Koliko stranac zna o Vama?

Ono sve što znaš o meni, to je stvarno tako malo… Ovako je nekada pevao Arsen Dedić, a mi danas možemo slobodno da zapevamo: „ono sve što Facebook zna o nama, to je stvarno tako mnogo…“

Ako mislite da to nije istina, i da ste u online svetu veoma oprezni, posetite sajt Digital Shadow čija je svrha da promoviše novu igricu Watch

Homepage sajta Digital Shadow

Homepage sajta Digital Shadow

Dogs kompanije Ubisoft. Dozvolite sajtu da se poveže sa Vašim Facebook profilom, i on će generisati sledeće liste:

pawns” – lista Vaših najbližih prijatelja, preko kojih bi virtuelni protivnik u igrici mogao da Vas ucenjuje.

obsessions” – ljudi ili stranice koje najviše pratite

scapegoats” – ljudi sa kojima imate najmanje interakcije, te biste bili spremni da ih virtuelno žrtvujete

Sajt takodje izlistava fotografije mesta koje posećujete, vreme u danu kada ste najviše online, kao i listu pretpostavljenih lozinki (!?) zasnovanih na onome o čemu najviše pišete!

A sve ove informacije dali ste Facebooku Vi sami, dobrovoljno! Ne sugerišem da obrišete svoj profil, pa čak ni da ne igrate online igrice, već da razmislite o informacijama koje ostavljate o sebi.

Svakako, većina će najpre pomisliti na negativne aspekte ovolike online ekspozicije, ali pomislite i na dobru stranu. Naime, ako pažljivo i razumno postavljate sadržaj na Facebook i ostale društvene mreže, podaci koji će govoriti o Vama mogu biti sjajno PR sredstvo za izgradnju imidžq kakav želite da imate.

Još o tome kako se gradi lični PR možete čitati ovde, a o izbegavanju zlouptrebe Vaših fotografija ovde.

Selfie NIJE mentalni poremećaj

Reklo bi se, pošto je onomad „Srbin ujeo ajkulu u Šarm el Šeiku„, a to prenele čak i neke informativne agencije, ne proveravajući da je izvor, zapravo, Njuz.net, sajt sa izmišljenim, tj. satiričnim vestima, da će novinari malo pomnije proveravati izvore. Ali, jok! Ovog vikenda ubedjivali su nas gotovo svi informativni sajtovi i portali da je fotografisanje samog sebe, tzv. selfie, prograšeno mentalnim poremećajem, i to, ni manje ni više nego od strane APA (American Psychological Association)!

Ellen Degeneres selfie at the Oscars

Pokušajmo da zanemarimo koliko je smešan opis i klasifikacija težine „poremećaja“ (do 3 selfija dnevno, do 6 selfija dnevno…), pa čak i činjenicu da se ovakvi zaključci uvek izvode iz istraživanja, na koje se onda APA (ili ko god stručan) i pozove. Moć analitičkog razmišljanja ne mora da bude svojstvena nekome ko plasira vest na osnovu podataka iz proverenog izvora, štaviše, u Los Andjelesu već neko vreme koriste robota koji objavljuje vesti o zemljotresima i policijskim akcijama minut pošto se dogode, koristeći podatke seizmičkog zavoda ili policije.
I sad dolazimo do problema: čak i robot koristi samo proverene izvore kada „kreira“ vest. Zašto to ne rade novinari od krvi i mesa? Lenjost? Nedostatak vremena? Nepoznavanje sopstvenog posla? Nemojte misliti da ovako rade samo lokalni novinari, uostalom ovu vest oni su samo preuzeli od stranih kolega, koji se nisu potrudili da potraže izvor vesti. Da jesu, došli bi do satiričnog portala kakav je naš Njuz.net, koji se zove Adobo Cronicles, i u svojoj „about“ sekciji kaže (za one koji hoće da čitaju): sve što ovde pročitate bazirano je na činjenicama, osim laži“! Prvi je ovu vest preneo UK Mirror, koji je poznat kao tabloid, a ne kao magazin koji bi mogao da bude na izvoru nove akademske misli. Njegovu objavu prenelo je nekoliko manjih portala i sajtova, ali je nećete naći na portalima magazina koji drže do sebe i proveravaju izvore. Naši mediji, pak, očigledno prenose sve, bez filtera i provere.
Zato vesti čitajte sa velikom rezervom. Lokalne vesti često su obojene političkim strujama, pa u njima potražite samo suštinu, tj. informaciju o tome šta se dogodilo, ne i komentar. Još bolje bi bilo da čitate više različitih portala i ukrštate podatke. A najbolje bi bilo da zapamtite da nije sve što pročitate na Internetu istina! 😉

