Arhive oznaka: jezik

Neverovatan miks Pravopisa, Vuka Karadžića, kolača, marketinga i PR-a!

Početkom nove kalendarske godine svi nešto sumiraju i revidiraju, pa, eto i mene da podelim sa čitaocima ovog bloga šta su to najviše čitali, šta im se najviše dopalo i kako su me pronašli u čudesnom online svetu…
Statistika pokazuje da je ovaj blog, iako mu je prvenstvena tema i pravac PR i marketing, jednako popularan i u sferi jezika i jezičkih nedoumica. Tako se već tri godine među najpopularnijim tekstovima nalazi tekst o (sada više ne toliko novom) Pravopisu: „Novi Pravopis, stare muke„, i isto toliko dugo popularan jedan od „jezičkih“ tekstova koji se bavi problemom obeležavanja ženskih zanimanja u srpskom jeziku, „Psihološkinja ili psihologica?“ Lepo meni Statistika WordPressa (na kom čitate ovaj blog) savetuje da razmotrim ponovno pisanje na ove i slične teme! 🙂 Obećavam da hoću.
searchJedan od najpopularnijih tekstova je, takođe, moj osvrt na rad Vuka Karadžića i njegov lični PR 😉 , „Vuk Karadžić – reformator ili kompilator?“, a do ovog teksta vode različite pretrage, sa različitim nivoima pismenosti čitalaca. Nažalost, najčešće mi Google pošalje lenje đake u potrazi za materijalom za seminarski ili pismeni zadatak. Pitam se, da li makar navedu izvor na poslednjoj strani? 😉 Šalu na stranu, ovo ukazuje na veliku kulturološku „rupu“ u online sferi na srpskom jeziku, sajtova i blogova o jeziku, istoriji jezika, gramatici, lingvistici itd, ima zaista malo.
No, da se vratimo matičnoj temi ovog bloga, a to su marketing i PR: Iz nedelje u nedelju, pa onda iz meseca u mesec, medju pojmovima koji su preko Google-a doveli do mog bloga pojavljuje se „kako do dobre reklame“ i slične varijacije. Kao rezultat se pojavljuje najpre tekst „Šta je dobra reklama„, zatim tekst o tome „Šta je dobra kampanja„, pa potom i „Tri domaća primera za dobre reklame„. Ni jedan od ova tri teksta ne nudi nekakav tajni recept po kome ćete, bez ikakvog marketinškog znanja i iskustva napraviti fenomenalnu reklamu, ali nudi sjajnu osovu za učenje o reklamama, i, kao i svaki moj post, odaje deo vrlo dragocenog i godinama sticanog ličnog iskustva. Bilo bi čarobno kada bi postojala magična formula za garantovano uspešnu reklamu. Poredjenja radi, to je kao kada biste u Google ukucali „kako da odgajim savršeno dete“. Možete naći hiljade sajtova i milione saveta, ali nema formule za odgajanje Vašeg, niti bilo kog deteta.

Od „vrelih tema“ iz 2013. mnogo se prašine diglo oko „provaljene“ Argetine kampanje sa lažnim mamama, pa je tako i moj tekst na ovu temu među 5 najčitanijih: „
Zašto je problem što Argetine mame nisu mame nego manekenke?„.  Prati ga druga „prašino-dizačka“ ovogodišnja tema, a to je prodaja JAT-a i dizajn vizuelnog identiteta „nove“ avio-kompanije: „Kakve veze imaju Jevanđelje i avioni?“. Među pet najčitanjijih je i tekst o diletantizmu u relativno novoj PR grani, online PR-u, u kome objašnjavam zašto suprug i ja sami predstavljamo svoj brend Anđeli kolači na društvenim mrežama: „Zašto sami vodimo svoju FB stranicu?„, mada, kada ovo ukrstim sa podacima o leteci Andjelikjlučnim rečima pretrage koje su vodile na moj blog, moglo bi se zaključiti i da su sami Anđeli kolači bili generator čitanosti ovog teksta! 🙂 Za sve vas koje zanima više o našim ukusnim i zdravim ovsenim kolačima, zapamtite sajt www.andjeli.com, ovaj link trenutno vodi na pomenutu FB stranicu Anđela, ali sajt je već u izradi, a korisne informacije o Anđelima i njihovim zdravim činiocima možete naći i na Anđeli blogu

Za kraj, na nivou godišnje statistike, ispostavilo se da vas učestalije od svih ostalih pretraga, do mog bloga dovodi pretraga pojma „milica calija“. I to je zaista lepo – hvala svima kojima je bitno šta mislim i šta imam da kažem! 🙂
p.s. Hvala i onima koje zanima koliko imam godina! 😉 

SVE NAJLEPŠE U 2014!

