Arhive kategorija: Public Relations

Zašto hejt na devojčicu koja se bori za klimu?

Da li ste već čuli za Gretu Thunberg?
Da li je Greta:
– šesnaestogodišnja eko-aktivistkinja?
– osoba sa poremećajem autističnog spektra?
– osoba koja je isprovocirala Donalda Trampa, predsednika Amerike?
– osoba koja je pokrenula tinejdžere širom sveta na masovne proteste protiv daljeg zagađenja?
– osoba koju masovno hvale na društvenim mrežama?
– osoba koju masovno osuđuju na društvenim medijima?

Bilo koji odgovor koji ste odabrali je tačan, i svi ponuđeni odgovori su tačni. Greta nikoga ko je čuo za nju ne ostavlja ravnodušnim. Ona je tinejdžerka koja ima Aspergerov sindrom, poremećaj autističnog spektra, koji ni na koji način ne ugrožava kognitivne funkcije ili intelekt (štaviše, osobe sa ovim sindromom često imaju neku vrlo izuzetnu kognitivnu sposobnost), već se ogleda u socijalnim osobenostima, na primer osoba vrlo retko sklapa prijateljstva, izbegava određenu vrstu hrane ili bira isključivo neku vrstu hrane, ponekad nema izraženu empatiju, isl. Po rečima njene majke, Greta je bila vrlo povučeno dete, koje nikada nije govorilo u javnosti, dok nije, na jednom skupu, upoznala aktivistu Greenpeace-a, međunarodnog udruženja za očuvanje živog sveta na planeti. Tada je, kaže njena mama, inače poznata švedska operska pevačica, koja je čak predstavljala Švedsku na Eurosongu, pojela hranu koju joj je “grinpisovac” ponudio, koju nikada ranije nije htela, jer je prepoznala u toj ideji borbe za očuvanje planete nešto važno. Tačnije, ako mogu da sažmem mesece njenog objašnjavanja šta radi i zašto, shvatila je da svo obrazovanje, statusni simboli, pa čak i socijalne interakcije, neće imati nikakvog smisla ako ne budemo imali planetu Zemlju da živimo na njoj.

Greta je u maju 2018. godine dobila nagradu švedskog časopisa Svenska Dagbladet za najbolji sastav na temu ekologije. Zajedno sa drugim finalistima ovog takmičenja, došla je na ideju da pokrene “školski štrajk” – bojkot nastave, tačnije javne proteste za vreme nastave, kako bi ukazali na to da je to ono najdragocenije čime deca grade svoju budućnost – obrazovanje – potpuno obesmišljeno činjenicom da ova planeta neće imati budućnost ukoliko nešto ne promenimo. Možda je nama u Srbiji, zemlji u kojoj se na zimovanja i letovanja neretko ide van dana raspusta, i tu praksu iniciraju roditelji, a škole pravdaju, teško da razumemo koliko je radikalan školski štrajk, ali u nekim zemljama Evrope, na primer u Švedskoj, obrazovanje se smatra osnovnim pravom deteta, koje niko, pa ni roditelj odlaskom na letovanje, ne sme da mu ugrozi. Baš zato, Gretini roditelji nisu podržali njenu ideju da ne ide u školu. Baš zato, Greta je potpuno sama, 20.avgusta 2018. (što je prvi dan škole u Švedskoj), sela pred švedski parlament za natpisom “Školski štrajk za klimu”:

greta 1

Ali nije dugo ostala sama. Pogledajte gornju fotku, pa potom fotku koja sledi. To je snaga pojedinca koji je rešio da nešto pokrene. Uskoro je Greta inspirisala masovne protrste mladih (i ne samo mladih) širom sveta:

Greta 2

Ubrzo je Greta dospela u parlamente mnogih evropskih zemalja, održala je TED govor, govorila je u EU parlamentu, u lice optuživala političare širom sveta da nisu na vreme shvatili ozbiljnost situacije, da su deci ukrali budućnost svojim nemarom za klimu…

Ovde je važno da se setite ko je Greta: tinejdžerka sa Aspergerovim sindromom, u isto vreme tako obična i tako posebna. I zato je njeno polje delovanja šire od “samo” priče o klimi: Greta nas uči da autizam ne mora biti prepreka, da osoba u autističnom spektru može da uradi velike, značajne i važne stvari. Njen primer uradio je za inkluziju osoba sa posebnostima mnogo više nego bilo koji program inkluzivne nastave, ili kampanja za poštovanje različitosti.

greta 3

Ali, kad je Gretina misija tako sjajna, otkud onda toliko poruka mržnje koje stalno dobija u komentarima na postove na društvenim mrežama? Otkud tolika potreba da se obesmisli ono što ona govori? Prošle sedmice uz posadu jedrilice doplovila je od Plimuta do Njujorka na samit UN o klimatski promenama. Mnogi su njenu plovidbu okarakterisali kao PR sredstvo, koje je besmisleno jer, navvodno, jedrilica će biti vraćena avionom. Za one koji nisu uspeli da shvate: jedrilica jeste PR sredstvo! I to odlično. Njena plovidba bila je čin protesta, I kao svaki čin protesta, bila je simbolička i provokativna. Donela joj je neophodnu pažnju i medijsku vidljivost kako bi mogla da pošalje važnu poruku, a to je da ne mora svako od nas da putuje dve sedmice brodom, već svako mora da da svoj mali doprinos borbi za klimu, šta god to bilo: odustajanje od kesa i slamčica, vožnja bicikila, a ne auta, jedenje manje mesa (jer farme su među najvećim zagađivačima životne sredine), itd.

greta 4

Moj najsnažniji motiv za studije psihologije bio je da bolje razumem ljude, njihove motive i zašto imaju stavove koje imaju. U ovom slučaju rekla bih da je glavni razlog za nerazumevanje i “hejtovanje” Grete vrlo očigledan. Lakše je poricati nego se suočiti. Jedino ako živite pod kamenom ne znate za užasne požare u Amazonu, u Rusiji, u afričkim savanama, za topljenje glečera, za seču prašuma, za izumiranje životinjskih vrsta…. I jasno je da je ljudsko delovanje dovelo do užasnih klimatskih promena. A “ljudsko delovanje” nije delovanje nekih tamo ljudi. Nego je sadašnja klima direktna posledica svega što smo uradili ja, vi, mi, oni… svaki čovek na planeti je svojim izborima doprineo da klima danas bude ovakva. I Greta upravo na to ukazuje, da smo svi odgovorni, i da moramo nešto da uradimo. I kao što rekoh, lakše je poricati klimatske promene nego preuzeti deo sopstvene odgovornosti. Lakše je optužiti Gretu da je nečiji projekat, da je posledica savršenog PR-a, nego promeniti svoje komforne navike. Uzgred, Gretina svetska vidljivost i jeste posledica savršenog PR-a, ali u tome nema ničeg lošeg. Njena ideja jeste iskonski i originalno njena, ali je podržana sjajnim, profesionalnim PR-om. Ali o njenom vrhunskom PR-u obećavam vam poseban tekst, vrlo brzo 🙂 . Do tada, možete i sami da napišete u komentarima šta mislite, zašto je Gretina poruka doprla do toliko mnogo ljudi, a upozorenja naučnika, koji nas već godinama upozoravaju da smo potrošili sve resurse planete nisu?

