna propuštena prilika u ovoj akciji je skretanje pažnje na rak dojke kod muškaraca. Naime, ovoj akciji su se odazvali rukometaši kluba Partizan, koji su, čak mnogo efektinje od zagađenja balonima, dali doprinos skretanju pažnje na rak dojke – oni su, naime, na međunarodnoj utakmici (dakle, sa priličnom gledanošću) nosili roze pertle i roze narukvice. Ono što su rukometaši, tj. organizator akcije, propustili da istaknu, jeste da od tumora dojke mogu oboleti i muškarci. Procenat jeste mali, manje od 1% u odnosu na obolele žene, ali nije zanemarljiv. Samo u SAD je tokom ove godine (koja će trajati još 2 meseca) registorvano 2.240 muškaraca sa rakom dojke. Nažalost, kako i piše na sajtu RK Partizan, rukometaši su se ovoj akciji pridružili da bi poručili „svim ženama da nađu vreme za sebe, da redovno idu na preglede i poštede sebe jedne ovako opake bolesti”.
Stvarno je zabrinjavajuće: ako ovako skreću pažnju na rak dojke oni kojima je to posao, šta, zaista, o ovoj bolesti znaju „obični smrtnici“?

Malo kafe za dobru karmu ili Šta je „suspendovana kafa“?

300109_147764405398267_1114504727_n

Ova fotografija već nedeljama kruži društvenim mrežama. Korisnici je, mahom, dele na svojim stranicama zbog svoje neverovatne vizuelne „rečitosti“ i dirljivosti. Postoje slike koje, jednostavno, pokrenu neku ljudsku samilost u svakome… ovaj čovek bi mogao biti bilo ko, bilo gde, ali, sticajem okolnosti, snimljen je u jednom od lokala Starbucks-a, globalnog lanca kafeterija. Pije takozvanu suspendovanu kafu (suspended coffee).
Dakle, osim ganutosti, možda je još važnije podeliti ovu fotografiju jer ona pokazuje jednu sjajnu, humanu i humanitarnu ideju. Ukratko, u kafeima koji ovo omogućavaju, možete, osim svoje kafe koju ćete platiti i odneti ili popiti u kafeu, platiti još jednu, dve, pet, koliko želite… kafa za nekoga ko će doći nakon Vas i, budući da je ne može sam priuštiti, pitaće da li ima „suspendovanih kafa“. Čovek sa slike je imao sreće da je neko pre njegovog dolaska platio „suspendovanu kafu“.
suspended-coffee
U svetu se ova ideja širi neverovatnom brzinom. Do nas, dok ovo pišem, još nije došla, nažalost. Sanjam o tome da jednog dana imam svoj mali kafe. U njemu će svakako biti suspendovanih kafa. I suspendovanih čajeva. I kifli… Do tada, navijam za kafe koji će prvi ovo uraditi kod nas.

Zašto je problem što Argetine mame nisu mame nego manekenke?

Ovo pitanje se provlači po društvenim mrežama na profilima malog broja onih koji tvrde da je potpuno isto ovo što je uradila Argeta i angažovanje glumica koje peru veš u reklamama, mažu se pomadama i sl… Hajde da razjasnimo zašto nije: Zato što niko u reklami za Bonux ne tvrdi da je Marija autentična žena koju smo slučajno zatekli da koristi naš prašak i sad će da Vam kaže reč – dve o tome kako je super. Ne, svima je apsolutno jasno da je reč o glumici koja govori tekst iz scenarija. Za razliku od klasičnih reklama, Argeta je rešila da tvrdi da angažuje „prave ljude“. A onda se ispostavilo da to nije istina. Nažalost, u industriji hrane, gde je poverenje potrošača mnogo krhkije nego u drugim industrijama, nije uputno stavljati ga na kocku ako ne mora. Kad mora? Mora ako se dogodi problem sa kvalitetom, situacija nalik na one koje se vežbaju na PR radionicama, npr. bakterije u proizvodu, neko se otrovao i sl… Svakako ne morate da dovedete sebe bezrazložno u kriznu situaciju, tj. da potrošača navedete da pomisli da ste ga slagali. Jer, ako ste ga slagali sada, kako da zna da ne lažete stalno?