Fotografije dece na Internetu: Budite kraljevski PR menadžer svog deteta

Prvi prolećni vikend u anglosaksonskom delu sveta (a i šire), obeležilo je medijsko pojavljivanje porodičnog portreta princa Vilijama, supruge mu,  vojvotkinje Kejt i bebe Džordža, trećeg u redu za nasledjivanje trona. Prema agenciji France Presse, ovo je tek drugo pojavljivanje u javnosti bebe princa (prvo je bilo neminovno jer su roditelji morali nekako da ga iznesu iz bolnice u kojoj je rodjen, ali prvo zvanično je bilo prilikom krštenja). Dakle, za osam meseci, dva slikanja bebe. Reklo bi se, danas, kada su nam Facebook, Instagram, Twitter, i ostale mreže pune fotografija nečije dece, da je to kao da ga nisu ni slikali, te da se članovi kraljevske porodice ponašaju previše staromodno. Ipak, ja bih rekla da se ponašaju savršeno ispravno.
Naime, princ Vilijam odlično zna kako mediji i paparaci mogu da budu surovi i nasrtljivi. Toliko da su najpre sistematski uništili svaki pokušaj njegove pokojne majke, princeze Dajane, da ima segment života koji bi bio privatan, a potom i doprineli sa se dogodi saobraćajna nesreća u kojoj je izgubila život. Zato je princ Vilijam, još dok se zabavljao sa Kejt, često  apelovao na nasrtljive paparace da „smanje doživljaj“. Izgleda da apel nije naročito urodio plodom, pošto su paparaci uspeli da pronadju i fotografišu kraljevski par čak i na tajnim putovanjima, na kojima su odsedali u privatnim kućama (kao onda kada su se pojavile fotografije „Kejt u toplesu“, zapravo nastale dok se presvlačila).

royals

Zbog svega toga, fotografije bebe princa su retke i pažljivo „režirane“. Pogledajte pažljivije aktuelnu fotografiju: Cela porodica je postavljena u toplinu svog doma, ušuškana i bezbedna od nasrtljivaca. Mi, posmatrači, imamo priliku da vidimo samo prozor, i njih jer su rešili da nam se ukažu. Njihova neverbalna komunikacija je srdačna, ali suzdržana. Dok Kejt i Vilijam komuniciraju pogledom sa kamerom, beba gleda ka njihovom psu, potpuno isključena iz cele te medijske situacije. Odeća je svedena, i dovoljno sakrivena da ne ostavlja prostora raznim modnim ekspertima i „modnim ekspertima“ da je analiziraju i komentarišu. Sa stanovišta PR-a, ova fotografija poručuje: „evo nas, srdačni smo, izašli smo na prozor da Vas pozdravimo, i sad se vraćamo svom životu!“ Izgleda da PR tim nove generacije prestolonaslednika uspeva da balansira izmedju „jedan od nas iz naroda“ imidža (na primer, kad Vilijam sa vršnjacima u obrazovnom kampu riba WC, ili kad Kejt nosi H&M haljinu sa rasprodaje. Ili dozvola porodice da najnoviji britanski rijaliti bira „nevestu za princa Harija“), i uloge koja im je neminovna, a to je da ipak ne budu „jedan od nas“, jer su članovi kraljevske porodice.

