Arhive kategorija: Uncategorized

Neverovatan miks Pravopisa, Vuka Karadžića, kolača, marketinga i PR-a!

Početkom nove kalendarske godine svi nešto sumiraju i revidiraju, pa, eto i mene da podelim sa čitaocima ovog bloga šta su to najviše čitali, šta im se najviše dopalo i kako su me pronašli u čudesnom online svetu…
Statistika pokazuje da je ovaj blog, iako mu je prvenstvena tema i pravac PR i marketing, jednako popularan i u sferi jezika i jezičkih nedoumica. Tako se već tri godine među najpopularnijim tekstovima nalazi tekst o (sada više ne toliko novom) Pravopisu: „Novi Pravopis, stare muke„, i isto toliko dugo popularan jedan od „jezičkih“ tekstova koji se bavi problemom obeležavanja ženskih zanimanja u srpskom jeziku, „Psihološkinja ili psihologica?“ Lepo meni Statistika WordPressa (na kom čitate ovaj blog) savetuje da razmotrim ponovno pisanje na ove i slične teme! 🙂 Obećavam da hoću.
searchJedan od najpopularnijih tekstova je, takođe, moj osvrt na rad Vuka Karadžića i njegov lični PR 😉 , „Vuk Karadžić – reformator ili kompilator?“, a do ovog teksta vode različite pretrage, sa različitim nivoima pismenosti čitalaca. Nažalost, najčešće mi Google pošalje lenje đake u potrazi za materijalom za seminarski ili pismeni zadatak. Pitam se, da li makar navedu izvor na poslednjoj strani? 😉 Šalu na stranu, ovo ukazuje na veliku kulturološku „rupu“ u online sferi na srpskom jeziku, sajtova i blogova o jeziku, istoriji jezika, gramatici, lingvistici itd, ima zaista malo.
No, da se vratimo matičnoj temi ovog bloga, a to su marketing i PR: Iz nedelje u nedelju, pa onda iz meseca u mesec, medju pojmovima koji su preko Google-a doveli do mog bloga pojavljuje se „kako do dobre reklame“ i slične varijacije. Kao rezultat se pojavljuje najpre tekst „Šta je dobra reklama„, zatim tekst o tome „Šta je dobra kampanja„, pa potom i „Tri domaća primera za dobre reklame„. Ni jedan od ova tri teksta ne nudi nekakav tajni recept po kome ćete, bez ikakvog marketinškog znanja i iskustva napraviti fenomenalnu reklamu, ali nudi sjajnu osovu za učenje o reklamama, i, kao i svaki moj post, odaje deo vrlo dragocenog i godinama sticanog ličnog iskustva. Bilo bi čarobno kada bi postojala magična formula za garantovano uspešnu reklamu. Poredjenja radi, to je kao kada biste u Google ukucali „kako da odgajim savršeno dete“. Možete naći hiljade sajtova i milione saveta, ali nema formule za odgajanje Vašeg, niti bilo kog deteta.

Od „vrelih tema“ iz 2013. mnogo se prašine diglo oko „provaljene“ Argetine kampanje sa lažnim mamama, pa je tako i moj tekst na ovu temu među 5 najčitanijih: „
Zašto je problem što Argetine mame nisu mame nego manekenke?„.  Prati ga druga „prašino-dizačka“ ovogodišnja tema, a to je prodaja JAT-a i dizajn vizuelnog identiteta „nove“ avio-kompanije: „Kakve veze imaju Jevanđelje i avioni?“. Među pet najčitanjijih je i tekst o diletantizmu u relativno novoj PR grani, online PR-u, u kome objašnjavam zašto suprug i ja sami predstavljamo svoj brend Anđeli kolači na društvenim mrežama: „Zašto sami vodimo svoju FB stranicu?„, mada, kada ovo ukrstim sa podacima o leteci Andjelikjlučnim rečima pretrage koje su vodile na moj blog, moglo bi se zaključiti i da su sami Anđeli kolači bili generator čitanosti ovog teksta! 🙂 Za sve vas koje zanima više o našim ukusnim i zdravim ovsenim kolačima, zapamtite sajt www.andjeli.com, ovaj link trenutno vodi na pomenutu FB stranicu Anđela, ali sajt je već u izradi, a korisne informacije o Anđelima i njihovim zdravim činiocima možete naći i na Anđeli blogu

Za kraj, na nivou godišnje statistike, ispostavilo se da vas učestalije od svih ostalih pretraga, do mog bloga dovodi pretraga pojma „milica calija“. I to je zaista lepo – hvala svima kojima je bitno šta mislim i šta imam da kažem! 🙂
p.s. Hvala i onima koje zanima koliko imam godina! 😉 

SVE NAJLEPŠE U 2014!

