Arhive oznaka: komunikacija

PR TV stanica: Šta čini imidž jedne TV stanice?

Nedavno me je koleginica koja priprema magistarski rad na temu PR-a nacionalnih televizija zamolila da razmislim o ovoj materiji. Kao neko ko je godinama radio upravo na RTS-u, a potom se školovao za PR i u praksi (da ne kažem PRaksi ;)) prošao sve što se o PR-u u teoriji uči, trebalo bi da sam idealan sagovornik na ovu temu… Moram priznati da sam se i sama iznenadila širinom i mnogobrojnošću tema koje su se otvorile. Uglavnom su se kretale u tri pravca: PR nacionalne televizije; PR ne-nacionalnih televizija; i PR nacije kroz nacionalnu televiziju. U tom smislu, neću se zaustaviti na ovom postu, već možete očekivati nastavak, čim mi druge obaveze dozvole da se raspišem 🙂 .

Ako postoji dvojba između toga ko u kompanijama stvara imidž i reputaciju, u slučaju TV stanica apsolutno dvojbe nema: marketing na TV i radio stanicama kod nas podrazumeva, zapravo, prodaju. Primera radi, na RTS-u još uvek postoji čitava zgrada marketinga u Hilandarskoj, poznatija kao EPP, u kojoj su se nekada (skoro) danonoćno montirale reklame po zadatom redosledu za emitovanje, a za koju mi danas, u digitalnoj eri, nije baš najjasnije čemu služi. Kako bilo, marketing je zadužen da “zaradi pare”, a sve što se tiče imidža potpada pod PR. Tu dolazimo do još beznadežnije situacije: PR na televizijama sa nacionalnom frekvencijom ili ne postoji ili ga radi jedna osoba koja se više bavi sopstvenim PR-om nego televizijskim. Jedini izuzetak kod nas je TV Prva, koja ima odeljenje marketinga i komunikacija, koje se zaista bavi promotivnim aktivnostima i odnosima sa javnošću, i to još iz vremena dok je Prva bila Fox.

Međutim, u PR-u postoji izreka i da onaj ko ne želi da komunicira ipak nešto poručuje, a to je da mu nije stalo do komunikacije. U slučaju TV stanica, one ne komuniciraju samo kroz PR aktivnosti (ili nepostojanje istih), već i kroz odabir programa, odabir lica koja ćemo gledati na ekranima, kroz audio i zvučne elemente… Razmislite malo o televizijama koje imaju nacionalnu frekvenciju (RTS, Pink, Avala, Prva, B92, Happy), a potom pokušajte da povežete sledeće atribute sa nekom od njih: inovativna, penzionerska, mladalačka, okrenuta ženama, informativna, zatvorena prema gej populaciji, otvorena prema manjinama, edukativna, zastarela… niz je beskrajan, možete ga sami nastaviti. Ali, zašto o nekoj TV stanici imamo izgrađeno baš to mišljenje?

Prođimo kroz najbitnije od elemenata koji čine imidž jedne TV stanice:

Grafika igra veoma važnu ulogu u brendiranju TV stanice. To je prvo što gledaoci zapaze, to je nešto što je stalno prisutno, kao logo koji je stalno u uglu ekrana, kao špice emisija, kao potpisi u emisijama, kao najave između emisija itd. Zbog toga mora biti pažljivo odabran, ne poput novog logotipa RTV B92, koji je, od svima dobro poznatog, vrlo dizajerski čvrstog, i u smislu boja i dizajna jasnog logotipa, mutirao u nešto nedefinisano i ljubičasto (uzgred, boje koje se stereotipno vezuju samo za jedan pol, kao što su roze, ciklama ili ljubičasta, koje se pripisuju ženskom polu, valjalo bi izbegavati osim ako ne dizajnirate logo nekakve ženske tv stanice), a iz ljubičastog u kopiju logotipa televizije Ultra (kablovski kanal koji čitavog dana emituje crtaće, u večernjim satima serije).

Zahvalne boje za logotipe medija su bela (belo logo, posebno ako ima sasvim tanku crnu ivicu slova, biće vidljiv uvek, u svakom kadru), zatim plava i crvena, manje zelena, žuta i narandžasta. Osim što ima problematičnu simboliku, crna se i slabo vidi u određenim kadrovima, posebno u igranom programu.