Koliko stranac zna o Vama?

Ono sve što znaš o meni, to je stvarno tako malo… Ovako je nekada pevao Arsen Dedić, a mi danas možemo slobodno da zapevamo: „ono sve što Facebook zna o nama, to je stvarno tako mnogo…“

Ako mislite da to nije istina, i da ste u online svetu veoma oprezni, posetite sajt Digital Shadow čija je svrha da promoviše novu igricu Watch

Homepage sajta Digital Shadow

Homepage sajta Digital Shadow

Dogs kompanije Ubisoft. Dozvolite sajtu da se poveže sa Vašim Facebook profilom, i on će generisati sledeće liste:

pawns” – lista Vaših najbližih prijatelja, preko kojih bi virtuelni protivnik u igrici mogao da Vas ucenjuje.

obsessions” – ljudi ili stranice koje najviše pratite

scapegoats” – ljudi sa kojima imate najmanje interakcije, te biste bili spremni da ih virtuelno žrtvujete

Sajt takodje izlistava fotografije mesta koje posećujete, vreme u danu kada ste najviše online, kao i listu pretpostavljenih lozinki (!?) zasnovanih na onome o čemu najviše pišete!

A sve ove informacije dali ste Facebooku Vi sami, dobrovoljno! Ne sugerišem da obrišete svoj profil, pa čak ni da ne igrate online igrice, već da razmislite o informacijama koje ostavljate o sebi.

Svakako, većina će najpre pomisliti na negativne aspekte ovolike online ekspozicije, ali pomislite i na dobru stranu. Naime, ako pažljivo i razumno postavljate sadržaj na Facebook i ostale društvene mreže, podaci koji će govoriti o Vama mogu biti sjajno PR sredstvo za izgradnju imidžq kakav želite da imate.

Još o tome kako se gradi lični PR možete čitati ovde, a o izbegavanju zlouptrebe Vaših fotografija ovde.

Fotografije dece na Internetu: Budite kraljevski PR menadžer svog deteta

Prvi prolećni vikend u anglosaksonskom delu sveta (a i šire), obeležilo je medijsko pojavljivanje porodičnog portreta princa Vilijama, supruge mu,  vojvotkinje Kejt i bebe Džordža, trećeg u redu za nasledjivanje trona. Prema agenciji France Presse, ovo je tek drugo pojavljivanje u javnosti bebe princa (prvo je bilo neminovno jer su roditelji morali nekako da ga iznesu iz bolnice u kojoj je rodjen, ali prvo zvanično je bilo prilikom krštenja). Dakle, za osam meseci, dva slikanja bebe. Reklo bi se, danas, kada su nam Facebook, Instagram, Twitter, i ostale mreže pune fotografija nečije dece, da je to kao da ga nisu ni slikali, te da se članovi kraljevske porodice ponašaju previše staromodno. Ipak, ja bih rekla da se ponašaju savršeno ispravno.
Naime, princ Vilijam odlično zna kako mediji i paparaci mogu da budu surovi i nasrtljivi. Toliko da su najpre sistematski uništili svaki pokušaj njegove pokojne majke, princeze Dajane, da ima segment života koji bi bio privatan, a potom i doprineli sa se dogodi saobraćajna nesreća u kojoj je izgubila život. Zato je princ Vilijam, još dok se zabavljao sa Kejt, često  apelovao na nasrtljive paparace da „smanje doživljaj“. Izgleda da apel nije naročito urodio plodom, pošto su paparaci uspeli da pronadju i fotografišu kraljevski par čak i na tajnim putovanjima, na kojima su odsedali u privatnim kućama (kao onda kada su se pojavile fotografije „Kejt u toplesu“, zapravo nastale dok se presvlačila).

royals

Zbog svega toga, fotografije bebe princa su retke i pažljivo „režirane“. Pogledajte pažljivije aktuelnu fotografiju: Cela porodica je postavljena u toplinu svog doma, ušuškana i bezbedna od nasrtljivaca. Mi, posmatrači, imamo priliku da vidimo samo prozor, i njih jer su rešili da nam se ukažu. Njihova neverbalna komunikacija je srdačna, ali suzdržana. Dok Kejt i Vilijam komuniciraju pogledom sa kamerom, beba gleda ka njihovom psu, potpuno isključena iz cele te medijske situacije. Odeća je svedena, i dovoljno sakrivena da ne ostavlja prostora raznim modnim ekspertima i „modnim ekspertima“ da je analiziraju i komentarišu. Sa stanovišta PR-a, ova fotografija poručuje: „evo nas, srdačni smo, izašli smo na prozor da Vas pozdravimo, i sad se vraćamo svom životu!“ Izgleda da PR tim nove generacije prestolonaslednika uspeva da balansira izmedju „jedan od nas iz naroda“ imidža (na primer, kad Vilijam sa vršnjacima u obrazovnom kampu riba WC, ili kad Kejt nosi H&M haljinu sa rasprodaje. Ili dozvola porodice da najnoviji britanski rijaliti bira „nevestu za princa Harija“), i uloge koja im je neminovna, a to je da ipak ne budu „jedan od nas“, jer su članovi kraljevske porodice.

Šta možemo da naučimo od Kejt i Vilijama?

Prečesto vidjam fotografije dece u nepriličnim pozama ili situacijama. Roditelj sam, i znam koliko je slatko dete na noši ili umazano čokoladom od glave do pete, ali, postoje trenuci koji bi, ipak, trebalo da ostanu privatni. Da li biste postavili svoju sliku sa WC šolje, ili dok ste umazani sosom za špagete? Zašto mislite da je prikladno da to radite onima koji zavise od Vas da im sačuvate dostojanstvo? Osim toga, na Internetu ima mnoooogo zlnamernih ljudi. Neki od njih su i pedofili. Znam da je svakom roditelju poslednja stvar na pameti nešto tako bolesno kad slika svoje golišavo dete, ali ipak, imajte u svesti da nisu svi dobronamerni, i da jednom postavljene na Internet fotografije NIKADA više ne mogu biti privatne, bez obzira na Vaše „privacy settings“.

Dakle, da se vratim na naslov ovog teksta, posao PR osobe nije uvek da sve predoči javnosti – nekad je važnije dobro razdvojiti i dozirati javno i privatno, i dobro zaštiti ovo drugo.