Pogledajte kako su reagovali neki od pravih, živih potrošača (koje je, možda, Argeta mogla da zaista angažuje…), ovo su komentari sa različitih Argeta FB stranica (svaka ex Yu zemlja ima „svoju“ stranicu):

„Ovo s vašim fijskom s novom kampanjom…bilo bi vam najbolje da odmah odustanete od nje, i duuugo se ne pojavljujete s novom. Stekli ste toliko negativnog publiciteta da ste si uspjeli napraviti jednu od najučinkovitijih antireklama u Hrvatskoj ikad.“

„Argeta od tune moja je omiljena pašteta, ali lažna kampanja s lažnim mamama je big fail. Nikakva naknadna objašnjenja nisu uvjerljiva. Direktor marketinga – otkaz. Agencija – otkaz. Krizni PR neka nastupi. Lijepo sve priznajte. I krenite iz početka.“

„Prijavljujem se za laznu mamu 🙂 Fotke besplatno!“

„Zar nije ova kampanja, osim što je mazanje očiju kao i svaka druga, također i čisti primjer potkupljivanja? Prvo se udara tamo gdje smo kao roditelji najmekši – „Svaka mama želi najbolje svom djetetu“ a onda se mamama obećava „zvjezdani tretman“. Da, baš će nakon ovakve „zvjezdane raskoši“, odabrane mame postupiti kao „najstrože procjeniteljice“! Ovakav primjer besramne manipulacije još nisam vidjela.“

Na ove, i još mnogo drugih, sličnih postova, odgovarano je „copy-paste“ metodom, tj. svima isto. Jedna od stvari koju ne možete da naučite u radionici za krizni PR, nego samo ako imate iskusnog metora koji Vas vodi kroz krizni PR koji radite, jeste da zaboravite na copy i paste! Situacija je već alarmantna, a Vi se nećete udostojiti da svakog zainteresovanog i zabrinutog potrošča udostojite njegovim ličnim odgovorom?! Pogrešno!! Otkucajte svakome isti odgovor, ali ga svaki put otkucajte „iz glave“, biće dovoljno različit od svakog prethodnog da pokaže da Vam je stalo do svakog potrošača. A verujte mi, danas se u industriji hrane morate žestoko boriti za baš svakog potrošača! Pa, pogledajte samo koliko ima pašteta na tržištu! Izbor je ogroman ja Nj.K.V. Potrošač ima moć izbora… No, da se vratimo odgovoru:

„Spomenute fotografije dio su prve faze kampanje gdje smo koristili fotografije sa stocka, ali izjave mama su autentične izjave koje smo prikupili street-smart ispitivanjem provedenim u regiji. Natječaj za prave mame je u tijeku što znači da će prave mame biti dio kampanje nakon završetka natječaja tj. nakon 3. travnja. S obzirom da imamo više od tisuću prijavljenih mama, možemo ubrzati ovu fazu i početi koristiti prave mame. Ispričavamo se na konfuziji.“ Ovo je odgovor stranice Argeta Hrvatska, isti ćete naći na slovenačkoj stranici, na slovenačkom, dok druge zemlje regiona još nisu dobile prevedenu verziju odgovora.

Kako da Vam kažem, ne verujem. Ne verujem jer 1. već ste jednom slagali, 2. da li je moguće da ste bili toliko nesmotreni da se zakopate u tako trapavu kampanju, pod uslovom da sad govorite istinu? I pod brojem 3. Ako ste upravo priznali da je reč o stock-mamama, o kome onda ovde pišete?? Vidi sliku ispod, odgovor na treće pitanje:

Obratite pažnju na to da stariji post, ispod ovog, već o lažnim mamama...

