Arhive oznaka: Dositej Obradović

Vuk Karadžić – reformator ili kompilator?

Pre desetak godina (kada još nisam spoznala sokratovsko „znam da ništa ne znam“), oplela bih po sirotom Vuku Karadžiću na sva usta. Danas, sa malo više životnog, a mnogo više literarnog iskustva, shvatam da su Vukovi „gresi“ ipak lakši teg u odnosu na njegove doprinose srpskoj baštini. Nekada sam smatrala da Vuka treba retroaktivno linčovati jer se kitio tuđim perjem, da se izrazim u duhu poslovica koje je sakupljao. Naime, pravi inicijator upotrebe narodnog jezika nije bio Vuk St. Karadžić, već Dositej Obradović. Ali, Dositej, iako je „Život i priključenija“ pisao narodnim jezikom, morao je da poštuje važeće jezičke principe slavjanoserpskog kad je pisao.

Avram Mrazović

Avram Mrazović

Zatim, pravi autor reformisane gramatike nije Vuk St. Karadžić, već Avram Mrazović, koji je gramatiku napisao i izdao 1810. godine, dakle 4 godine pre objavljivanja Vukove Pismenice serbskoga jezika.

Savo Mrkalj

Savo Mrkalj

Pravi reformator pisma opet nije samouki Vuk, već Savo Mrkalj, koji je (osim izuzetka znaka za slovo J i pisanja Lj i NJ kao dvoznaka L+poluglas i N+poluglas) reformisano pismo opisao i odbranio u svom delu „Salo debeloga jera ili(bo) azbukoprotres“.

Zli jezici tvrde da ni Vukov prevodilački rad, zapravo, nije Vukov, već se pripisuje Đuru Daničiću (što nije nemoguće imajući u vidu Daničićevu bezmalo idolopoklonačku fasciniranost Vukom – Daničiću je, naime, pravo ime bilo Đorđe Popović, ali ga je, priča se, Vuk ubedio da „Đorđe nije dovoljno srpsko ime“, a prezime je skovao prema nazivu Vukovog magazina „Danica“).

I lingvističkom laiku jasno je da Adelungov princip (koji se, takođe pogrešno, pripisuje Vuku), „piši kao što govoriš, a čitaj kako je napisano“, ne funkcioniše baš uvek u srpskom jeziku. Navedimo samo poneki primer: reč „predsenik“ bez izuzetka izgovara se kao „precednik“. Slovo E u rečima „nemoj“ i „belo“ potpuno su drugačija slova E, koja se danas, zahvaljujući reformi, označavamo istim znakom.

Dozvolite mi da se ovde zgrozim nad malograđanskim postupkom upisivanja psovki u „Riječnik“ jer, zaboga, crkva nije htela da ga finansira! Kao da je to bio crkveni udžbenik, pa bi tako crkvi napakostio! Možda je najveći Vukov greh što je dozvolio da ga u toj situaciji obuzmu strasti, te je prenebregnuo kulturološki značaj svog dela.

No, uprkos svemu tome, Vukov značaj je veliki, ali o tom značaju u školama ima tek pomena, i nažalost, đaci uče o Vuku pre svega kao o reformatoru jezika i pisma.

Smatram da je Vukov značaj u beleženju i očuvanju usmene tradicije nemerljivo veći. Vukova borba za opismenjavanje većeg broja ljudi takođe je dragocena – bez nje bi pismenost ostala privilegija male elite severno od Save. Konačno, Vukov rad na dizanju nacionalne kulturološke svesti kroz upotrebu narodnog jezika u književnosti takođe je tekovina koju bi trebalo da učimo o Vuku. U prilog poslednjem, ovaj post nije pisan ćirilicom, ali jeste pisan jezikom koji bi Vukovi savremenici bez problema razumeli.

Vuk Karadžić

Vuk Karadžić

Dakle, ovaj post je neka vrsta mog iskupljenja prema Vuku Karadžiću, o kome nikada nisam naročito lepo govorila. Danas shvatam da je imalo štošta lepo reći.

Uzgred, Vukov lik nalazi se na novčanici od 10 dinara. Ako imamo imalo poštovanja za istorijske ličnosti, moramo prestati da ih stavljamo na dinare.

Advertisements