Šta možemo da naučimo od Kejt i Vilijama?

Prečesto vidjam fotografije dece u nepriličnim pozama ili situacijama. Roditelj sam, i znam koliko je slatko dete na noši ili umazano čokoladom od glave do pete, ali, postoje trenuci koji bi, ipak, trebalo da ostanu privatni. Da li biste postavili svoju sliku sa WC šolje, ili dok ste umazani sosom za špagete? Zašto mislite da je prikladno da to radite onima koji zavise od Vas da im sačuvate dostojanstvo? Osim toga, na Internetu ima mnoooogo zlnamernih ljudi. Neki od njih su i pedofili. Znam da je svakom roditelju poslednja stvar na pameti nešto tako bolesno kad slika svoje golišavo dete, ali ipak, imajte u svesti da nisu svi dobronamerni, i da jednom postavljene na Internet fotografije NIKADA više ne mogu biti privatne, bez obzira na Vaše „privacy settings“.

Dakle, da se vratim na naslov ovog teksta, posao PR osobe nije uvek da sve predoči javnosti – nekad je važnije dobro razdvojiti i dozirati javno i privatno, i dobro zaštiti ovo drugo.

Odakle akcenti RTS-ovskog novogovora?

Danas je 21. februar, Svetski dan maternjeg jezika, odlična prilika da, posle dužeg vremena, na ovom blogu posvetim naredne redove upravo – jeziku.

Ako je zbog nečeg dragocen deo moje karijere proveden na RTS-u, onda je to ispravna dikcija i dobra impostacija glasa. Za laike, to Vam je ono kad zvučim kao prijatna teta sa govornog automata! 😉 Iako sam karijeru u medijima davno zamenila produktivnijim zanimanjem, zadržala sam povremena spikerska angažovanja. Najskorije od njih bila je sinhronizacija na srpski jezik crtanog princess_celestia_by_kooner01-d50xbdcfilma „Moj mali poni“ u kome dajem glas princezi Selestiji, mladom poniju Malenoj i gradonačelnici Ponivila. To me je učinilo apsolutnim herojem i najobožavanijom osobom u očima dece svih mojih prijatelja, ali i uvelo u „čudesni svet izvitoperenih akcenata“!

Čini mi se da je akcentovanje reči postalo nova hipsterska disciplina u kojoj pobeđuje, i misli da zvuči učenije, onaj koji uspe da akcentuje reč na način na koji niko pre njega to nije uradio! U ovome prednjače akcenti koji se silom „guraju“ što bliže početku reči. Primera radi, nedavno je spiker vesti RTS-a čitao vest o japanskom arhitekti. Žao mi je što nemam audio zapis, ali, ako budete obraćali pažnju, uskoro ćete imati pregršt primera za ovo o čemu pišem. Dakle, „arhitekta“. Pročitajte tu reč. Koje ste slovo naglasili? Verovatno E. Na RTS-u, pak, kaže se „arhìtekta“ (kratkouzlazi akcenat na drugom slogu).

OK, akcenti u srpskom jeziku su vrlo nezgodna stvar, iz više razloga. Naime, u govoru se može čuti obilje različitih akcenata, u zavisnosti od toga u kom delu zemlje se nađete. Ovo i ne bi bilo problematično kada bi postojalo narečje ili govor u kome bi postojalo apsolutno ispravno akcentovanje, tj.onakvo kakvo gramatike smatraju ispravnim. Ali gramatičko-akcentovani govor, jednostavno, ne postoji. Osim u Dnevniku RTS-a.  Gramatike, naime, tvrde da silazni akcenat može biti samo na prvom slogu (za one koji znaju o čemu pričam, preskočite ovu zagradu. Za one čiji su profesori u školama štrajkovali kada je trebalo da predaju akcente, evo kratkog podsećanja: srpski jezik poznaje četiri akcenta: kratkosilazni \\, dugosilazni ^,  kratkouzlazni  \ i dugouzlazni  /. Pravila akcentovanja su štura vrlo malo od pomoći: Prvo pravilo je da sve jednosložne reči u srpskom jeziku imaju samo silazni akcenat, drugo – silazni akcenat može biti samo na prvom slogu,treće – na poslednjem slogu ne može biti akcenat i četvrto (ujedno I potpuno nepotrebno) – uzlazni akcenat može biti na bilo kom slogu osim na poslednjem).