Slogan
RTS, recimo, ima više slogana (“Vaše pravo da znate sve”, “Javni medijski servis evropske Srbije”, “Gledaj.Slušaj.Misli.”…). TV Pink, opet recimo, nema ni jedan. Ni jedno ni drugo nije dobro. Slogan bi trebalo da jasno komunicira suštinu onoga što tv stanica jeste, i što stremi da bude. Dobri primeri su CNN – „The Worldwide Leader in News„, ili Discovery channel – “The World Is Just Awesome”!

 Promo filmovi – kratki spotovi koji ilustruju sadržaj i prednosti tv stanice. paradoksalno, ovakve filmove možete videti na kablovskim kanalima, (Fox Life, Histroy. Explorer…) ali ne i kod nas. Kažem “paradoksalno” jer je to za jednu stanicu skoro pa besplatna PR alatka – svakako neće samoj sebi plaćati sekunde za emitovanje. Jedino ulaganje jeste u malo montaže i animacije.

TV lica. Naravno. Treba li ovo posebno da objasnim? A među tv licima, posebno sledeće dve “sorte”:

Najavljivač programa – da li ste primetili da retko viđate i najavu programa, a kamoli živu osobu koja Vam se obraća i skreće pažnju na kvalitetan program. Da li zato što nema kvalitetnog programa? Ili zato što tv stanice propuštaju priliku da Vam na ovaj način pokažu da im je stalo da gledate i ono što sledi, tj. da ne promenite kanal. Jedan od retkih izuzetaka je najava Dnevnika 2 na RTS, u kojoj se obrati osoba koja će te večeri čitati vesti i izdvoji najbitnije teme.  Ali, ne govorim o tome ovde, već o prezenteru, koji bi najavljivao emisije koje slede, komunicirajući tako brigu o gledaocu, intrigirajući gledaoca da provede još neko vreme uz određeni kanal, i dajući na važnosti sopstvenom programu. Na taj način, osoba-prezenter, postala bi još jedno od obeležja televizije. Neke italijanske stanice ovo poveravaju već poznatim tv licima, koja se smenjuju iz dana u dan.

Crtež: Lena Čalija, 5 god.

Vremenska prognoza – Osoba koja Vam govori da ćete se sutra smrznuti, ili da ćete pokisnuti ako ne budete poneli kišobran mora biti autoritet, zar ne? Ako pogledate BBC, CNN, ili bilo koju “ozbiljnu” stranu televiziju, uočićete das u ljudi koji prezentuju vremensku prognozu oličenje autoriteta. Italijanska nacionalna RTV RAI otišla je najdalje u tome, angažujući za ovaj posao ljude u uniform i sa činovima. Kod nas, nažalost, vlada trend malih televizija iz sveta, a to je da se prezentovanje prognoze poverava početnicama koje ne ulivaju ni malo poverenja dok deklamuju tekst sa “idiota” (za one koji ne znaju, to je kolokvijalni naziv za monitor sa kojeg voditelji čitaju tekst). Logično je da ovakve osobe nimalo ne doprinose imidžu TV stanice. TV Prva je bila na dobrom putu da stvori brend od osobe koja prezentuje prognozu, ali čim je XZ koji je bio zadužen za prognozu, i to odlično radio, postao poznato lice sa ekrana, povereno mu je da vodi program sa više autorstva, jer, nažalost, kod nas kvalitetnog voditeljskog kadra ima malo, pa nije ni čudo što se za taj posao često angažuju glumci. Ali, to je već tema za poseban post, o tome drugom prilikom.

Muzika: naravno da je uloga muzičkog urednika od ogromne važnosti, jer je odabir muzike na jednoj TV stanici ono što tu stanicu čini (da upotrebim izraze gledalaca koje sam imala prilike godinama da dobijam) “modernom”, “urbanom”, “kvalitetnom”; ili pak, “seljačkom”, “šundom”, “penzionerskom” i slično. Ali podjednako je važan odabir muzike koja za identifikacione džiglove televizije. Oni daju karakter čitavoj televiziji i načinu na koji je gledaoci percipiraju. Zbog toga mi je savršeno logičan odabir za, kako vizuelni, tako i muzički segment džinglova RTS-a: ako nacionala TV oslikava naciju, naša nacija je tradicionalno seljačka sa mrvicom građanske tradicije (vizuelno: članovi ansambla “Kolo” u narodnoj nošnji, zvučno: instrumental sa etno temom, ali odsviran na klasičnim instrumentima, u stilu sa kraja XIX veka).