Zagađenjem okoline protiv raka dojke

U retkim prilikama (na novogodišnjem vašaru na beogradskom Sajmu i slično), balloonskao deca smo dobijali helijumske balone. To je bila čista magija u očima nas dece – samoleteći baloni! Doduše, imali su i veliku manu: začas bi iskliznuli iz dečje šačice, i eto preglome tuge… i nas dece, što više nemamo magični balon, i roditelja, koji ga nisu jeftino platili. Zbog toga su nam balone vezivali oko ručnih zglobova i plašili nas da, ako nam balon odleti, odlazi pravo u okeane, gde mogu da ih pojedu kitovi i uguše se! Užas!
Dobro, možda su moji roditelji bili odveć maštoviti, ali, iako izgubljeni baloni baš nisu stizali do kitova, letuckali bi neko vreme, a onda završavali na granama drveća, žbunovima, na livadama i proplancima, u rekama… tu bi ostajali da se razgrađuju stotinama, ili hiljadama godina. Iz ljudske životne pespektive gledano, VEČNO bi ostajali da zagađuju prirodu.
Od tih davnih poseta vašarima, svaki put kad vidim da neko pušta balone u nebo, pomislim kako, nekoliko sati kasnije (jer, ne znam da li ste znali, guma je prilično porozna, gumeni baloni lete najviše 8 sati u zatvorenom prostoru. Hm… rekoste da su kondomi pouzdana zaštita? 😉 ), ti isti baloni završavaju kao smeće koje zauvek ostaje da zagađuje. Upravo to sam pomislila i pročitavši vest da su javne ličnosti Srbije pustile 50 roze balona u nebo sa porukama podrške ženama obolelim od raka dojke (ako ste propustili, evo vesti na ovom linku, zažmurite na jedno oko što redakcija nema lektora, pa se pravite da u naslovu piše „roze balona“, a ne „rozih balona“, budući da je „roze“ nepromenjiv pridev u sprskom jeziku).  Osvešćena osoba jednostavno mora da se zapita: Kakva je to borba za zdravlje koja zagađuje životnu okolinu? I šta se, uopšte, čak i ako pretpostavimo da su baloni razgradivi (a takvi ne postoje), postiže puštanjem 50 balona da lete? Iz svoje dugogodišnje PR prakse, mogu jedino da zaključim da su „javne ličnosti“ koje su pobacale ove balone dobile vidljivost u medijima. Kako to pomaže ženama obolelim od raka? Apsolutno nikako.
Razumem ja vrlo dobro sve poteškoće PR-a u Srbiji, i jasno mi je da je na početku ovaj događaj izgledao ovako: „Cilj: skrenuti pažnju na rak dojke. Budžet: 50 evra“. Šta možemo s tim parama? Pa, ne baš mnogo, ali, iskustvo me je naučilo da ni astronomski budžeti ne vrede mnogo ako nema dobre ideje. A ovde upravo toga nije bilo. Niti je postignut cilj, niti je budžet iskorišćen korisno (u našoj porodičnoj agenciji M*Optimedia volimo da kažemo da ne postoji mali budžet, samo loše upotrebljen novac).
Jedan helijumom naduvan balon košta 110 dinara u TC Banjica. Jedan, isti takav, nenaduvan, košta najviše 8 dinara. Umesto 50 štetočinastih balona, moglo je da se kupi čak 700 običnih balona koje bi javne ličnosti mogle da balloon_lgpoklanjaju prolaznicama uz poruku da su prevencija i redovna kontrola kjlučne za zdravlje. Dakle, na taj način, 700 žena bi tog dana čulo o opasnostima raka dojke. Nijedan kit se ne bi ugušio.
Još jedna propuštena prilika u ovoj akciji je skretanje pažnje na rak dojke kod muškaraca. Naime, ovoj akciji su se odazvali rukometaši kluba Partizan, koji su, čak mnogo efektinje od zagađenja balonima, dali doprinos skretanju pažnje na rak dojke – oni su, naime, na međunarodnoj utakmici (dakle, sa priličnom gledanošću) nosili roze pertle i roze narukvice. Ono što su rukometaši, tj. organizator akcije, propustili da istaknu, jeste da od tumora dojke mogu oboleti i muškarci. Procenat jeste mali, manje od 1% u odnosu na obolele žene, ali nije zanemarljiv. Samo u SAD je tokom ove godine (koja će trajati još 2 meseca) registorvano 2.240 muškaraca sa rakom dojke. Nažalost, kako i piše na sajtu RK Partizan, rukometaši su se ovoj akciji pridružili da bi poručili „svim ženama da nađu vreme za sebe, da redovno idu na preglede i poštede sebe jedne ovako opake bolesti”.
Stvarno je zabrinjavajuće: ako ovako skreću pažnju na rak dojke oni kojima je to posao, šta, zaista, o ovoj bolesti znaju „obični smrtnici“?

Kakve veze imaju Jevandjelje i avioni?

Da se razumemo na početku: ovaj post nema za svrhu da „brani“ vizuelni identitet novonastale kompanije Air Serbia, niti, naprotiv, da objašnjava da je vizuelno rešenje loše. Ovo je pokušaj da se objasni kako logotipi nastaju i šta znače (a o tome još možete čitati i ovde: Kako se redizajnira logo?), a inspirisan je „poplavom“ negativnih reakcija na logotip Air Serbie, autorke Tamare Maksimović. Nažalost (ili na sreću?), komentare mahom daju laici, bez pravih argumenata zašto je logo loš, osim „ne sviđa mi se“. Izvinjavam se, ali lični afiniteti ne mogu biti argument za profesionalnu kritiku. Pojavi se, tu i tamo na mreži, a i među tupavo formulisanim novinarskim tekstovima, da je autorka dvadesetpetogodišnjakinja. Opet se izvinjavam, ali od kada su godine merilo nečije kreativnosti ili umeća? Dakle, ako biste bili ljubazni da predrasude ostavite pre čitanja ovog teksta, evo kako je nastao logo i zašto:
air1

Tamara Maksimović je mnogo pre nego što će Etihad kupiti 49% JAT-a odabrala da za svoj diplomski rad redizajnira logotip, pa i ceo vizuelni identitet JAT-a. Koliko se njena tadašnja vizija razlikuje od ovog rešenja, procenite sami:

Ceo vizuelni identite sama Tamara je postavila ovde: http://www.behance.net/gallery/Rebranding-JAT-Airways/8293611

Ceo vizuelni identite sama Tamara je postavila ovde: http://www.behance.net/gallery/Rebranding-JAT-Airways/8293611

Kao što sam ja pronašla gornju sliku pomoću Google-a, tako je „guglao“ i novopostavljeni direktor Air Serbie, Dane Kondić, u želji da angažuje upravo dizajnera iz Srbije da uradi logotip nove kompanije (da, iako nije većinski vlasnik, Etihad je dobio upravljačka prava, prema tome i pravo da bira vizuelni identitet). Kontaktirao je Tamaru Maksimović, i, pazite sad: dao joj informacije o tome kako bi želeo da logo izgleda. To je ono što se populatno naziva „brif“, i od čega zavisi gotovo ceo dizajn. Možete angažovati najtalentovanijeg dizajnera na svetu, ako ne umete da ga „izbrifirate“, a on ne ume da čita misli, nećete dobiti spektakuzlaran rezultat.
Elem, pojavio se novi logotip i, da se izraim popularnim žargonom, hejteri su počeli da hejtuju. A niko se nije zapitao da li je, možda, ovaj logotip savršeni odgovr na nečiji brif?
Naime, sama autorka kaže: „Kada sam počela da radim koncept, Dane mi je rekao da bi voleo da bude nešto što podseća na Srbiju, i u toj priči smo došli do toga da je to, između ostalog, dvoglavi orao. Ideja je bila da on predstavlja moderan grb Srbije.“ O tome kako su ex-pat Dane i dizajnerka došli do Miroslavljevog jevanđelja detaljnije čitajte u 24 sata.
Što se mene tiče, ovo je kraj priče. Tražili ste orla, dobili ste orla, još ste i dobro prošli, mogao je da bude direktno apliciran orao iz grba, kao na avionima samog Etihada.
air2