Obratite pažnju na to da stariji post, ispod ovog, već o lažnim mamama…

Tragično je što Argeti ovo uopšte nije trebalo. Njihova pašteta je zaista jedna od kvalitetnijih, lako bi se našlo nekoliko žena koje bi izrazile svoju lojalnost brendu (i bez nadoknade, ako ste na to pomislili, ljubav prema brendu je užasno snažan motiv, ali svakako bi postojao način da se te žene plate kao glumice). Jako me zanima kako će se ovo nastaviti, da li će neko u Argeti konačno shvatiti da je ovo krizni PR, ili će nastaviti da realizuju kampanju „nakon završetka natječaja tj. nakon 3. travnja.“ 🙂

Šta je društvena odgovornost i zašto je važna?

Prethodni post na ovu temu bio je inspirisan pogrešnom interpretacijom pojma “Društvena odgovornost”, te ću u ovom postu pokušati da taj pojam ukratko pojasnim i približim, što sa teoretskog stanovišta, što iz ugla nekoga ko je vodio upravo taj segment poslovanja u dve kompanije, u prethodnih šest godina.

 Društvenu odgovornost kao tako jasno definisan pojam sa jasnim sprovođenjem u delo, prve su počele da primenjuju multinacionale kompanije koje su globalni igrači. To ne znači da pre globalizacije ekonomije društvena odogvornost nije postojala, naprotiv, pođimo samo od naših kompanija koje postoje nekoliko decenija – i mnogo pre privatizacije one su podržavale lokalne sportske timove, pomagale školama u svom okruženju i sl. Međutim, „društvena odgovornost“ multinacionalnih kompanija u početku je podrazumevala da prestanu da zapošljavaju decu, pa prestanu da zagađuju okolinu u kojoj proizvode i slično. Reklo bi se – osnovna higijena. Tek kad su se umile i oprale zube, kompanije su mogle da se šminkaju i ulepšavaju, i tek tada je društvena odgovornost otišla korak dalje. U poslovanju kompanija koje su zaista društveno odgovorne trebalo bi (mada i dalje često nije tako) da se podrazumeva da poštuje ljudska prava i ne zagađuje životnu okolinu. Ako je taj prvi uslov ispunjen, tek onda možemo govoriti o nadogradnji: učešču u humanitarnim akcijama i drugim vidovima društvene odgovornosti.

Ako pokušamo da je definišemo, društvena odgovornost, dakle, ne bi bila samo podržavanje humanitarnih i drugih društveno korisnih akcija i projekata, već bi podrazumevala integraciju kompanije u društvo na društveno odgovoran način. Svedeno na mikro nivo, društveno odgovorna kompanija je onaj komšija koji govori “dobar dan” kad se sretnete na stepeništu, koji ne baca đubre kroz prozor, koji pridržava vrata komšinicama i koji promeni pregorelu sijalicu na hodniku.

 Kako ne treba raditi?

Osnovno je ne baviti se nadogradnjom, ako nemate zdravo postavljene osnove. Drugim rečima, ako je suština Vašeg poslovanja neetična, teško da će percepciju o Vama promeniti bilo kakva akcija društvene odgovornosti. Pri tome ne mislim na to da li je sam biznis kojim se bavite tičan ili ne, već na koji način se njime bavite. Primera radi, možete proizvoditi odeću. Možete je proizvoditi u fabrikama u kojima zapošljavate osobe kojima plaćate dorpinose, i koje od toga izdržavaju porodice. A možete je, zbog smanjenja troškova proizvodnje, proizvoditi u zemljama gde još uvek cveta izrabljivanje dečje radne snage, i gde će Vaš džemper da pletu malene dečje ručice i to za smešnu nadoknadu. Ako tako proizvodite odeću, onda zaista nema smila da vodite kampanje tipa “Od svakog džempera dajemo dinar za prevenciju raka”!