SVE NAJLEPŠE U 2014!

Advertisements

Novi pravopis – stare muke

(ili „Zašto je lakše naučiti engleski nego srpski“)

„Bilo bi poželjno (i od korisnika, verujemo, pozdravljeno) da normativna gramatika i pravopis svedu broj dvojstava, poneko i trojstvo, pa da se, npr. više ne zadržavaju dvojstva poput Lici i Liki, Požegi i Požezi, Rumenki i Rumenci, Salajki i Salajci, Raški i Raškoj u značenju grad Raška (provlači se u priručnicima čak i Rašci!) itd. Možda bi se mogla isključiti i dvojstva poput masci i maski, fresci i freski, u korist prvonavedenih. (Iskustvo nas, nažalost, uči da je pnajviše onih koji žele da se preseče, ali da bude – po njihovome!)“
Ovako se vajkaju autori novog Pravopisa srpskoga jezika (matica Srpska, Novi Sad, 2010), Mitar Pešikan, Jovan Jerković i Mato Pižurica (tačka 31 (6), str. 47) . Reč je, zapravo, o izmenjenom i dopunjenom izdanju Pravopisa iz 1993, čiji su recenzenti bili profesori Ivan Klajn i Pavle Ivić, dok su ovo izdanje recenzirali prof. Klajn i Drago Ćupić.
Neću kriti da sam sa mnogo entuzijazma otrčala u knjižaru saznavši da je novi Pravopis (konačno) u prodaji. Neću kriti ni da sam mnoge nade polagala u njega, misleći da ćemo konačno dobiti svrsishodan priručnik koji će biti formalnija i opširnija verzija Klajnovog sjajnog Rečnika jezičkih nedoumica. Neću kriti ni da sam se silno razočarala shvativši da novi Pravopis donosi iste one probleme, nedoumice i nelogičnosti koje su imale i starije verzije.
Šta se, zapravo promenilo? U predgovoru ovom izdanju autori navode da su promenili redosled poglavlja, skratili tekst Pravila, i slično, što se ne može nazvati epohlanom promenom. Dobre novine su upotpunjavanje transkripcije imenima iz jezika koji ranije nisu postojali u Pravopisu, npr. skandinavski, oslobađanje od tzv. „zapadne jezičke varijante“ – dakle, konačno je i Pravopis priznao da se Jugoslavija raspala; zatim ukinuti su neskladi između norme pravopisa i primeri koji su davani u rečniku iz prethodnih izdanja. Svakako je najveća novina uvrštavanje određenih jezičkih praksi koje su autori primetili. Međutim, to je ujedno i najveći problem, i tu naš pravopis počinje da liči na grčki, koji toliko prati promene u jeziku da posle samo dvadesetak godina upotrebe, i nepravilni učestali oblici postaju norma (npr. dobrodošli može biti „καλώς ήρθατε“ ali i „καλώς ήλθατε“). I tako je novi pravopis pun dubleta (gle čuda, i sama reč „dublet“ je dublet, može biti i „dubleta“!) i nimalo ne pomaže u normiranju.
Dolazimo sada, do sledećeg apsurda: iako je u normu uvrštena gomila dubleta koji se tiču glasovnih promena, npr. maski i masci, glagol trebati i dalje je, po normi, bezličan kada se upotrebljava u značenju „valjalo bi“, a ličan samo ako ima direktan objekat u akuzativu iz sebe (trebaju mi olovke svih boja). Dakle, rečenica „I mi bi trebali da imamo normiran jezik“ je nepravila, i prema normi glasi „I mi bi trebalo da imamo…“. Ovo je samo jedan od primera iz učestale prakse koju Pravopis ignoriše.