Vesti – politička obojenost. Konačno, od medija se očekuje objektivnost, zar ne? Hm, pa… ne. Pođite od sebe: niste li makar jednom sebe uhvatili kako poredite vesti sa dve tv stanice? Slučajno ili namerno, urednici vesti su prema određenim političkim strujama oštriji, a prema drugima blagonakloni, a politička obojenost jedne tv stanice je izuzetno bitan element u percepciji gledalaca.

Advertisements

Kampanja nije samo za potrošače

Daleke 1985. godine Dire Starits snimili su svoj najveći hit „Money For Nothing“, nastao u vreme velike ekonoske krize, a dve godine po nastanku MTV-a. Rečju, pesma je glas radničke klase koja grca šljakajući, dok ovi sa MTV-a dobijaju „money for nothing and chicks for free„. 

Od kad sam počela da se bavim PR-om i marketingom u korporativnom kontekstu (čitaj: u proizvodnim preduzećima) neprestano se susrećem sa sindromom koji već u svojoj intenoj terminologiji zovem „Money For Nothing and Chicks for Free“. Naime, svaki put kad bi kolege iz proizvodnje bile u prilici da prisustvuju kakvim akcijama marketinga, kao što su snimanje korporativnog filma, snimanje reklame, sastanci sa kreativnim agencijama i sl, uvek bi se kroz redove radnika provlačio zaključak da je „život nekome mejka, a nekome maćeha“, jer, eto, neko radi i crnči, a neko „se zeza i posao mu je pesma!“.

Nije ovde reč samo o tome da je trava zelenija preko plota. Razumljivo je da radnici koji ceo radni dan provedu pored proizvodne linije misle da je mnogo lagodnije raditi u kancelariji, a od svih kancelarija, najzabavnije je raditi u onoj koja se bavi kreativnim rešenjima, kampanjama, oglašavanjem… Slagala bih kad bih rekla da nije. Ali, svako ko se bavi marketingom i/ili PR-om zna da ima i teških dana, beskrajnog radnog vremena, rada vikendom i uveče, mukotrpnih pregovaranja, overe štampe koja često traje i do kasno u noć, duvanja na stotine balona, organizovanja promocija nedeljom ujutru… ok, prestajem da nabrajam, jer nije mi ideja da ovaj post pretvorim u kuknjavu. Posao u marketingu ima teških trenutaka, ali je istovremeno i predivan. Ali, neko ko ga posmatra sa strane, lako će videti samo lepšu stranu. Zato je važno da se jednako koliko potrošačima i javnosti obaćate i zaposlenima. To ne samo da će doprineti da razumeju da i Vaš posao ume da bude težak, već će Vam dati i jednu potpuno novu javnost kao nosioca „word of mouth“ marketinga. Kako to postići?

Novi proizvodi

Ukoliko uvodite novi proizvod, menjate postojeći ili redizajnirate ambalažu, neka to zaposleni prvi saznaju. Nije prijatno ako učestvujete u stvaranju nekog proizvoda, a prvi put shvatite da ga drugačije pakuju kad ga vidite na polici. Zato i pre nego što se potrošači susretnu sa novinama, o tome treba obavestiti zaposlene, ako postoji uzorak i dati im ga. Tako ćete, osim što će zaposleni shvatiti da su važni jer dobijaju ekskluzivnu informaciju, dobiti nove ambasadore brenda koji će sa porodicama i prijateljima pričati o pozitivnim promenama koje očekuju potrošače.

Interne novine

Iako se često postavlja pitanje ko treba da uređuje interne novine, služba ljudskih resursa ili služba komunikacija (a u slučaju Intraneta još je gore – tu se kao „uređivačko telo“ pominje i IT služba!) odgovor nedvosmisleno treba da glasi: služba komunikacija. Zašto? Jednostavno, jer svako treba da se bavi svojim poslom, a komunikacije treba da komuniciraju, bilo interno, bilo eksterno. Uređivanje internih novina, naravno, podrazumeva vrlo blisku saradnju sa sektorom ljudskih resursa (ako uopšte u firmi postoji), i zahteva mukotrpno prikupljanje informacija od svih sektora. Ali, rezultat će biti višestruk, ne samo da će međusobno sekotri početi više da poštuju jedni druge kad budu znali da i „neko drugi osim njih u firmi radi kao konj“,  pa će, samim tim, i timski duh biti jači, već ćete internim novinama najkalše postići obaveštavanje zaposlenih o kome sam pričala u prethodnom pasusu.