Ko i dalje misli da je autorka logotipa „promašila temu“, neka pogleda ponovo kako je ona sama zamislila redizajn JAT-ovog logotipa. A potom neka pročita Danetov brif. Možda je jedino što može da se „prikači“ njenim mlađanim godinama to što nije imala hrabrosti da ubedi novog direktora da aviokopaniju treba da simbolizuju tehnika i brzina, a ne ocila iz srednjeg veka. A možda, s obzirom na to koliko je tradicionalizam prisutan u vizuelnom identitetu svih arapskih aviokompanija, takav razgovor ne bi ni urodio plodom.

iako nose moderne uniforme, stjuardese Etihada mose i stilizovane feredže

iako nose moderne uniforme, stjuardese Etihada nose i stilizovane burke

Ne može čovek da ne razmišlja šta je sledeći korak u ovom novom tradicionalizmu aviokompanije… da li će ovo biti buduća uniforma stuajrdesa?

Fotografija Anastasiej Milojević, objavljena ovde: http://wannabemagazine.com/etno-sa-preokretom/

Fotografija Anastasije Milojević, objavljena ovde: http://wannabemagazine.com/etno-sa-preokretom/

Ako želite nepristrasnu i smislenu analizu novog logotipa, mislim da avioni i jevanđelje nemaju nikakve veze. Zašto Air France nije stavio na logo svoje nacionalne aviokompanije periku Luja XIV? Zašto Lufthansa nema gotske simbole? Zato što su avioni simbol savremenog doba, a njihovi simboli treba da ukazuju na tehničku superiornost. Civilna avijacija nastala je posle II svetskog rata kao mirnodopski naslednik vojne avijacije, i kao takva je nasledila i vizuelni identitet. Zašto stjuardese nisu nosile haljine moderne za to doba, nego baš uniforme? Zato što je nasleđe bilo jako i zato što je ceo imidž civilne avijacije trebalo da ostavlja utisak stroge profesionalnosti i visoke tehnologije. Do današnjeg dana očekivanja putnika ostala su ista: nikome od potencijalnih klijenata aviokompanije nije bitno Miroslavljevo jevanđelje, ali im je bitno da avion kojim lete bude pouzdan. Avion je sinonim za poslednju reč tehnike. Jevanđelje? Ne bih rekla.
Ukratko, kompanija je propustila priliku da potencijalnim klijentima pošalje ispravnu neverbalnu poruku, a Srbija? Kao i do sada, uspela je da pošalje poruku da i dalje živi u doba Nemanjića.

A cela ova medijska „prašina“ oko logotipa je, kako to obično biva kod nas, prekrila pravu suštinu prodaje JAT-a, a to je činjenica da će JAT-ov dug, koje se zahvaljujući nesposobnom menadžmentu i beskrupuloznom trošenju godinama nagomilavao do 170 miliona evra (!!!) postati javni dug. To, prevedeno na jezik nas poreskih obveznika, znači da će iz državne kase da se nadoknadi ovaj straobalni gubitak, ali, zato će bolesna deca i dalje kroz humanitarne akcije čekati na milostinje, Narodni muzej u Beogradu stajaće zatvoren, i da ne nabrajam dalje za šta sve već sada u državnoj kasi para nema. Sapienti sat.

Kolači samo za žene (ili: redak primer da dobar proizvod ima loš PR)

banini grupna

Pogledajte ove fotografije, pa pokušajte da pogodite sa koje Facebook stranice sam ih „skinula“:
Rekli biste da je reč o stranici neke kozmetičke kuće? Nekog salona lepote? Neki brend šminke? Ne! Ovo je sadržaj FB stranice proizvodjača keksa i kolača Banini. Kakve veze ovo ima sa kolačma, pitate se. I ja se pitam… Pokušajmo da odgonetnemo zajedno…
Banini je proizvodjač koji je prilično stabilan u prilično visokom kvalitetu svojih proizvoda. Ima vrsne tehnologe. Ne prate ga skandali ni govorkanja vezani za vlasničku strukturu, monopol na tržištu, krize i sl. Oduvek je imao originalni portfolio, setite se asortimana iz vremena reklame koju je pevala Marta Keler. Za kratko vreme izgradio je brend od svog imena, ali i od proizvoda Noblice. Reklo bi se da su i drugi aktuelni proizvodi na dobrom putu da postanu brendovi. Evo sada zapleta: sve navedene stvari mnogo je teže postići nego baviti se online PR-om! (Ili nije?) Kako je onda Banini uspeo da na FB mreži izgleda kao reklama za Shaumu? Bolje rečeno, zašto je svoj mukotrpno i dugo sticani ugled poverio nekom ko misli da treba da vodi stranicu o kolačima kao da su tamponi i ulošci, tj. da se obraća isključivo ženama, redovno postujući savete o lepoti ženskog tela, povremeno postujući nekakvo nagradno pogadjanje i vrlo retko (jednom u 10 dana, prosečno), pominjući poneki proizvod? Na osnovu svega što znam i što sam radila mogu da pretpostavim kako je do toga došlo. Dozvolite mi, iako je donošenje zaključaka na osnovu pretpostavki djavolja rabota, da zaključim da neka agencija vodi ovu stranicu, na osnovu nekakvog ugovora kojim obećava lajkove, šerove i sl. Više o tome kako izgleda ponuda agencije za „vodjenje kampanje na FB-„, i zašto su takve ponude loše, čitajte u tekstu „Zašto sami vodimo svoju FB stranicu„). Elem, budući da Banini do skoro gotovo da nije ni bio prisutan na društvenim mrežama, moralo se odnekud krenuti… Svako istrażivanje tržišta, pa i najprimitivnije, koje možete i sami sprovesti odlaskom u hipermarket i zagledanjem klijentele, „otkriće“ Vam da „odluku o kupovini u domaćinstvu donose žene“ u većini slučajeva. Zašto je to tako? U hipermarketima vidjamo, najćešće, parove, pri čemu, gotovo uvek,

izvor fotografije: parentables.howstuffworks.com

izvor fotografije: parentables.howstuffworks.com

ONA odlučuje o tome šta će se staviti u kolica. To je zato što uglavnom ona kuva i sprema u kući, te zna šta joj je za te aktivnosti potrebno. Ako muškarci idu sami u kupovinu, oni, pak, nose spiskove, koje su im sastavile „lepše polovine“. Ali, kada je reč o sitnim zadovoljstvima koja (nikada) nisu na spisku, zašto i muškarci i žene ne bi sami odabrali neki slatkiš? Ko odredjuje šta će muškarac kupiti na kiosku ili pumpi? Da li mama strogo odredi detetu šta će kupiti za užinu kada mu daje novac? Pa čak i da odredi, da li deca ipak sama biraju? Sve ove navedene kupovine istraživanja nazivaju „impulsivnim“, i navode kreatore medijskih kampanja da ih tret