Odatle moja dva velika razočaranja novim Pravopisom: masovno prisutne jezičke prakse, izgleda, nikada neće postati normom, a gluposti koje su (nije sada bitno odakle i zašto) već deo norme, ostaju uporno tu, jer niko nema petlju da ih izbaci. Istina, autori na više mesta pozivaju na novo normiranje, priznajući i sami kakva je konfuzija u postojećoj normi, ali (možda sam glupa) nisam shvatila koga pozivaju?! Jer, Pravopis je projekat Odeljenja za jezik i književnost Matice srpske u organizaciji Odbora za standardizaciju srpskog jezika, izradu Pravopisa finansiralo je Ministarstvo nauke Republike Srbije, a štampanje Ministrastvo kulture. Ko bi mogao biti pozvaniji od autora koje su ovlastile ove institucije da promeni normu?
Iako mislim da se samoukom Vuku St. Karadžiću može štošta zameriti (ali o tome u nekom narednom postu), on je, makar, imao snage i hrabrosti da se upiše u istoriju kao reformator, i makar je odbacio gomilu zbrkanog i nepotrebnog nasleđa koje je tadašnji književni jezik imao. Današnja norma sprskog jezika u mnogome podseća na normu koju je Vuk zatekao i nazivao „pravilima baba Smiljane“.
Mnogi linvisti slažu se u oceni da je srpski jezik „slabo do srednje normiran“, i upravo je to razlog što je srpski jezik tako teško naučiti (i nama kojima je maternji, a kamoli strancima). Nije problem u sedam padeža, greše oni koji tvrde da engeski (koji sam navela u podnaslovu jer su ga gotovi svi iole učili, ali se odnosi i na druge anglosaksonske jezike, ili, recimo, moderne romanske) nema padeže – ovi jezici samo drugačije izražavaju padežne odnose imenica – uglavnom konstrukcijama predlog + imenica, a ne sufiksom kojim se završavaju imenice u padežima, kao u srpskom. Engleski jezik je izuzetno normiran i to je ono što ga čini lakim za učenje.
A dok se u nas ne okuraži neki novi Vuk, ja ću se držati Klajnovog Rečnika jezičkih nedoumica, jer profesor Klajn se vrlo hrabro opredeljuje za po jednu varijantu u slučajevima da ih ima više, a na osnovu ogromnog znanja i iskustva koje ima u jezičkoj praksi. Činenica da je trenutno u prodaji JEDANAESTO (i brojem 11.) izdanje Klajnovog Rečnika, dovoljno govori o tome koliko je potreban upotrebljiv jezički savetnik, koji neće postojati iz formalnih razloga, već da bi se upotrebljavao.

Da li je prevodiocima odzvonilo?

Са укусом усана
Ја сам на вожњу
Ти си отрован сам клизања под
Са укусом отров рај
сам зависник сам да вас
Зар не знаш да си отрован

Ovako zvuči refren pesme „Toxic“ pevačice Britni Spirs kada je prevede automatski „Guglov“ prevodilac. Iako je informatika mnogo napredovala poslednjih godina, i dalje je potreban živ prevodilac da bi prevod zvučao suvislo.

Postoji mnogo različitih mišljenja o tome šta je prevođenje, ali ovde ću navesti samo sledeća tri:

  1. Prevođenje predstavlja svako iskazivanje misli rečima, pa i maternjeg jezika.
  2. Po drugom shvatanju, prevođenje uopšte nije moguće, pa samim tim i ne postoji. Zašto? Pobornici ove teorije tvrde da je nemoguće preneti sve ono što je utkano u neki iskaz, okolnosti pod kojim je iskaz nastao, skrivena značenja, stav govornika, i sl.
  3. Treća definicija je „zatna sredina“ prethodne dve krajnosti: prevođenje je proces pretvaranja jednog jezičkog sistema u elemente drugog, kao i prenošenje pojednih vanjezičkih sadržaja iz jednog jezika u drugi.

Treća definicija nudi i odgovor na pitanje zašto kompjuteri ne mogu biti prevodioci. Tačnije, kompjuteri, budući da mogu da zamenjuju ljude u mehaničkim, repetitivnim radnjama, mogu da posluže za prevođenje tehničkih uputstava, mada bih se i u tom slučaju samo u krajnjoj nuždi opredelila za kompjuterski prevod. Zašto?

Osim činjenice da za reči koje imaju dva značenja kompjuter uvek bira prvo, i neretko pogrešno (tako, primera radi, u prevodima sa italijanskog čuveni Rimski forum postaje „rimska rupa“, budući da italijansko „foro“ ima oba značenja), kompjuteri, koliko god moćni bili, ipak ne umeju da misle (valda su im zato homonimi nerešiva zagonetka). A složićete se da je prevođenje misaoni proces. Jer, toliko često je nemoguće prevesti rečenicu pukim prevođenjem njenih elemenata. Poseban izazov za prevođenje su stihovi, pa makar bili prozaični kao sa početka ovog teksta.