Kroz svoje višegodišnje filološko školovanje zadatke iz akcentovanja rešavala tačno sam zahvaljujući daru sluha, proveravajući samo, na kraju, da li je rešenje u skladu sa famoznim drugim pravilom. Izgleda da je upravo to pravilo napravilo pometnju na RTS-u  i drugim stanicama i studijima koji se ugledaju na nacionalnu. U skladu sa njim, ispravno je reći arhìtekta, dokùment, testàment, polìcajci, vatrògasci, demònstranti, ventìlator, prostìutka, apsòlvent, Alèksandar i sl…  pročitajte ove reči sa akcentom gde je označen i umrećete od smeha!

Naravno da sam za to da se govori što pravilnije, i stilski i gramatički, ali, gde piše da je nepravilno reći, npr. Aleksándar? Ili policájci? Uklapa se u pravila o akcentuaciji, a zvuči mnooogo prirodnije.

Ne znam ko je na silu počeo da akcentuje reči, ni zašto, ali me neodoljivo podseća na pokušaj Grka iz sedamdesetih godina da svoj govorni grčki jezik potisnu i proglase prostim u odnosu na starogrčki, tačnije na verziju grčkog koju su nazivali “Pročišćena” (Katharevousa, Καθαρεύουσα). To je bio zamišljeni grčki jezik kakav je mogao da bude da je evoluirao iz antičkog grčkog bez ikakvih spoljnih uticaja. Spikeri na nacionalnoj televiziji čitali su vesti na katarevusi, koju, uzgred, niko nije baš sasvim razumeo, a onda bi, recimo, prilog u vestima bila anketa u kojoj običan svet govori normalan grčki, a na ekranu ide titl na katarevusi! Urebesno! Tako da je pitanje dana kada će na RTS-u početi da u titlu „prevode“ ono što govore gosti u studiju ili učesnici ankete, sve sa akcentima na slogovima.Untitled

Šalu na stranu, ovo nije problem medijske prirode. Ovo je tema kojom bi neki ozbiljni odbor lingvista morao da se pozabavi, i da, ako ništa drugo, makar konačno sastavi pošteni Rečnik iz više tomova, kako ne bismo morali da se zadovoljavamo jednotomnim Rečnikom Matice Srpske iz 2007. koji je, zapravo, skraćena verzija srpskohrvatsko šestotomovnika iz sedamdesetih godina. Takav sveoubahvatan rečnik morao bi da obuhvati i dozvoljene akcentuacije reči.

Neverovatan miks Pravopisa, Vuka Karadžića, kolača, marketinga i PR-a!