iraju drugačije. Tako je stvoren mit o tome da samo žene odlučuju o kupovini, a samim tim i začarani krug reklama koje se obraćaju ženama, žena koje kupuju, istraživanja koja tvrde da žene kupuju, reklama koje se obraćaju ženama… U taj začarani krug upetljao se i naš Banini, tačnije, administrator Baninijeve stranice. Počeo je od toga što je inicijalnim oglasom za promociju stranice targetirao žene (medju njima i mene, moje drugarice, ali ne i drugove, sa sličnim ili istim online interesovanjima). Onda je u statistici stranice video da su fanovi mahom žene (čudna li čuda, njima se baš i prikazivao oglas!). Umesto da pokuša da privuče i mušku populaciju, jer, i oni imaju novac u novčaniku, a cilj svakog ulaganja u marketing jeste ROI, to jest povećanje prodaje, FB Baninijevac je rešio da se „obraća ženama ženskim temama“, pa je krenulo redovno postavljanje onih slika sa početka teksta, uz savete za negu kože, negu kose, noktiju i sl. Na jednoj od fotografija pokušala sam da ukažem na to da sam fan Baninija, a ne pilinga i frizeraja, te da na stranici očekujem sadržaj koji se tiče Baninija, kvaliteta proizvoda, sastojaka… Odgovorili su mi linkom na neki prethodni post o,

klik za uvećanje

klik za uvećanje

zamislite, kolačima, koji je tada bio star 9 dana, u stilu „evo ti, na, a sada da se vratimo pranju kose“. Znate, opasno je kada se čovek površno bavi nečim. Kada površno učite o online PR-u, naići ćete na savet da treba postovati i o drugim sadržajima, nevezanim, nužno, za Vaš proizvod. Ali, ako dublje udjete u ovaj savet, morali biste naučiti da sadržaji ipak moraju imati logičku vezu sa Vašim proizvodom, nekim njegovim sastojkom i sl, ili se mogu ticati aktuelnosti iz ugla Vas kao proizvodjača. Takodje biste morali znati da u ravnoteži dobrog PR-a nerelevantni sadržaji ne smeju da predju 30%. Što se tiče informacija o proizvodima, niko ne brani, štaviše, poželjno je, bitne činjenice ponavljati i parafrazirati, jer, prostim pogledom na statistiku, shvatićete da nisu baš uvek svi fanovi videli sve, uostalom, retko ko je baš stalno na mreži. Kada se i u narednim danima na Baninijevoj stranici kozmetički PR nastavio, „odlajkovala“ sam stranicu. I to teška srca, jer sam u offline životu veliki fan Baninijevih zlatnih cvetova i Gustava sa čokoladom, pa bi mi, na primer, značila informacija kada su ti proizvodi na akcijskim sniženjima (a bili su, ali na FB stranici nije bilo pomena), i slične informacije o proizvodima, a ne recepti za sjajniju kosu. Nažalost, dokle god je „broj lajkova“ merilo po kome se proizvodjaču naplaćuje vodjenje stranice, ne može se govoriti ni o kakvom uticaju na rast prodaje. A zahvaljujući takvom diletantskom „radu“ na FB-u ne čudi podozriv stav srpskih fabrika prema ovom novom mediju. Jer ovde je onaj koji treba da dâ proizvodu dodatnu vrednost, uradio upravo suprotno.

Zašto sami vodimo svoju Facebook stranicu?

Kada je Miodrag Ristić, vlasnik štamparije Deto i vrlo nenametljivo-odličan bloger napisao tekst Četiri dobra razloga da se lično bakćete internetom (ako ste preduzetnik) mislila sam davna tu temu nema bogznašta da se doda. (Digresija: preporučujem da pratite blog g. Ristića jer smatram da od njega može mnogo da se nauči: od toga kako je moguće u Srbiji, umesto kukati i čekati državnu službu, svojim rukama od nule stvoriti uspešnu proizvodnu firmu, do toga koje knjige valja čitati.) Moglo bi se dodati da sve navedeno, što je Miodrag i pisao iz lične perspektive, tj. perspektive malog preduzeća, a to u naslovu i kaže, treba i primenjivati na mala i srednja preduzeća. U velikim sistemima, sa mnogo Facebook1zaposlenh, u kojima ne postoji PR osoba, a od nekakvog direktora bi bilo apsurdno očekivati da se bavi društvenom mrežom ako jedva da zna šta je to, a dane provodi gubeći glavu medju izveštajima svih sektora firme, posao bi mogla obavljati agencija, pod uslovom da je vična tome. No, u našoj maloj srpskoj bari ima užasno mnogo krokodila, ali su, zapravo, mnogi jedva i gušteri. Tako postoje ozbiljne, profesionalne agencije, a postoje i diletanti, kao, uostalom, u svakom poslu, samo je u advertajzing&PR businessu mešetarenje nekako najviše uzelo maha. Od jedne od potonjih agencija, naši Andjeli kolači (koji, naglasimo, u ovom trenutku nemaju sajt već „samo“ FB stranicu, preko koje prodamo 90% ukusnih i zdravih kolača) dobijaju sledeću ponudu:

„Poštovani,
dostavljamo Vam ponudu za FaceBook kampanju i promociju Vaše poslovne FaceBook stranice. Kampanjom dobijate bolju i bržu poziciju na FB mreži – značajno povećane parametre Total Reach i Talking About, čime će Vašu kompaniju (proizvode, usluge) videti milionski auditorijum. (…)

Ponuda FB kampanje obuhvata sledeće usluge:

– podešavanje stranice i linkova (Vanity i Beacon) za bolje i brže targetiranje
– podizanje stranice u pogledu fanova (Like), od 5.000 do 100.000 lajkova
-garantovanje ugovorenog broja fanova (Like) tokom kampanje
-garantovanje dobijenih lajkova sa stvarnih FB profila (nisu lažni lajkovi) – cena kampanje iznosi od 4 do 8 dinara po lajku (fanu), zavisno od željenog broja lajkova – početak kampanje odmah po uplati – mogućnost dogovora za dalju administraciju i ažuriranje Vaše FB stranice (objave slika, postova, praćenje komentara, odgovaranje na njih ili prosleđivanje na Vašu nadležnost).

Ponuda važi i za postojeće i za nove FB stranice (ukoliko već ne posedujete svoju poslovnu stranicu).“

Zašto je ova ponuda besmislena?

Anđele možete kupiti preko FB-a ili u Mikser House-u (na slici), pekari Šarlo, Supermarket koncept Store-u i Supermarket Deli-ju.

Anđele možete kupiti preko FB-a ili u Mikser House-u (na slici), pekari Šarlo, Supermarket koncept Store-u i Supermarket Deli-ju.