Poseban izazov za prevodioce predstavljaju takozvani lokalizmi. Ima još mnogo naziva za ovu vrstu termina u teoriji prevođenja, a suština je da se, ili ne mogu prevesti jednom rečju, već sintagmom koja će objasniti o čemu je reč, ili se uz prevod mora dodati fusnota kao primedba prevodioca, skraćeno: prim.prev.

Za prevođenje, dakle, nužno je biti čovek.  U tom smislu, prevodioci ne treba da se brinu da će ih potisnuti kompjuteri.

Lično msilim da su prevodioci, makar oni stručni za engleski jezik, više ugroženi činjenicom da sve više obrazovanog sveta podrazumeva znanje engleskog jezika, te da kompanije kao jedan od uslova za zapošljavanje postavljaju znanje engleskog jezika, i nemaju namere da izdvajaju novac za dodatne troškove prevođenja ako to nije neophodno. Prevodioci će, dakle, prevoditi zvanične dokumente poslovne komunikacije, ili će prevoditi smiultano, ili će se specijalizovati za manje poznate jezike.

Kao i u svakoj drugoj branši, i u ovoj je neophodno konstanto usavršavanje.

Učenje je proces koji traje čitav život, rekao je Piter Daker, i bio potpuno u pravu.

p.s. Citat je prevod rečenice „Learning is a life long process“. Kompjuter je prevodi kao „Učenje je život dug proces“. 🙂

Govorite li latinski?

Ne sećam se više u kom je to domaćem filmu predsednik neke seoske opštine imao uzrečicu „à propos“. Pa je pretio „da će se fizički obračunava apropo ćerku“, goste je zvao da sednu „apropo svečanog stola“, a svečanost u selu je organizovao „apropo uvođenje od prvu sijalicu“.

Nažalost, „frljanje“ stranim izrazima nije „specijalitet“ samo predsednika seoskih opština iz filmova. Moj omiljeni „frlj“ je latinski izraz „a conto“, koji se nekakvom, meni neznanom transkripcijom, u srpskom jeziku pretvara u „NA konto“.  Koriste ga i „ljubitelji latinskog“ i govornici koji ne koriste pretenciozno latinske izraze, već su ovo negde pogrešno načuli.

Ovakva „sakaćenja“ latinskog posebno me bolie s obzirom na veliku ljubav koju gajim prema ovom jeziku već više od deceniju. Naime, kada su moji jezički talentovani vršnjaci upisivali smerove takzovanih „živih“ jezika u Filološkoj (nekadašnjoj Drugoj) gimnaziji, ja sam se opredelila sa klasični smer (ili, kako se to moderno i ružno kaže: „mrtve“ jezike, latinski i starogrčki).

Ovu kategorizaciju na „žive“ i „mrtve“ jezike stavljam pod navodnike jer je latinski i danas mnogo „življi“ od mnogih govornih jezika. (Inače, jezike delim an klasične i govorne, ne na „žive i mrtve“). Do pre manje od jednog veka, latinski je bio zvanični jezik nauke u Evropi. Vekovima je bio jedini književni i uglavnom jedini pisani jezik Evrope.  Obrazovani Evropljanin do pre stotinak godina nije se mogao zamisliti bez solidnog znanja latinskog, a i danas se latinski uči u školama, ne bi li bio odlična osnov za učenje drugih jezika koji su se razvili na tekovinama latinskog, a koristi se kao zvanični jezik prava i medicine.

No, iako je dodir sa latinskim danas slabiji nego ikada, mestimična upotreba latinskih citata u govoru ili pisanju može dati iskazu veoma elegantnu notu. Pod tri uslova: najpre, da izraze koristite ispravno (dakle, zaboravite „na konto“), potom, važno je znati tačno šta određena latinska fraza znači – u suprotnom, u najboljem slučaju ćete ostati neshvaćeni. I treće, ne preterujte.  U jezičkoj „porciji“ latinski izrazi su samo začin, ne treba da nose suštinu značenja, kako bi Vas shvatio i sagovornik koji ne zna latinski. Trebalo bi se ograničiti na one izraze kojima spretno i precizno možemo iskazati ono što želimo reći. Zapamtite da je suština komunikacije da Vas sagovornik razume, a ne da nema pojma šta ste rekli jer ste Vi toliko učeni, a on toliko neuk.