Ukjučite radnike proizvodnje

Kad god je moguće dobro je ponuditi samim zaposlenima da rade ono za šta biste inače angažovali statiste. Biće presrećni da daju svoj doprinos nečemu tako značajnom kao što je, na primer TV spot, osećaće se uključeno, a ne kao posmatrači, i, najvažnije, shvatiće da ume da bude napornije snimati spot nego raditi u proizvodnji!

Zašto PR mora da sluša?

Komunikacija je dvosmerna ulica.

Miss Cybernaut mi je na prošlom postu postavila zanimljivo pitanje: Da li je u PR-u slušanje potcenjeno? U teoretskoj postavci svake PR strategije prvi korak, na osnovu koga se i planiraju sledeći koraci, jeste ispitivanje, istraživanje stavova. Jedan od ključnih zadataka PR-a jeste da utiče na stavove ljudi, a to se jedino može ako ste sigurni u to šta su stavovi.
Nažalost, praksa u nas jeste da se polazi od pretpostavke (u boljem slučaju) ili predrasude (u gorem), bilo da pretpostavlja sam PR menadžer, bilo njegov pretpostavljeni. (igra reči je slučajna, prim.aut. 😉 ) Osim što ovakva polazna tačka čini strategiju lutanjem u magli, ona istovremeno i onemogućava merenje rezultata PR rada. Naime, neke druge poslove možete lako oceniti – na primer, sktoru prodaje možete meriti količinu prodatog, i na osnovu toga proceniti da li radi bolje ili lošije. Kod PR posla je teže izmeriti učinak – PR bi trebalo da utiče i na povećanje prodaje (u granama koje prodaju), i to dugoročnim negovanjem imidža. Ali, kratkoročno (a kada kažem kratkoročno, mislim na period od pola godine ili godinu dana), jedini način da izmerite PR učinak jeste – istraživanje! Naravno, ako nema početnog istraživanja, koje ste izveli pre počinjanja kampanje, nećete imati sa čime da uporedite rezultate drugog istraživanja.
Osim što PR „sluša“ istražujući, trebalo bi da „sluša“ i prateći medije. Naravno, niko ne očekuje od PR osobe da čita sve novine, gleda sve televizije stalno, i prati sve sajtove – zato postoje kliping agencije. One prate sve navedeno i to stalno, pa im neće promaći kad objave nešto o Vama ili o nečemu što Vas se tiče, izdvajaju objave koje se poklapaju sa parametrima pretrage koje ste Vi definisali (ključne reči) i šalju Vam sve te objave kao „press clipping“. Kada definišete ključne reči za pretragu nije dovoljno da pratite samo objave o sebi – veoma je bitno da pratite konkurenciju i osluškujete kretanja u svojo branši. Zašto? Ako budete pratili samo svoje objave nećete imati sa kim da se poredite. Možda će Vam se učiniti da je mnogo dve objave nedeljno o Vama, a onda ćete saznati da o konkurenciji pišu i po pet puta nedeljno. A možda pišu samo dvaput mesečno, u kom slučaju ćete Vi biti mnogo ispred konkurencije.
Zatim, zamislite da ste naučnik koji radi u svojoj laboratoriji danima, nedeljama, mesecima – tražeći savršeni izum. Posle nekoliko meseci, odlučite da izađete, jer ste smislili svoj savršen izum i želite da ga predstavite svetu. Međutim, dok ste Vi sedeli unutra zaokupljeni sobom, neko je već patentirao istu stvar. To je drugi razlog zbog kojeg morate da pratite i šta drugi rade.
Treći „način slušanja“ može da bude praćenje društvenih mreža. Ako stvorite bazu fanova na društvenim mrežama, oni će Vam dati veoma dragocene informacije o Vama samima. Nažalost, praksa u Srbiji pokazuje da se čelni ljudi kompanija i dalje oglušuju na „feed back“ koji dobiju sa društvenih mreža. I opet PR osoba biva percipirana kao neko ko je „pronašao način da ubedi gazdu da treba da provodi radno vreme zezajući se na Facebook-u“! Ovo često čujem i zaista je poražavajuće – jer, sve što postoji u off line životu, postoji i na mreži, samo je na mreži još podložnije oceni publike + ta ocena ostaje na internetu zauvek (ili dok je ne obriše osoba koja je to i napsiala). Ako Vi ne preuzmete vođenje svog brenda na mreži – neko drugi će. Ali onda nećete imati ama baš nikakvog uticaja na on line sudbinu svog brenda.
Pomenula sam već merenje povećanja prodaje – to je, uostalom, u profitnim granama glavni zadatak svih zaposlenih, pa i ljudi u PR-u.