Krenimo od kraja: mejl na koji je poslata je a) pronadjen na našoj ambalaži, tik pored linka za našu FB stranicu, b) na našoj FB stranici. Da li je onda normalno poslati na takav mejl “ Ponuda važi i za postojeće i za nove FB stranice (ukoliko već ne posedujete svoju poslovnu stranicu).“? To meni govori samo da sam dobila template mejl, te da taj ko ga piše mene vidi kao jednu od butkica koje treba mesarski da tranžira: šta tu ima mnogo da se misli, but je but, što je važno da l’ je od svinje ili juneta. Isto tako i Vi kao potencijalni klijent ste nam isti kao bilo koja druga stranica koju bismo vodili, bez obzira na vrstu proizvoda, profil publike, da li je pokrećemo ili razradjujemo… E, pa nije! U nastavku ćete saznati i zašto…

No, vratimo se na početak ponude: “ podešavanje stranice i linkova (Vanity i Beacon) za bolje i brže targetiranje“ zvuči svakom prosečnom vlasniku FB profila, a kamo li nekome ko profil ni nema, kao deo misije NASA-e na Mars! Suštinski, radi se o sledećem:
Vanity je taština na engleskom. A vanity URL je naziv Vaše stranice u browseru, dakle, umesto da se zove www.facebook.com/36479261539 stranica se zove www.facebook.com/ukusnoizdravo. Treba li reći da to već imamo?
Beacon je bio sistem Facebooka i partnerskih sajtova koji su razmenjivali informacije o korisnicima bez njihovog odobrenja, zbog čega je ukinut u septembru 2009. godine, a Zukerberg se izvinio korisnicima nazivajući Beacon greškom). Ova „fantastična“ ponuda poslata nam je mejlom 2.4.2013. Drugim rečima, nude nam uslugu koja ne postoji pune 3 godine i 5 meseci!! Mogli bi isto tako da nam ponude oglašavanje u magazinu Ćao! Dalje u ponudi stoji „podizanje stranice u pogledu fanova (Like), od 5.000 do 100.000 lajkova„. Koliko je medju tim fanovima naših realnih kupaca i potencijalnih kupaca? Zašto je bitan broj fanova ako će prodaja ostati ista? Drugim rečima, zašto mi ne nude ono što mi zaista treba? Potom stoji „garantovanje ugovorenog broja fanova (Like) tokom kampanje„, što je preformulisana prethodna stavka, pa ponavljam pitanje kako će nam to povećati prodaju?
Sad sledi biser: „garantovanje dobijenih lajkova sa stvarnih FB profila„. Pa, da li me zezate? Stvarno? Real people? A ja sam htela da Vam platim da se igrate otvaranja lažnih profila koji će lajkovati moju stranicu! I kao da prvi deo rečenice već nije dovoljno uvredljiv, sledi zagrada, ako ste toliko glupi da ne razumete šta su stvarni profili: „ (nisu lažni lajkovi)„.
Analizirajmo dalje, sve je bolje: „ cena kampanje iznosi od 4 do 8 dinara po lajku (fanu), zavisno od željenog broja lajkova„. Dakle, nečija lojalnost brendu, proizvodu, firmi… Košta 4 do 8 dinara?? Tako je, valjda, kad je osoba za Vas nekakav „lajk“ i ne interesuje Vas ni najmanje šta nju interesuje, a još manje da li će zaista kupiti proizvod Vašeg klijenta.
početak kampanje odmah po uplati“ – e, ovde sam umrla od smeha! Ne zato što FB naplaćuje oglase post festum, već zbog drskosti s kojom se koristi reč „kampanja“, koja u svojoj definiciji mora imati i savršen tajming, koji bi, opet, morao biti uskladjen sa tajmingom prodaje. Za ove šarlatane taj trenutak je „po uplati“.

1 failI na kraju ponude – bombonica: „ – mogućnost dogovora za dalju administraciju i ažuriranje Vaše FB stranice (objave slika, postova, praćenje komentara, odgovaranje na njih ili prosleđivanje na Vašu nadležnost).„. Čekaj, a od čega se sastoji kampanja, ona što „kreće po uplati“? Zamislili ste da ja vodim stranicu, osmišljavam i postujem sadržaj, komuniciram sa fanovima, a vi da pustite oglas? Tj. ako ja to ne radim, kakve ćete mi „fanove stvarnih profila“ dovesti na praznu/neaktivnu stranicu? Mislim da ne želim da znam.

Dakle, mi se sami bavimo svojom stranicom. Da li će zauvek biti tako, ne znam, jer rastemo svakodnevno, žongliramo sa sve više obaveza, ali znam da će direktna komunikacija sa našim fanovima i gajenje imidža brenda biti nešto što ćemo teško delegirati. Kako smo to do sada radili možete pročitati u tekstu Anđeli – ukusni kolači kao savršen primjer za učenje o ostvarenju snova, biznisu, te korištenju interneta. Tako nas je, objektivno, realno i ničim izazvano 🙂 sagledala Cyber Bosanka Hana Kazazović.

Pašteta, pa, šteta…

Dve stvari su veoma bitne u svakoj industriji, a posebno u industriji hrane: 1. Mišljenje potrošača i 2. Izbeći tzv. „Krizni PR“ ili, ako je neminovno, voditi ga tako da povratite ugled i poverenje potrošača. U srži obe leži kvalitet – ako njega nema džaba bilo konji vrani, po livadi razigrani, da se izrazim pesničkom figurom. 😉

Koliko je testimonial, to jest ono što Njegovo Veličanstvo Potrošač ima da kaže o proizvodu, bitan znala sam i ranije, i često na to ukazivala na ovom blogu. No, kada smo suprug i ja hrabro zakoračili u svet sopstvene proizvodnje i osmislili ukusne i zdrave kolače „Andjeli“, dobila sam potvrdu da je moguće čak i nešto vrlo konkretno, kao što je kolač, prodati na jedan vrlo apstraktan način, kao što je online svet, ako dovoljan broj pravih i nepoznatih ljudi na FB stranici izrazi svoje oduševljenje proizvodom. A kako znate da su to pravi i živi ljudi? Jednostavno, videćete u nastavku teksta kako se lako otkrije kad nisu…