Početkom nove kalendarske godine svi nešto sumiraju i revidiraju, pa, eto i mene da podelim sa čitaocima ovog bloga šta su to najviše čitali, šta im se najviše dopalo i kako su me pronašli u čudesnom online svetu…
Statistika pokazuje da je ovaj blog, iako mu je prvenstvena tema i pravac PR i marketing, jednako popularan i u sferi jezika i jezičkih nedoumica. Tako se već tri godine među najpopularnijim tekstovima nalazi tekst o (sada više ne toliko novom) Pravopisu: „Novi Pravopis, stare muke„, i isto toliko dugo popularan jedan od „jezičkih“ tekstova koji se bavi problemom obeležavanja ženskih zanimanja u srpskom jeziku, „Psihološkinja ili psihologica?“ Lepo meni Statistika WordPressa (na kom čitate ovaj blog) savetuje da razmotrim ponovno pisanje na ove i slične teme! 🙂 Obećavam da hoću.
searchJedan od najpopularnijih tekstova je, takođe, moj osvrt na rad Vuka Karadžića i njegov lični PR 😉 , „Vuk Karadžić – reformator ili kompilator?“, a do ovog teksta vode različite pretrage, sa različitim nivoima pismenosti čitalaca. Nažalost, najčešće mi Google pošalje lenje đake u potrazi za materijalom za seminarski ili pismeni zadatak. Pitam se, da li makar navedu izvor na poslednjoj strani? 😉 Šalu na stranu, ovo ukazuje na veliku kulturološku „rupu“ u online sferi na srpskom jeziku, sajtova i blogova o jeziku, istoriji jezika, gramatici, lingvistici itd, ima zaista malo.
No, da se vratimo matičnoj temi ovog bloga, a to su marketing i PR: Iz nedelje u nedelju, pa onda iz meseca u mesec, medju pojmovima koji su preko Google-a doveli do mog bloga pojavljuje se „kako do dobre reklame“ i slične varijacije. Kao rezultat se pojavljuje najpre tekst „Šta je dobra reklama„, zatim tekst o tome „Šta je dobra kampanja„, pa potom i „Tri domaća primera za dobre reklame„. Ni jedan od ova tri teksta ne nudi nekakav tajni recept po kome ćete, bez ikakvog marketinškog znanja i iskustva napraviti fenomenalnu reklamu, ali nudi sjajnu osovu za učenje o reklamama, i, kao i svaki moj post, odaje deo vrlo dragocenog i godinama sticanog ličnog iskustva. Bilo bi čarobno kada bi postojala magična formula za garantovano uspešnu reklamu. Poredjenja radi, to je kao kada biste u Google ukucali „kako da odgajim savršeno dete“. Možete naći hiljade sajtova i milione saveta, ali nema formule za odgajanje Vašeg, niti bilo kog deteta.

Od „vrelih tema“ iz 2013. mnogo se prašine diglo oko „provaljene“ Argetine kampanje sa lažnim mamama, pa je tako i moj tekst na ovu temu među 5 najčitanijih: „
Zašto je problem što Argetine mame nisu mame nego manekenke?„.  Prati ga druga „prašino-dizačka“ ovogodišnja tema, a to je prodaja JAT-a i dizajn vizuelnog identiteta „nove“ avio-kompanije: „Kakve veze imaju Jevanđelje i avioni?“. Među pet najčitanjijih je i tekst o diletantizmu u relativno novoj PR grani, online PR-u, u kome objašnjavam zašto suprug i ja sami predstavljamo svoj brend Anđeli kolači na društvenim mrežama: „Zašto sami vodimo svoju FB stranicu?„, mada, kada ovo ukrstim sa podacima o leteci Andjelikjlučnim rečima pretrage koje su vodile na moj blog, moglo bi se zaključiti i da su sami Anđeli kolači bili generator čitanosti ovog teksta! 🙂 Za sve vas koje zanima više o našim ukusnim i zdravim ovsenim kolačima, zapamtite sajt www.andjeli.com, ovaj link trenutno vodi na pomenutu FB stranicu Anđela, ali sajt je već u izradi, a korisne informacije o Anđelima i njihovim zdravim činiocima možete naći i na Anđeli blogu

Za kraj, na nivou godišnje statistike, ispostavilo se da vas učestalije od svih ostalih pretraga, do mog bloga dovodi pretraga pojma „milica calija“. I to je zaista lepo – hvala svima kojima je bitno šta mislim i šta imam da kažem! 🙂
p.s. Hvala i onima koje zanima koliko imam godina! 😉 

SVE NAJLEPŠE U 2014!

SVE NAJLEPŠE U 2014!

Šta je privatna robna marka i zašto je (ne) treba kupovati?