PsihoLOŠkinja ili psiholoGICA?

Da li je sufiksalna tvorba imenica za ženske osobe pomodrastvo ili jezička nužnost?

Poslednjih godina, svedocima smo upotrebe najrazličitijih oblika imanica koje bi trebalo da označe ženske agense. Tako ćete danas čuti da je žena doktor i doktorka, i doktorica, i gospođa doktor…

Gospođa Svenka Savić, u svom kodesku neseksističke upotrebe jezika, upotrebu imenica muškog roda pri označavanju žena koje se bave određenim zanimanjem, smatra seksizmom, šovinizmom. Autorka čak osuđuje lingviste, da smišljeno sprovode seksizam u jezičkim normama. O tome je hrvatski lingvista Kalođera pisao još (sa jezičkog stanovišta davne) 1981. godine. On, naime, smatra da je doslednija upotreba formi ženskog roda za zanimanja i titule žena u Zagrebu rezultat organizovane jezičke politike i da “puristi propisuju u hrvatskoj standardnoj varijanti srpskohrvatskog dijasistema dosledniju upotrebu ženskog roda, i tako, istini za volju nenamjerno, slijede pravac koji bi ženski pokret pozdravio. Oni time slijede težnju, vrlo živu u razgovornom jeziku i koja vrlo lako ulazi u pisani standard, tako da imamo potvrda za imenice ženskog roda kao što su atašeica, mecenatkinja, sudkinja, itd.”. Iz ovog citata poznatog zagrebačkog lingviste jasno je da planiranje jezičkog razvoja donosi određene rezultate, ali potvrđuje i da u razgovornom jeziku postoji spontana upotreba “muških” i “ženskih” oblika, buduci da  govornici slede opšti obrazac koji im stoji na raspolaganju u jezičkoj strukturi.

Upravo nepostojanje lingvističkih normi u srpskom jeziku, dovodi do stvaranja dubleta u govornom jeziku, kao što su „psihologica“ i „psihološkinja“, „pedijatrica“ „pedijatrinja“, i slično. Lično, da bih izbegla upotrebu usiljenog „ženskog“ oblika, kada govorim o ženi pedijatru najradije upotrebim reč „doktorka“. Stručno, izvođenje oblika za ženski rod iz muškog, naziva se „mocijski parnjak“, i dobro funkcioniše kod imenica koje smo navikli da slušamo, recimo nastavnik/nastavnica. Malo je nategnuto kod zanimanja koja su modernija, i koja žene obavljaju kraće, istorijski gledano.

S druge strane, muškarci sudije ne prave pitanje što njihovo zanimanje označava imenica koja se deklinira kao imenica ženskog roda. Još drastičniji primer su muškarci koji rade poslove medicinskih sestara, jednom mi je jedan davao injekciju. Kad ste pacijent, lako je oslovljavati ih sa „gospodine“, ali, kako li ih dozivaju doktori po klinikama? Brate? Ako razmišljamo dalje, muškarac koji porađa žene treblo bi da se zove babac?

Ako hoćemo da cepidlačimo, zapitaćemo se i kako imenice koje se ponašaju kao imenice ženskog roda mogu da označavaju muške osobe, na primer vlastita imena Nemanja, Nikola, i slična.

Što se jezika tiče veoma je diskutabilno koliko ovo pitanje ima smisla: imenica ženskog roda može sasvim prirodno da označava osobu muškog pola, recimo, imenica kukavica,koja se deklinirakao imenica ženskog roda, a može označavati i mušku i žensku osobu. To nas dovodi do zaključka da zagovornici „ženskih naziva“ za zanimanja po svaku cenu, ozbiljno mešaju gramatičku kategoriju roda, i prirodni pol koji imenice označavaju.

Jedan od najvećih lingvista na ovim područjima, profesor Ladan, iako je kao vrsni stručnjak mogao tvoriti nove imenice i računati da će, zahvaljujući njegovom lingvističkom autoritetu, biti prihvaćene i zaživeti, ipak je preporučivao upotrebu reči prema sopstvenim afinitetima, dakle „onako kako nam se sviđaju, jer su nam lepe, a označavaju istu stvar“.