Dobar proizvod zadovoljava i potrošača i proizvođača

Zar ne mislite da će se mnogo lakše prodati ono što ljudi žele da kupe, nego nešto što Vi želite da ima prodate? Ako ponudite proizvod za kojim kupci čeznu ili koji im je potreban, nećete morati da bacate pare na ogromne reklamne kampanje kojim ćete ubeđivati kupce da žele nešto što im, zapravo, ne treba. A kako ćete znati šta kupci žele? Pogađate – slušajući.
No, da se vratim na pitanje sa početka – verovatno već slutite odgovor – DA, bojim se da je slušanje potcenjeno. Uprkos veoma jakim razlozima da jedna od osnovnih funkcija PR-a bude slušanje, u vremenu u kome se sve radi „za juče“, u kome nema jasno definisanog (ili nikakvog) budžeta za PR, ciljevi se postavljaju kratkoročno, i ne razmišlja se o izgradnji reputacije na duge staze. A to je veoma opasno.

Kako zaustaviti glasine?

(i zašto)

Tekst Kako kreirati glasine pokazao se jednim od najčitanijih tekstova na ovm blogu. Drago mi je da je ta tema naišla na toliko interesovanje čitalaca, i to je još jedan razlog da nastavim pisanje o glasinama, ovog puta o tome kako ih demantovati i/ili zaustaviti.

Sigurno ste mnogo puta dobili lančani mejl, ili poziv za učlanjenje u grupu na Facebook-u tipa: „Kad ovo vidite, nećete nikad više jesti u Meku!“, „Skrivene poruke u Diznijevim crtaćima“ i slično… ovo je najklasičniji slučaj negativnih glasina. Čudi me da se naši opozicioni političari, ili ko god da ima radi PR kampanje, ovoga nisu već dosetili – predizborna kampanja Baraka Obame bila je prepuna lančanih mejlova o tome zašto je loše da on dođe na vlast. Njegova kancelarija bila je prinuđena čak da osnuje sajt “Fight the Smears” sa sloganom „Saznajte istinu o Obami!“, kako bi ih sve demantovala i opovrgnula. Cilj ovakvog plasiranja glasina jeste da Vaš konkurent u javnosti ne nastupa sa onim što želi, već sa onim što Vi želite – bilo da sam demantuje glasine, bilo da o tome dobije pitanje novinara.
Mehanizam je jednostavan: Čak sa savršeno pripremljenim javnim nastupom, u kom izlaže svoje savršeno definisane medijske poruke, protivnik se može „poljuljati“ pominjanjem teme koju nije planirao, niti je o njoj želeo da priča. Naravno, dobra priprema za medijski nastup podrazumeva i pripremu za odgovaranje na negativna pitanja, ali bi nastup prošao besprekorno kada takvih pitanja ne bi ni bilo. Uloga glasina je da osejuete svako javno izlaganje onoga ko je predmet glasina.
Dugoročno, a i mnogo opasnije po onoga ko je predmet glasina – one narušavaju imidž, i to trajno. U slučaju kompanije čiji opstanak zavisi od prodaje proizvoda, glasine mogu znatno uticati na smanjenje prodaje. Ovo je izrazito korišćeno sredstvo u prehrambenoj industriji, i to u oba smera (i pozitivne glasine o sebi, i negativne o drugima). U poslednjih nekoliko nedelja čula sam da nikako ne treba da kupujem meso u mesari „XYZ“ jer oni „uvoze batake iz Amerike, koji su dvadeset godina stajali u hladnjači“, ali da prašku šunku obavezno kupujem u mesari „ZYX“, jer njihova „nema glutena, kao ostale“.
U industriji čija prodaja zavisi od kvaliteta glasine nailaze na veoma pogodno tle. I, ma koliko bili sigurni da je nešto laž ili istina, radije ne bismo reskirali svoje zdravlje i kupovali nešto o čemu smo čuli nešto loše.
Dakle, šta uraditi kada ste suočeni sa glasinama koje prete da ugroze Vaš imidž?
Prvo, tretirajte ih kao svaki krizni PR:
1. Komunicirajte iskreno i otvoreno. Ako u glasinama ima trunčica istine – priznajte je otvoreno, tako će Vam javnost verovati i da je ostalo što pričate istina.
2. U svim javnim nastupima ne dozvolite da iz Vaših usta čuju neistinitu glasinu, čak i kada je demantujete, ne ponavljajte negativno o sebi.
3. Ponudite drugu informaciju – istinitu i pozitivnu (kao Obamin štab)