Svedeno sa globalnog na lokalni nivo, pre nego što uložite u bilo kakvu kampanju društvene odgovornosti razmislite koliko zagađujete okolinu. Primer o kojem, sticajem okolnosti dosta znam, jeste Veliki Bački kanal, kažu stručnjaci: najzagađeniji kanal u Evropi, zahvaljujući fabrikama koje posluju duž njega. Radeći godinama za Jaffu, često sam prisustvovala neizdrživom smradu koji me je pratio na putu za Crvenku, šireći se iz kanala. Fabrika Jaffa u Crvenki, doduše, ima postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, ali, očigledno, mnoge druge komšijske joj fabrike nemaju. Meštani pričaju da je devetorica radnika, koji su pre nekoliko godina radili na čišćenju ovog kanala, umrlo od raka. Mit ili ne, ako ste fabrika koja ispušta otpadne vode u okolni kanal, teško da će Vas “oprati” izgradnja košarkaškog terena za lokalnu zajednicu.

 Kako treba raditi?

Akcija društvene odgovornosti koja je u svakom smisli ispravno spovedena, koja zadovoljava sve teoretske zadatke koje jedna takva akcija postavlja, jeste akcija kompanije Coca-Cola Hellenic, sprovedena pod brendom Rosa, a za razvoj prve banke humanog mleka u Srbiji. Reč je o akciji koja ima za cilj da

Fotografija iz kampanje: porodica sa slike je zaista pomognuta akcijom

prevremeno rođene bebe, kojih je u Srbiji 9-11% godišnje, dobijaju majčino mleko od samog rođenja, iako njihove majke, budući da su rodile mnogo pre termina porođaja, nemaju mogućnost dojenja. Zahvaljujući donaciji, dovoljno je da se prijavite, i sav višak mleka spremite kod svoje kućice, a specijalno vozilo dolazi po njega i vozi ga bebama na neonatologiji.
Primetite da je brend koji nosi ovu akciju Rosa – voda koju preporučuju i za bebe zbog najmanjeg suvog ostatka, proizvedena u fabrici koja posluje poštujući prava zaposlenih.

Međutim, još je kompleksnije izvedena i odlično spovedena u delo akcija društvene odgovornosti Apatinske pivare “Kad pijem ne vozim”, koju je nosi brend Jelen pivo. Reklo bi se, ako pivara pokrene akciju u kojoj će skretati pažnju na to da ne treba pit ii voziti, samo će sebi saseći prodaju. Međutim, Apatinska pivara je mudro formulisala slogan obrnuto: podrazumeva se pivo, ali u tom slučaju neću sesti za volan. I u ovom slučaju akcija koju su rešili da podrže logično proizilazi iz prirode proizvoda.

 Zašto društvenu odgovornost treba oglašavati?

Naravno, zato što će to unaprediti Vaše poslovanje, u smislu da će popraviti Vaš imidž pa će, zahvaljujući tome, više korisnika / klijenata / potrošača odabrati Vas naspram konkurencije.

Dakle, jedan od ciljeva sprovođenja platforme društvene odgovornosti kao kompletne PR strategije (pod uslovom da PR osobu smatrate strategom, a ne portparolom), a potom i skretanja pažnje javnosti na to što ste uradili, ima profitnu dimenziju. Ali to nije jedini cilj.

Ako Vaša akcija društvene odgovornosti ima zaista za cilj i da nekome pomogne, onda će oglašavanje akcije pomoći u povezivanju Vas i onih kojima biste mogli da pomognete. U Jaffi sam se trudila da svaku veću donaciju objavim negde, makar na sajtu kompanije, i to je često rezultiralo pozivima drugih udruženja kojima je takođe bila dragocena pomoć, a do kojih ne bih došla drugačije nego tako što su saznali za akciju i kontaktirali me.

Vratimo se na dobar primer – Rosina banka humanog mleka – da akcija nije oglašena putem medija, kako bi se, uopšte, sakupilo mleko od donatorki i kako bi ceo projekat i zaživeo? Ovo je marketinški veoma vešt način odgovornog reklamiranja – ne reklamiramo sam brend, ne hvalimo se kako smo humani, već pozivamo na akciju i vas!

 

p.s. kod nas je literatura na ovu temu praktično nepostojeća, ili vrlo oskudna, mnogo više ćete naći na Internetu ako pretražujete „CSR – Corporate Social Responsibility”