Elem, testimonials.. ako su tako bitna i učinkovita, a nemamo ih, daj da ih izmislimo, pomislio bi neko… Ne lezi, vraže… Taj „neko“ bio je Argeta, proizvodjač pašteta… Sticajem okolnosti, dok sam se tek učila PR veštinama, ukazala mi se prilika da posetim Argetinu fabriku. Budući da je u mojojargetina fabrika klasifikaciji hrane pašteta = junk (znate onaj vic kad mesarev šegrt čisti radnju? Gleda odbačene papke, kljunove, kožice i sl. pa kaže: „pa, šteta da se ovo sve baci… pa šteta, pa šteta… Pašteta! 🙂 ) tek kad sam se svojim očima uverila da zaista meso ulazi u mašine za preradu, probala sam Argetinu paštetu. I bi fina, ni nalik na ono djubre koje su nam poturali kao klincima, puno bibera i od kojeg se podriguje. Čak iako niste (a verovatno niste) videli fabriku, mogli ste da steknete utisak o tome koliko je sastav kvalitetniji od neke tamo djačke paštete po ceni peoizvoda i po odabiru ambalaže (koji je meni, takodje, problematičan jer se trudim da uvek biram ekološki svesnije proizvodjače, dakle, u ovom slučaju bih radije kupila paštetu u crevu nego u limenci (?!). Srećom, ne kupujem paštetu). Raspisala sam se na temu Argetinog kvaliteta jer zaista jeste ispred većine konkurenata, prema tome, bilo bi lako naći nekoliko potrošača koji bi javno rekli da jedu Argetinu paštetu, ili je daju deci, babi, dedi, psu, ribicama… Možda je to i bila suštinska ideja Argetine kampanje. Ali, očigledno je neko licnuo olovku (pardon, otvorio Excel) i izračunao da bi mnogo koštalo da sve te potrošače pronadju, pozovu, nauče tekstu, očešljaju, snime, itd. Mnogo je jeftinije, jednostavnije i brže da kupe gotove stock fotografije (to su Vam fotke iz neke ogromne baze koje koštaju malo jer se iz istog seta proda na stotine fotografija u celom svetu raznim magazinima, sajtovima, agencijama…). Ionako izgledaju kao da smo slikali potrošače, zar ne? A tekst ćemo sami da napišemo, to nam je sigurica, bolje nego da potrošač nešto „lupi“, zar ne?
Hmmm, pa, ne. Jer, znate, Internet je dostupan svima, kao i baze stock fotografija. Ovim se ozbiljno-duhovito pozabavila Maja Petrović, autorka bloga Vitki Gurman (mada ne verujem ni da ona konzumira paštetu 🙂 ), u njenom tekstu analizirane su razne Argetine „mame„, sa sve originalnim izvorima

Argetina "mama", photo by Vitki Gurman

Argetina „mama“, photo by Vitki Gurman

fotografija. Dakle, kad se otkrije da su potrošači, zapravo, manekeni, a testimonijali delo marketing tima, kako da Vam verujemo? Kako da znamo da ne gurate kljuniće i perje umesto mesa u te paštete?
Rekla bih: teško. I tu sad dolazimo do druge veoma bitne stvari, a to je krizni PR. Pu, pu, daleko mu lepa kuća, teraj ga od naše firme.. juuu, pa mi ga sami sebi napravismo! Da radim u Argeti ovo bi me jako potreslo. Tako je jedna suštinski sjajna ideja postala predmet podsmeha i štap u točkovima onih kola kojima se vozi poverenje potrošača. Pa sad izračunajte šta više košta…

Imidž jedne zemlje i uticaj Eurosonga

“Soft power” je termin koji se koristi u diplomatiji da objasni vrstu uticaja jedne zemlje. Kako je jezik diplomatije internacionalan (u ovom našem delu sveta nekada je bio francuski, danas je, mahom, engleski), tako se i termin „soft power“ ne prevodi. Prvi ga je upotrebio Joseph Nye, pokušavajući da objasni delotvornije načine da se proširi i ojača uticaj jedne zemlje od ratovanja ili korišćenja novčanih transfera kao diplomatskog sredstva.

Ovaj “mekani” uticaj osećamo i na sopstvenoj koži gotovo svakodnnevno. Različite države ga ostvaruju na poslovnom planu, u oblastima kulture, dizajna, privrede, kroz humanitarne aktivnosti… Navešću nekoliko primera koji su nam svima dobro poznati, ali ih ne prepoznajemo kao soft power: Italija je u celom svetu poznata po specijalitetima svoje kuhinje, a ne može se baš reći da joj je politički uticaj toliko penetrirao u svest stanovnika planete Zemlje. Turska gradi svoj imidž predano i decenijama unazad na nekoliko soft-power-planova, recimo u konditorskoj industriji, ili industriji bele tehnike, a najviše na planu televizijske produkcije. Naime, krajem 2011.godine turske tele-novele prikazivale su se u preko 50 zemalja sveta, od Pakistana do Južne Amerike. Turska TV produkcija mnogo je profesionalnija od latinoameričke, i na planu samog scenarija, i u smislu kvaliteta slike, odabira glumaca, kostima, itd. Svedoci smo ogromne popularnosti u celom svetu serije Zlatni vek, o osvajanjima i životu Sulejmana Veličanstvenog. Možemo i da skratimo priču na sistem asocijacija: Nemačka – kvalitet, mehanika, preciznost. Švedska – dizajn, standard, skromnost. Japan: hi-tech, pop-kultura, donacije. Koliko god beznačajno Vam može u prvi mah zvučati, imidžu zemlje doprinosi i svaka pojedinačna stvar koja ostvari globalni uspeh. U slučaju Švedske, na primer, to su i Volvo, i H&M, i Abba…

Kad pomenuh Abbu, ono što je ovu grupu „lansiralo“ putem svetskog uspeha beše izbor za pesmu Evrovizije. Večeras je prvo polufinalno veče Eurosonga. Eto još jednog izuzetnog primera soft power-a. Naivan je onaj ko misli da je ovo samo takmičenje lakih nota. Naravno, paranoičan je onaj ko tvrdi da je to nekakva belosvetska zavera i politički festival iza kojeg stoje tajne službe. Istina je negde između: za izvođače koji bi želeli promociju van svoje zemlje ovo je idealna prilika. Za zemlje koje bi želele promociju van političkog plana, ovo je takođe idealna prilika (naročito za zemlje-domaćine): mnoštvo stranih novinara „sjati“ se u jednu zemlju, eto prilike da se o njoj izveštava na drugačiji način, apolitičan način. Ovu priliku za Srbiju ispravno je prepoznao pokojni mag marketinga Dragan Sakan, kome je poveren imidž delegacije koja je i donela pobedu Srbiji pre pet godina: on je, naime, celokupan vizuelni identitet bazirao na elementu koji je suprotan aktuelnoj percepciji Srbije – srcu. Na svim press konferenijama i drugim javnim pojavljivajima Marije Šerifović i delegacije lajt motiv bio srce nacrtano na spoljnim stranama šaka spojenih u molitveni položaj. Tako je zemlju koja je je u Evropi i svetu (nažalost) najpoznatija po tome što je na samom kraju dvadesetog veka okrvavila ruke u ex-Yu ratovima, pokazao jednu drugu, emocionalnu dimenziju. Kao što smo videli, to je pomoglo da naredni Eurosong bude održan baš kod nas.

Još studioznije je ovom zadatku pristupio Azerbejdžan. Setite se te godine kada je Beograd bio domaćin Eurosonga – mesec dana pred samo takmičenje širom zemlje osvanuli su bilbordi koji su reklamirali predstavnike Azerbejdžana i pozivali da se glasa za njih (jer, svakako za svoju zemlju glasati ne možete, takva su pravila). Sličnu propagandu Azerbejdžan je ponavljao u svakoj sledećoj zemlji koja je bila domaćin Eurosoga. Azerbejdžanski nastupi bili su godinama najpomnije pripremani, uz skupa angažovanja kompozitora, koreografa, stilista, itd. Da li zbog toga, ili zbog paralelne promocije same zemlje kao dobročinitelja koji grade parkove za decu (jer, Tašmajdan nije jedini park u kome stoji spomenik diktatoru Hajderu Alijevu, naime, njegov sin, Ilham Alijev, aktuelni predsednik Azerbejdžana, širom Evrope donira velike sume za izgradnju parkova, pod jednim uslovom: da u parku stoji spomenik njegovom ocu), tek Azerbejdžan je ove godine zemlja domaćin Eurosonga.