Scena iz Mini Maxija od pre neki dan:
-Kupac, stariji čovek, pomučio se pa pročita etiketu bez naočara, obraća se poslovično nezainteresovanoj poslovođi: „Gospođo, koja je to firma „Premia“?
– Poslovođa: „Nije to firma, to je naša robna marka.“ I okrete se i ode.
Treba li reći da je kupac ostao jednako zbunjen kao i pre odgovora? Vidi on da je ta neka Premia jeftinija od drugih proizvoda iste vrste, ali, to mu je baš i sumnjivo… jer, za druge proizvođače je čuo, a za ovu Premiu nikad! Drugo, ta „fabrika“ Premia proizvodi sve, od hrane i pića, preko začina i čajeva do toalet papira! A da je imao naočare, možda bi se udubio u deklaraciju i shvatio da proizvode Premia proizvode upravo te fabrike kojima veruje i za koje je čuo. Ali, kada se se zovu imenom brenda fabrike, koštaju znatno više.

Dakle, objašnjenje koje bi ovaj kupac razumeo moglo je da glasi: „Premia je privatna robna marka našeg prodajnog lanca. To znači da proizvode koji nose ime Premia proizvode razne druge fabrike za nas“. Dodajmo tome i da su privatne robne marke (u svetu proizvođača skraćeno PL, od private lable) obično cenovno niže pozicionirane u odnosu na konkurenciju, mada postoje primeri i da lanci pozicioniraju privatne robne marke u premium segment, kako bi bili konkurentniji sa premium proizvodima. Takve su, recimo, Delhaize Inspirations, ili Metroov Fine Foods.

Zašto treba kupovati PL?
1. Prva stvar koju Vas nauče u proceduri za krizni PR hrane ili piće jeste da će, u slučaju da se dogodi problem sa ispravnošću namirnice, prodajni lanac automatski prebaciti odgovornost na proizvođača. Drugim rečima, ako, hipotetički, u Metrou kupite mleko u kom se ispostavi da ima bakterija, Metro će se zvanično „ograditi“ od ovog proizvoda, tvrdeći da je za bakterije u mleku kriv proizvođač. I kad malo bolje razmislite, ovo je sasvim logično. Pa, ne pravi Metro mleko, samo ga prodaje, i to u ambalaži u koju ne bi trebalo da išta može da uđe. Ipak, ako ste kupili Metroovo mleko Aro, i naišli na problem, odgovornost za to će snositi Metro (a kako će dalje postupati prema proizvođaču tog mleka i nije Vaš problem). No, mogućnost da se tako nešto desi je zaista veoma mala, gotovo nemoguća. Jer, prilikom odabira dobavljača za privatne robne marke predstavnici lanaca vode računa jednako i o kvalitetu i o ceni, štaviše, u ugovorima sa dobavljačima su vrlo drakonske odredbe u slučaju nepoštovanja nivoa kvaliteta. Drugim rečima, možete se uzdati u zdravstvenu ispravnost i svežinu proizvoda koji je privatna robna marka nekog lanca. Sjajan primer za ovo je bilo koji proizvod lanca DM (Drogerie Markt). Umesto u reklamiranje (samo ću reći da u kozmetičko-higijenskoj industriji i do 40% cene proizvoda čini budžet za marketing), DM ulaže u to da po najnižim cenama na tržištu svojim kupcima ponudi proizvode za higijenu, negu i čišćenje vrhunskog kvaliteta.

2. Kada je reč o generičkim proizvodima uvek treba kupovati privatnu robnu marku. Objasniću Vam zašto na primeru kiselih krastavčića. U zemlji Srbiji, plodnoj kakva jeste, nema dovoljno zainteresovanih proizvođača koji bi brali mlade krastavce, kakvi se stavljaju u zimnicu. Mnogo ih je potrebno za kilogram, a kažu, ne plaća se dovoljno. Ako se i pronađu pojedini, svakako neće uzgajati tzv. baby gherkins. Zato u zemlji Indiji izgleda imaju više entuzijazma da zarade od poljoprivrede, pa je Indija najveći svetski izvoznik krastavčića. Ujedno je i zemlja iz koje Srbija uvozi najviše krastavčića. Deo dolazi iz Makedonije, mada nikada nećemo znati da li su to krastavčići zaista uzgojeni u Makedoniji ili su takođe stigli iz Indije, čak iako čitamo deklaracije proizvoda vrlo pažljivo. Naime, na svim zimnicama tipa krastavčići, masline, kapari isl, jasno piše „Proizvedeno u Srbiji.“ Samo pojedini proizvođači  pored toga napišu i „poreklo ploda: zemlja ta i ta“, iako ih na to obavezuje Pravilnik o deklarisanju. A evo kako ta „proizvodnja u Srbiji“  izgleda: Krastavčići stižu već ukiseljeni u vrlo slanom rastvotu, u buradima koje se nazivaju aseptik.