Dakle, u jeziku funkcioniše upotreba imenica oblika muškog roda za ženski i obrnuto. U slaganju rečeničnih delova, čak je ostavljeno ogovrniku da izabere da li će rečenčne delove slagati prema gramatičkom, ili prema prirodnom rodu. Tako su gramatički pravilne obe sledeće rečenice:

Pape su u srednjem veku prodavale oproštajnice.

i

Pape su u srednjem veku prodavali oproštajnice.

Stoga zaključujem da je ova tema zanimljivija s feminističkog gledišta.

Ako ste mislili da je ovo tendencija samo srpskog jezika, varate se. I u engleskom sve češće viđamo imenske oblike kao što su:  chairman/chairwoman, spokesman/spokeswoman, foreman/forewoman, dok se kod reči koje ne sadrže „man“ ispred imenice dodaje g-đa, kao, na primer, madam secretary of state.

U srpskom se dodatno komplikuje situacija kada je ovo poslednje zanimanje u pitanju, jer u nas postoji reč „sekretarica“, ali ona označava administrativnu radnicu, ili ličnog asistenta. Tako bi „državna sekretarica“ bila administrativna radnica u državnoj službi, a Hilari Klinton bismo morali da prevedemo kao „državna sekretarka“, jer žena definitivno nije Obamina sekretarica!

Doduše, u engleskom jeziku feminizam je daleko razvijeniji što se tiče lingvistike. Inetresantno je da se jedan britanski feministički pokret zalaže da se u jezik uvede naziv HERSTORY umesto HISTORY, kako bi istorija bila „njena priča“, a ne „njegova priča“. Simpatično koliko god da izgleda, jezički je, naravno, potpuno netačno.

Pitam se, šta bi feministiknje rekle na podelu prema rodovima u jeziku Đirbal, koji je jedan on urođeničkih jezikan Australije. Naime, Đirbal ima sledeća četiri roda:

  1. živa bića, muškarci
  2. žene, voda, vatra, opasne stvari
  3. jestivo voće i povrće
  4. ostalo

(Izvor: Blog osnove Corbett, Geville (1994) „Gender and gender systems“. En R. Asher (ur.) The Encyclopedia of Language and Linguistics, Oxford: Pergamon Press, str. 1347 – 1353.)

Vratimo se upotrebi tvorbenih sufiksa za ženski rod. Čini mi se da će vreme doneti prirodniju upotrebu „ženskih“ naziva zanimanja. Verujem da je i  „doktorka“ zvučalo nategnuto kada se počelo upotrebljavati. Inače, u srpskom jeziku, doktorka je žena koja obavlja doktorski posao, dok je doktorica supruga doktora. Ova značenjsla podela potiče iz vremena kada su žene mahom bile domaćice. Uostalom, i „novi“ nazivi zanimanja u spskom i dalje zvuče rogobatno. I dalje mi se dešava da sagovornicima, naročito starijim, i koji ne koriste internet, teško uspevam da objasnim šta je „PR menadžer“, a sigrna sam da će za nekoliko decenija ovo zanimanje zvučati prilično „obično“. Isto važi i za nove oblike imenica koje označavaju ženski pol. Zato ne bih a priori osuđivala upotrebu „muškog“ oblika za žene koje obavljaju određena zanimanja. I sama se u poslovnim mejlovima potpisujem kao „direktor“, a ne kao „direktorka“, smatrajući da je nebitno kog sam pola za obavljanje posla, već da korespodenta treba da obavestim o svojim nadležnostima u firmi.

Za kraj, dodala bih još jednu jezičku dilemu koja se tiče feminizma: Da li se udatoj ženi treba obraćati sa „gopođo“, a neudatoj sa „gospođice“? Mnoge feministkinje koje su se latile ove teme tvrde da bi sve žene bez razlike morale biti gospođe bez obzira na to jesu li udate ili nisu. Priznajem da mi je bliska ova tvrdnja. Naime, ako ćemo praviti razliku prema bračnom statusu, zadiremo nužno u nečiju privatnost. Ako koristimo „gospođica“ za mlađe žene, a „gospođa“ za starije, još smo na klizavijem terenu, jer može zvučati licemerno ako se starijoj ženi obratite sa „gospođice“, a mlađa se, pak, može uvrediti ako je nazovete „gospođom“, misleći da izgleda starije. Ja bih se, ipak, opredelila za „gospođo“ u svakom slučaju, rukovođena primerom iz italijanskog jezika, gde se oblika „signorina (=gospođica)“, koristi zaista samo u obraćanju devojčurcima. Ako Vas sagovornica ispravi i kaže „ja sam gospođica“, treba poštovati njenu želju da podeli sa Vama nešto iz svog privatnog segmenta života.