SVE NAJLEPŠE U 2014!

Već nam je bolje!

Neobavezna ćaskanja sa mojim venčanim kumom su izuzetna, između ostalog, i po tome što često nehajno „skliznu“ sa svakodnevnih u vaseljenske teme, i obrnuto. Nedavo smo, pretresajući ko zna koji put večitu dilemu „should I stay or should I go“, zakjlučili da mi ionako ne živimo u zemlji u kojoj smo se rodili, iako se nismo makli iz rodnog Beograda. Zemlja u kojoj smo se rodili zvala se drugačije, imala je drugačija dokumenta, novčanice, veličinu, službeni jezik, itd… I, mada ovo slutim već duže vreme, tek danas, posle posete izložbi „Poslednja mladost u Jugoslaviji“ u Muzeiju istorije Jugoslavije, kristalno mi je jasno koliko je zemlja u kojoj danas živimo bolja!

Možda će nekome u prvi mah zazvučati apsurdna ova tvrdnja, u svetlu aktuelne ekonomske krize, nedavnog nedobijanja datuma za početak pregovora sa EU i drugim sumornostima iz rubrike Vesti, ali dozvolite da citiram nekoliko rečenica iz preseka tadašnje društvene situacije, kojim su autori ove odlične izložbe pokušali da objasne istorijsko-društveni kontekst u kom je nastao jugoslovenski novi talas:

„1979 – Stupile na snagu mere SIV-a za štednju naftnih derivata, uveden sistem „par-nepar“ (za one koji ne znaju, voyiš auto samo kad ti država dozvoli, nekim danima voze tablice koje se završavaju parnim, nekim neparnim brojem). Počela nestašica robe široke potrošnje: ulja, kafe, šećera, deterdženta…

1982 – Uvedene nove mere štednje: bonovi za benzin i depozit za izlazak iz zemlje (!?!?).

1983 – Većina gradova u Srbiji pogođena je redukcijom električne energije. Uvedene kartice za struju na kojima je bila naznačena maksimalna dozvoljena potrošnja…“

Da li ste čitali nešto od Orvela?

Onda vam ovo zvuči poznato i ako niste doživeli, ili se ne sećate…

Između ostalog, zaključila sam i da nema krize! Od kad je sveta i veka, kriza, opšta ili jednog pojedinca, uvek bi iznedrila izuzetne umetničke vrednosti. Vrsni umetnici po pravilu su gladovali, a veliki kulturni pokreti rađali su se kao posledica nemaštine i ugnjetavanja slobodne misli. Tako je, uostalom, bilo i sa jugoslovenskim novim talasom.

Kako to, onda, danas R’n’R jedva živi na marginama domaće scene? Kako to ne cveta nekakav novi kulturni pokret? Otkud toliko prostora za reality shows, folk kič i ostali šund? Odgovor je jednostavan: nema krize. Svaki put kad se zaglavite u saobraćajnoj gužvi setite se da je to zbog toga što svi imaju benzina, vikendom ni ne pomišljajte da uđete u neki od velikih tržnih centara – prepuni su, a sa pijace se za manje od 10 evra vraćate sa po 5 kesa u svakoj ruci.

Dakle, ne živimo u zemlji u kojoj smo rođeni – ova je bolja. I ako ste se već spremili da me demantujete i komentarišete kako je „tad paradajz bio crveniji, išlo se u Trst po farmerke i na ručak i sl…“ molim vas, suzdržite se. Želim da verujem da će u zemlji u kojoj će živeti moja deca biti još bolje.

„Ko nije putovao, misli da je kuhinja njegove mame najbolja na svetu!“ (Kenijska poslovica)

Ja volim razne kuhinje. Nove i drugačije.
Volim vino.
Volim da plešem.
Volim zalaske kad sunce uranja u more.
Volim svoju malu porodicu i uživanje sa njom okupiraće sve moje vreme u narednim danima.

Dok se ne vratim blogovanju, istražujte arhivu.
Brzo ću, obećavam.

Koh Samui, Thailand