Aseptik burad u kojima u Srbiju stižu krastavci, masline, kapari...

Aseptik burad u kojima u Srbiju stižu krastavci, masline, kapari…


Potom se ručno vade iz buradi i presipaju u tegle i zalivaju vrućim, mnogo manje slanim rastvorom, eventualno sa začinima.

"proizvodnja" u Srbiji

„proizvodnja“ u Srbiji


I taj rastvor je, zapravo, jedino što je „proizvedeno u Srbiji“. Potom se tegle zatvaraju, lepi im se etiketa i odlaze u prodaju. Jasno Vam je da ne postoji nikakav filter koji bi izdvajao krastavce koje neko „proizvodi“ (čitaj: pakuje) kao svoj brend i krastavce koje pakuje kao privatnu robnu marku. Štaviše, u praksi se pokazalo da isti „proizvođač“ radi robnu marku za više trgovinskih lanaca, jer je uspeo da dobije bolju nabavnu cenu krastavaca zahvaljujući većoj naručenoj količini. 

Zaključak: generički proizvodi kao što je zimnica, mlečni proizvodi, brašno, šećer, itd… jedino mogu biti isti kao brendirani, te je jedina razlika u ceni i to u korist privatne robne marke.

Zašto ne treba kupovati PL?
Proizvođači koji prave privatne robne marke to rade jer imaju dovoljno slobodnih proizvodnih kapaciteta i vođeni su logikom „bolje da ja samom sebi budem konkurencija“, jer, svakako će neko proizvoditi taj PL. Retki su slučajevi kada „neko“ nije u stanju da uhvati finesu proizvoda, tako ćete na testu vezanih očiju uvek prepoznati Štarkovu Bananicu ili Smoki,  ili Bambijevu Plazmu.

"Dečiji keks" PL Mercator-Rodića

„Dečiji keks“ PL Mercator-Rodića

Mada, u slučaju Bananice vredi dati tih nekoliko dinara više nego za PL, a u slučaju Plazme je opravdanost cene prilično diskutabilna: naime, osim ako baš niste zavisni od ukusa i strukture ovog keksa, a posebno ako ćete keks koristiti kao plouproizvod u receptima za kolače i šejkove, Plazmu možete komotno zameniti bilo kojim tvrdim keksom. Ipak, kupujući Plazmu, kupujete i emocionalnu dimenziju brenda, koja je dugo, brižljivo i skupo građena.

I za kraj znajte da ovaj način „proizvodnje“, tačnije prodaje nečijeg proizvoda pod svojim imenom, nije svojstven samo trgovinskim lancima. Naime, mnoge kompanije, želeći da prošire svoj portfolio proizvoda, a nemajući odgovarajućih proizvodnih kapaciteta, ili procenjujući da im se ulaganje u proizvodnu liniju ne bi isplatilo, koriste kapacitete drugih proizvođača. Tako, na primer, Bambi proširuje svoj brend Wellness, originalno nastao kao integralni keks, i na integralne štanglice, ali te štanglice ne proizvodi Bambi-Banat, već makedonska kompanija Vitalia, poznata po kvalitetnim muslijima i žitnim štanglicama.

Kako odabrati pravu stvar za društvenu odgovornost?