Ova tema, nažalost (ili na sreću?), otvara i korišćenje prezimena ženskih osoba. Da li će gospođa Petrović biti Petrovićeva ili Petrovićka, opet, po Pravopisu, zavisi od njenog bračnog stanja. U prvom slučaju Petrović je prezime njenog oca, u drugom muževljevo. I opet, Italijani ovo rešavaju na zgodan način: jednostavno dodaju član za ženski rod ispred prezimena. A kako ćemo mi?

Da li je srpski jezik ugrožen stranim rečima?

„Ako volite svoju zemlju,  separišite otpad!“ poručio je ministar Dulić juče na jednom skupu o recikliranju.

Glagol „separisati“ ne samo da je tuđica, već kao takav uopšte ne postoji u srpskom jeziku. Postoji glagol „separatisati“, ali on označava odvajanje u ideološkom smislu, i teško da se može odnositi na sortiranje otpada. Sortiranje? Možda je to reč koju je ministar želeo da kaže? A možda je, jednostavno, trebalo da upotrebi srpsku reč „razdvajanje“. Ne samo da bi njegov iskaz bio mnogo više u duhu jezika, već bi ga mnogo više slušalaca razumelo.

Isto važi za predsednika Tadića, koji je pre nekoliko dana istakao šta je „signifikantno“ za Srbiju.  Ovakve izjave, nažalost, nisu usamljeni slučajevi.  Kao moljci u vunene džempere, strane reči nemilice se „uvlače“ u naš svakodnevni srpski jezik: na televiziji gledamo „rijaliti šou“, uobičajene stvari radimo „po difoltu“, usklađene stvari smo „mečovali“, popusti su postali „akcije“ i tako u nedogled…

Da se razumemo, nisam pristalica „posrbljavanja“ reči po svaku cenu. U rečenici „Kompjuterski virus briše fajlove sa hard diska“, u kojoj su gotovo sve reči stranog porekla, ne bih ništa menjala. Jezik tehnike i informacionih tehnologija, baš kao i njihova imena, toliko su globalni da tako treba i da se zovu.

Takođe mislim da je suludo razmatrati apstraktne i naučne sfere jezika gde dominiraju reči grčkog i latinskog porekla, jer je takva situacija u većini jezika.  U jeziku, naime, funkcioniše veliki broj internacionalizama, takvih za koje nema dobre, ili adekvatne zamene domaćim terminom.

Isto važi i za reči koje toliko dugo koristimo da su postale deo naše leksičke svakodnevice, kao što su „solistički koncert“, „muzika“, „jastuk“, slične, za koje gotovo i da nemamo ekvivalent slovenskog porekla. Leksički fond našeg jezika, bez sumnje, nema odgovarajuća rešenja baš za sve pojmove koje jezikom treba obeležiti. „Pozajmljivanje“ reči pokazalo se kao nužna potreba ne samo spskog jezika, i ne samo u novije vreme.

U uvodu u „Rječnik“ iz 1818. godine, Vuk Karadžić napisao je:  „opet je bolje uzetu tuđu riječ, nego li novu naopako graditi“. Dakako, to ne znači da ne treba tvoriti nove reči, ali to treba raditi smišljeno, u duhu jezika, i sa merom. Loš primer za ovo je pokušaj hrvatskih purista da krajem devedesetih godina veštački „skuju“ prevode za bukvalno svaku stranu reč. Srećom, jezik je po ko zna koji put pokazao da je živ i neukalupljiv, te leksičke novokovanice nisu zaživele.

Zaključak bi bio dvojak: Nesumnjivo je da smo svedocima promena u jeziku, i neumitno je da svako novo vreme donese i nove tuđice koje će za nekoliko decenija biti integrisane u jezik kao i mnoge reči stranog porekla danas: cipela, astal, policija, biblioteka, i mnoge druge, danas ne zvuče ni malo strano.

Drugi zaključak, pak, vodi na potpuno drugu stranu: sa stranim rečima treba biti oprezan, i koristiti ih kao so u jelima: sasvim dovoljno da jelo bude ukusno, i oprezno da ne bismo presolili.