Imajte u vidu da neće svi reagovati na glasine jednako. Postoje tri osnovna tipa „primalaca glasina“:
1. Konzervativni – neće poverovati ni u šta
2. Povodljivi – poverovaće u bilo šta
3. Oprezni – potrebno ih je ubeđivati

Vodite računa o ovome kada pravite strategiju za borbu protiv glasina. Nažalost, neke glasine mogu trajno uništiti imidž i nikada u potpunosti nećete moći da povratite celu javnost koja Vam je nekada bila naklonjena.

Moje dosadašnje učenje i iskustvo pokazalo je da je najdelotvorniji način da doprete do sve tri grupe – menjanje postojeće glasine. Sa grupom konzervativaca je lako – oni nisu poverovali ni u prvu glasinu, još manje će verovati u njenu izmenjenu verziju. Povodljivi će lako poverovati u drugu verziju nečega u šta su već poverovali, a opreznima, koji još uvek sumnjaju i u prvu verziju, nastavak priče može biti prilika da razmisle o tome šta su sve čuli, šta se poklapa u obe verzije, i šta bi moglo da bude istina.
Zato modifikujte svoju glasinu time što ćete:
1. Identifikovati šta je u glasini istina
2. Identifikovati šta biste zadržali iz prve verzije
3. Nadograditi priču u smeru u kom želite

Idealno bi bilo da su prva i druga stavka ista stvar. Ako nisu, malo je teže, ali moguće navesti „vodu na svoju vodenicu“.

Šta je najbolje rešenje?
Kao i sve strategije ispravnog PR-a, najdelotvornije protiv glasina, spinovanja Vaše kampanje u neželjenom smeru, kriznih situacija, i bilo kakve jagme protiv Vašeg imidža, jeste preventiva. Kao što lekari savetuju vakcinaciju protiv gripa da bi što manje ljudi bilo zaraženo u sezoni gripa, tako će i pravovremena „vakcinacija“ javnosti doprineti da što manje ljudi bude „zaraženo“ glasinama. Zbog toga morate istrajno graditi dobar imidž – suština PR-a je komuniciranje, i to proaktivno.

Dan bez mobilnog telefona

Izlazim iz kuće danas, u glavi prolazeći kroz „check list“: spakovala sam rezervne pelene, vlažne maramice, Pavlovićevu mast, rezervnu odećicu, rezervnu košulju ako mi beba bljucne na ovu, njegove glodalice, vodicu, kapicu, čarapice. Budući da idem na sastanak (jeste, sa bebom), tu je i rokovnik; svratiću posle u banku – računi i dokumenta, zatim naočare, lepeza, i još trista čuda ženske torbe. Ključevi od kola, ključevi od stana, i – odosmo!

U gradu je gužva. To, makar, u eri mobilnih komunikacija, nije problem – javiću da malo kasnim. Međutim, provera „check liste“ je bila fijasko: nema mobilnog telefona. „Pa, dobro“, domislim, „ne kasnim baš toliko, a dogovor je već utvrđen, moćiću i bez mobilnog“.

Ali, stigavši na odredište, shvatam da ne mogu da platim parking, jer nemam sa čega da pošaljem sms! Sedim u kolima, čekam kontrolora parkinga, ne bih li od njega kupila kartu za parkiranje (koja je, uzgred budi rečeno, OPET poskupela: žuta zona 45 dinara sat!) . Kontrolor nailazi. „Dva sata, molim Vas!“. Nema sitno. OK, trčim do apoteke, kupujem apsirin ne bih li dobila kusur, dajem mu sto dinara (nema da vrati deset, dakle, pedeset dinara sat).