Veliko je pitanje da li će Azerbejdžan iskoristiti potencijal koji Eurosong pruža za promociju zemlje. Već sada, i pre samog festivala, iz ove zemlje dolaze samo kontroverzne vesti vezane za organizaciju: deo grada koji je bio funkcionalan srušen je zbog izgradnje dvorane za Eurosong; samu dvoranu grade firme u vlasništvu predsednika, po cenama gradnje znatno višim od realnih; na čelu organizacionog odbora Eurosonga je predsednikova supruga, a zet će biti specijalni izvođač. Mnogi smatraju da je uopšte neprimereno i dati pravo na organizaciju muzičkog festivala zemlji u kojoj još ima političkih zatvorenika, a zatvaraju se i novinari koji kritikuju vlast.
Srećna okolnost za nas koji još uvek gledamo Evroviziju sa istim naivnim žarom kao u vreme kad smo bili deca, pa smo te večeri smeli da ostanemo budni do ponoći (druga prilika je Nova godina), jeste činjenica da su pravi organizatori Eurosonga ujedno i većinski vlasnici ovog festivala (a i profita od reklama, SMS-a, isl.) Nemačka i SAD, te da je ekipa koja realizuje sam događaj i TV prenos zapravo američko-nemačka, pa zemlja-domaćin nema mnogo prostora za brljotine. Zato uvek umrem od smeha kad mi neko kaže da je Evrovizija koja je održana kod nas jedna od najbolje organizovanih, i da je to zasluga RTS-a! 🙂

Povezani tekstovi: Brendirane Srbije – zašto nam to nije potrebno?

Brendiranje Srbije – zašto nam to nije potrebno?

Etimologija je divna lingvistička disciplina koja se bavi poreklom reči. Ona nas uči da je reč brend (eng. brand) prvi put zabeležena oko 1550. godine, sa značenjem “žig načinjen vrelim gvožđem” – koristila se u stočarstvu, i odnosila se na žigosanje stoke. U toj upotrebi je i ostala sve do polovine 19. veka, kada počinje da označava trgovačku robu. Naime, razvojem trgovine, javila se i potreba da se roba jednog proizvođača razlikuje od robe drugog proizvođača. Određena roba u određenom pakovanju, koje je svojim bojama , natpisima i žigom svedočilo o poreklu i kvalitetu robe, tako je postala brend.

Donald Tramp

Elementi brenda su, dakle, na prvom mestu žig, odnosno, u modernom svetu – logotip, a zatim, u zavisnosti od toga o kojoj vrsti brenda govorimo, boja, pakovanje, materijal itd. Poslednjih godina razvija se disciplina personalnog brendinga, koja podrazumeva da se od određene osobe stvori brend. Primera radi, Donald Tramp se može smatrati ličnošću-brendom. U tom slučaju, govorimo o nekom drugom setu vrednosti koje vezujemo uz brend, i koje ne moraju biti materijalne (mada, u Trampovom  slučaju jesu 😉 ).

srpska evrovizijska zastavica

Dakle, brand podrazumeva set elemenata koje vezujemo uz određeni proizvod, instituciju, osobu, pa, na kraju krajeva, i zemlju.  U tom smislu, zar nije Srbija već brend? Ima svoju zastavu i grb, različite od zastave i grba bilo koje druge zemlje. Ima samo sebi svojstvenu himnu. Ima granice koje nema ni jedna druga zemlja. Zar ta, već tako brendirana zemlja, nema određenu vidljivost u Evropi i svetu? Čitajući strane informativne sajtove, i putujući koliko mi se pruža prilika, a to nije malo, zaključujem da je vidljivost Srbije među stanovnicima Evrope gotovo 100%, da svestraniji stanovnici drugih kontinenata takođe znaju ponešto o njoj, a da oni koji za Srbiju nisu čuli ni nemaju preteranu želju da se bave raščlanjivanjem pojma “Evropa”, te se, u tom smislu, u očima jedne, npr. Kambodžanke, ne razlikujemo mnogo od neke Češke, Malte, ili neke treće evropske zemlje koja nije ekonomska sila.

Ono o čemu treba da raspravljamo, u šta treba da ulažemo energiju, i šta bi trebalo da nas brine, nije, dakle, brendiranje Srbije, nego – izgradnja imidža. Ne, brend i imidž nisu isto, te  ako ste to pomislili, molim Vas, vratite se na početak teksta.

Kakav je imidž Srbije u svetu, možemo svi zajedno da pretpostavimo, i verovatno ćemo se složiti da nije najblistaviji. (Koristim reč „pretpostaviti“ jer su me učili da se ozbiljne strategije ne mogu raditi bez istraživanja. Dakle, tek posle istraživanja javnosti, mogli bismo da prestanemo da pretpostavljamo i da počnemo da zaključujemo sa sigurnošću). Nažalost, za taj imidž ne možemo samo kriviti decenije iza nas, naime, ne pomažu mnogo izgradnji dobrog imidža ni svežije vesti vesti o ubistvu Brisa Tatona, niti vesti o tome da srpski mafijaši u Barseloni jedni druge ubijaju i jedu! Ako hoćete da pronađemo poređenje u konzumentskoj kulturi, iz koje i potiče moderna upotreba reči brend, Srbija je kao rakija Zozovača: svi smo čuli za nju i znamo da su se od nje ljudi otrovali.

E, sad, proizvođačima rakije bi bilo lako da promene ime i počnu da proizvode kvalitetniju rakiju pod drugim imenom. Takođe bi mogli, ako žele i mogu da investiraju dosta novca, da angažuju stručnjake za PR, pa da pod imenom “Zozovača” počnu da proizvode kvaltetnu rakiju – u tom slučaju, uz ispravnu PR strategiju, percepcija o brendu “Zozovača” mogla bi se promeniti. Uostalom, davne 1982. godine, kada se suočio sa opasnom krizom u kojoj se nekoliko potrošača otrovalo lekom Tylenol, kompanija Johnson&Johnson nije odlučila da pokrene proizvodnju novog proizvoda, nego da promeni percepciju brenda Tylenol. I uspela je u tome.

A šta da se radi kad nemate kvalitetniji proizvod? Da li uopšte treba da se trudite da gradite percepciju kvalitetne rakije ako je u flaši i dalje nešto od čega će se konzumenti potrovati? Kakav imidž Srbije možemo da izgradimo ako ne radimo na promeni “kvaliteta proizvoda”, tj. kvaliteta nas samih? Pre bilo kakve strategije o brendiranju Srbije, ili strategije o izgradnji imidža, morali bismo, najpre, da se bavimo kvalitetom samog brenda. U tom smilu, ključnu ulogu treba da odigra interni PR, tj. stručnjaci koji će nas voditi kroz promene, i pomoći nam da pojmimo ko smo i zašto su nam te promene neophodne. Tek tada možemo početi da gradimo bolji imidž kroz eksterni PR.