Za kraj ove kalendarske godine, zaokružujem priču o kojoj ovih dana intenzivno pišem: Rosa voda i Banke humanog mleka u Srbiji. Priča je počela pre tri godine, kada sam se i sama uključila u akciju doniranja mleka, a intenzivirala se ovih dana inspirisana pripremama da se otvori nova Rosa banka humanog mleka, posle Beograda i Novog Sada, i u Kragujevcu. Pisala sam već o tome šta je uopšte društvena odgovornost, zašto je kompanije primenjuju i navela neke sjajne primere društvene odgovornosti u našoj zemlji. I dalje mislim da je ova Rosina dugotrajna kampanja jedan od najboljih i najpozitivnijih primera društvene odgovornosti. Zato upravo nju uzimam za primer na kome ću objasniti kako da povežete vrednosti svoje kompanije sa akcijom u koju želite da uložite.

banka_mleka_040213

Koje su vrednosti Vašeg brenda? 

Sama po sebi, voda je neophodna za život, drugim rečima voda je izvor života. Novorođenčadima je izvor života majčino mleko. Da li vidite vrlo jasnu vezu između onoga što predstavja proizvod i onoga što je Rosa odabrala da podrži? Problem može da nastane ako Vaš proizvod ne korespondira sa vrednostima koje propovedate, npr, ako tvrdite da je Vaš proizvod zdrav, a zapravo je pun aditiva i sličnih gluposti. U slučaju Rose odluka da vrednosti brenda bazira na karakteristikama proizvoda, i to poveže sa nečim tako delikatnim i važnim kao što je majčino mleko, utemeljena je sasvim u onome što predstavlja proizvod. Naime, za razliku od drugih flaširanih voda, koje prate glasine da su „flaširane česmovače“, ili da se „flaširaju na desetak različitih izvora različitih kvaliteta“, jedino što možete čuti za Rosu jeste da je jedina flaširana voda „bez kamenca“, tj. sa najmanje suvog ostatka. Njen kvalitet i jeste utemeljen u činjenici da je to voda sa niskim sadržajem mineralnih materija, pa kada je pijete ne opterećuje organizam, već brzo i lako prolazi  kroz bubrege. Nažalost, kod nas je kultura društvene odgovornosti još prilično nerazvijena, pa je Rosa jedan od retkih brendova koji se bavi ovom vrstom aktivnosti bez potrebe da „popravlja“ imidž, jer nastupa sa stanovišta vrlo poštenog proizvoda.

Koliko brend treba da bude zastupljen?
Naravno da treba da bude zastupljen – ako radite nešto plemenito zašto potrošači ne bi saznali za to? Ali, uvek treba voditi računa i biti dovoljno diskretan. U suprotnom, dobročinstvo možete sasvim „pregaziti“ prevelikim hvalisanjem da ste dobro učinili. Zato mi se sviđa mera sa kojom Rosa brendira banke humanog mleka. Naime, one se ne zovu „Rosina banka humanog mleka“ i sl, već jednostavno „Banka humanog mleka“, ali je diskretan Rosin brendin dovoljno prisutan da se shvati da bez njihove donacije ceo projekat ne bi zaživeo.

Dugotrajnost i doslednost

Naravno da će dužina projekta zavisiti od raspoloživosti sredstava, ali, ako jedne godine, kao kompanija, krećete u akciju društvene odgovornosti, logično je da ste došli do tačke razvoja u kojoj možete da odvojite određeni budžet za takve stvari. Posledično, planiraćete nekakav budžet u istu svrhu i narednih godina. Ovo treba imati u vidu od samog početka: društvena odgovornost treba da bude strategija ,a ne kampanja. Ona može imati povremene „uzlete“ u vidu pojedinačnih kampanja, ali projekat u koji ulažete trebalo bi da bude dugotrajniji i dosledniji. Vratimo se primeru: Rosa već više od tri godine podržava osnivanje i razvoj banaka mleka u Srbiji. Uz to ova strategija ulaganja u promociju majčinog mleka, ima ekstenziju i u podršci Svetskoj nedelji dojenja, koju svakog avgusta u našoj zemlji obeležava Udruženje „Roditelj“, a nesebično pomaže upravo Rosa, i to već tri godine za redom.