U međuvremenu, druga strana me zove da kaže da on kasni više od mene, ali, avaj, niko mu se ne javlja, jer moj telefon veselo zvoni u sred dnevne sobe! Nekako uspevamo da se nađemo, sastančimo, razilazimo se.

Nastavljam ka roditeljskom domu, gde bi trebalo da me čeka tata. Stižemo – nema nikog. Budući da mobilni i dalje nemam, silazim ponovo sa kolicima i kružim oko zgrade čekajući ga dok se nije pojavio. Nerviram se jer se osećam kao da sam zaboravila jednu nogu, a ne malu, glupu spravicu, od koje još „možeš da dobiješ i rak mozga“!

Sa mužem, sa kojim inače razmenim na desetine SMS-ova dnevnom komuniciram tako što „žickam“ mobilni od tate, sestre, i drugih ljudi koje srećem. Sa ostalima ne komuniciram jer sam, od kada imam mobilni, prestala da pamtim brojeve telefona.

Konačno stižem kući. Moje mobilno čedo „spava“ na punjaču: 7 missed calls, 11 new messages. Apsurdno je što ih još nisam pročitala 🙂 Umesto da skočim kao izgladneli pas na kost, rešila sam da mu „udaram čežnju“. Preživela sam dan bez mobilnog. Svet se nije srušio. Da sam ovako nešto napisala pre desetak godina, mislili biste da sam ozbiljan zavisnik. Ali danas me razumete, zar ne? 🙂

Šta nam je loše doneo Internet?

Bez sumnje, Internet je ubrzao živote do neslućenih razmera. Zahvaljujući njemu, i informacionim tehnologijama uopšte, danas nam je gotovo svaka informacija dostupna, danas svi možemo da budemo građanima sveta, danas ljudi ne moraju da ginu od cunamija na koji ranije nisu mogli da budu upozoreni…

Benefita je mnoštvo. Međutim, ljudi su po prirodi loši, nameće se zaključak, budući da su kroz istoriju sve dobre izume uspeli da usmere ka lošem cilju. Primera radi, Nilsu nije padalo na kraj pameti da bi njegova istraživanja o cepanju atoma mogla dovesti do katastrofe kakva se dogodila na Hirošimi u II svetskom ratu. No, da se vratim u sadašnji trenutak, kako su ljudi, po prirodi skloni lošem, uspeli da zloupotrebe Internet? Verovatno ste pomislili na fotografije koje razmenjuju pedofili, ili finansijske prevare koje su moguće prilikom plaćanja karticom na Internetu, ali ono o čemu danas pišem je mnogo subliminalnije, i ne vidi se istog momenta kao zlo.

Internet je, naime, doneo mogućnost da se pripadnici ekstremističkih grupa, zadrti nacionalisti, mrzitelji različitosti, verski fanatici (koji, pomenimo i to, jer potkrepljuje teoriju o ljudskoj skolnosti zlu, uspevaju da idejom pravoslavlja, koja u svojoj suštini ima dobrotu i ljubav, pravdaju svoju mržnju i nasilje), dakle, da se svi oni, i njima slični, pronađu i povežu preko Interneta. Zašto je ovo opasno?

Jer donosi masovnost pogrešnih ideja. Jer, budući da „tamo negde“, za nekom drugom tastaturom, sedi moj istomišljenik, moja ideja je sigurno ispravna, vidi koliko nas ima u celom svetu! Pokušaj lokalizacije velikih igrača, kao što je Google na ćirilici, ne tumači se kao sredstvo za prodor na svako od pojedinačnih lokalnih tržišta, već kao „znak“ jer, zaboga, i Гугл говори мој језик!

Tako ekstremističke ideje, umesto da ostanu skrivene u mračnim umovima, eventualno na tajnim sastancima, izlaze na forume, na blogove, na društvene mreže, tako bivaju verifikovane od strane istomišljenika, i osokoljene da sutra izađu na ulicu, ne prežući od bilo kakve vrste nasilja.

Srećom, Internet nudi i „navigate from this page“ opciju, koju sve češće primenjujem i u off-line životu. Ali imam potajni strah da se grudva malopre opisanih ideja kotrlja niz Internet-padinu, i da se pretvara u lavinu koja će se lako skotrljati na off-line život.