Arhive oznaka: lingvistika

Brendiranje Srbije – zašto nam to nije potrebno?

Etimologija je divna lingvistička disciplina koja se bavi poreklom reči. Ona nas uči da je reč brend (eng. brand) prvi put zabeležena oko 1550. godine, sa značenjem “žig načinjen vrelim gvožđem” – koristila se u stočarstvu, i odnosila se na žigosanje stoke. U toj upotrebi je i ostala sve do polovine 19. veka, kada počinje da označava trgovačku robu. Naime, razvojem trgovine, javila se i potreba da se roba jednog proizvođača razlikuje od robe drugog proizvođača. Određena roba u određenom pakovanju, koje je svojim bojama , natpisima i žigom svedočilo o poreklu i kvalitetu robe, tako je postala brend.

Donald Tramp

Elementi brenda su, dakle, na prvom mestu žig, odnosno, u modernom svetu – logotip, a zatim, u zavisnosti od toga o kojoj vrsti brenda govorimo, boja, pakovanje, materijal itd. Poslednjih godina razvija se disciplina personalnog brendinga, koja podrazumeva da se od određene osobe stvori brend. Primera radi, Donald Tramp se može smatrati ličnošću-brendom. U tom slučaju, govorimo o nekom drugom setu vrednosti koje vezujemo uz brend, i koje ne moraju biti materijalne (mada, u Trampovom  slučaju jesu 😉 ).

srpska evrovizijska zastavica

Dakle, brand podrazumeva set elemenata koje vezujemo uz određeni proizvod, instituciju, osobu, pa, na kraju krajeva, i zemlju.  U tom smislu, zar nije Srbija već brend? Ima svoju zastavu i grb, različite od zastave i grba bilo koje druge zemlje. Ima samo sebi svojstvenu himnu. Ima granice koje nema ni jedna druga zemlja. Zar ta, već tako brendirana zemlja, nema određenu vidljivost u Evropi i svetu? Čitajući strane informativne sajtove, i putujući koliko mi se pruža prilika, a to nije malo, zaključujem da je vidljivost Srbije među stanovnicima Evrope gotovo 100%, da svestraniji stanovnici drugih kontinenata takođe znaju ponešto o njoj, a da oni koji za Srbiju nisu čuli ni nemaju preteranu želju da se bave raščlanjivanjem pojma “Evropa”, te se, u tom smislu, u očima jedne, npr. Kambodžanke, ne razlikujemo mnogo od neke Češke, Malte, ili neke treće evropske zemlje koja nije ekonomska sila.

Ono o čemu treba da raspravljamo, u šta treba da ulažemo energiju, i šta bi trebalo da nas brine, nije, dakle, brendiranje Srbije, nego – izgradnja imidža. Ne, brend i imidž nisu isto, te  ako ste to pomislili, molim Vas, vratite se na početak teksta.

Kakav je imidž Srbije u svetu, možemo svi zajedno da pretpostavimo, i verovatno ćemo se složiti da nije najblistaviji. (Koristim reč „pretpostaviti“ jer su me učili da se ozbiljne strategije ne mogu raditi bez istraživanja. Dakle, tek posle istraživanja javnosti, mogli bismo da prestanemo da pretpostavljamo i da počnemo da zaključujemo sa sigurnošću). Nažalost, za taj imidž ne možemo samo kriviti decenije iza nas, naime, ne pomažu mnogo izgradnji dobrog imidža ni svežije vesti vesti o ubistvu Brisa Tatona, niti vesti o tome da srpski mafijaši u Barseloni jedni druge ubijaju i jedu! Ako hoćete da pronađemo poređenje u konzumentskoj kulturi, iz koje i potiče moderna upotreba reči brend, Srbija je kao rakija Zozovača: svi smo čuli za nju i znamo da su se od nje ljudi otrovali.

E, sad, proizvođačima rakije bi bilo lako da promene ime i počnu da proizvode kvalitetniju rakiju pod drugim imenom. Takođe bi mogli, ako žele i mogu da investiraju dosta novca, da angažuju stručnjake za PR, pa da pod imenom “Zozovača” počnu da proizvode kvaltetnu rakiju – u tom slučaju, uz ispravnu PR strategiju, percepcija o brendu “Zozovača” mogla bi se promeniti. Uostalom, davne 1982. godine, kada se suočio sa opasnom krizom u kojoj se nekoliko potrošača otrovalo lekom Tylenol, kompanija Johnson&Johnson nije odlučila da pokrene proizvodnju novog proizvoda, nego da promeni percepciju brenda Tylenol. I uspela je u tome.

A šta da se radi kad nemate kvalitetniji proizvod? Da li uopšte treba da se trudite da gradite percepciju kvalitetne rakije ako je u flaši i dalje nešto od čega će se konzumenti potrovati? Kakav imidž Srbije možemo da izgradimo ako ne radimo na promeni “kvaliteta proizvoda”, tj. kvaliteta nas samih? Pre bilo kakve strategije o brendiranju Srbije, ili strategije o izgradnji imidža, morali bismo, najpre, da se bavimo kvalitetom samog brenda. U tom smilu, ključnu ulogu treba da odigra interni PR, tj. stručnjaci koji će nas voditi kroz promene, i pomoći nam da pojmimo ko smo i zašto su nam te promene neophodne. Tek tada možemo početi da gradimo bolji imidž kroz eksterni PR.

Advertisements

Vuk Karadžić – reformator ili kompilator?

Pre desetak godina (kada još nisam spoznala sokratovsko „znam da ništa ne znam“), oplela bih po sirotom Vuku Karadžiću na sva usta. Danas, sa malo više životnog, a mnogo više literarnog iskustva, shvatam da su Vukovi „gresi“ ipak lakši teg u odnosu na njegove doprinose srpskoj baštini. Nekada sam smatrala da Vuka treba retroaktivno linčovati jer se kitio tuđim perjem, da se izrazim u duhu poslovica koje je sakupljao. Naime, pravi inicijator upotrebe narodnog jezika nije bio Vuk St. Karadžić, već Dositej Obradović. Ali, Dositej, iako je „Život i priključenija“ pisao narodnim jezikom, morao je da poštuje važeće jezičke principe slavjanoserpskog kad je pisao.

Avram Mrazović

Avram Mrazović

Zatim, pravi autor reformisane gramatike nije Vuk St. Karadžić, već Avram Mrazović, koji je gramatiku napisao i izdao 1810. godine, dakle 4 godine pre objavljivanja Vukove Pismenice serbskoga jezika.

Savo Mrkalj

Savo Mrkalj

Pravi reformator pisma opet nije samouki Vuk, već Savo Mrkalj, koji je (osim izuzetka znaka za slovo J i pisanja Lj i NJ kao dvoznaka L+poluglas i N+poluglas) reformisano pismo opisao i odbranio u svom delu „Salo debeloga jera ili(bo) azbukoprotres“.

Zli jezici tvrde da ni Vukov prevodilački rad, zapravo, nije Vukov, već se pripisuje Đuru Daničiću (što nije nemoguće imajući u vidu Daničićevu bezmalo idolopoklonačku fasciniranost Vukom – Daničiću je, naime, pravo ime bilo Đorđe Popović, ali ga je, priča se, Vuk ubedio da „Đorđe nije dovoljno srpsko ime“, a prezime je skovao prema nazivu Vukovog magazina „Danica“).

I lingvističkom laiku jasno je da Adelungov princip (koji se, takođe pogrešno, pripisuje Vuku), „piši kao što govoriš, a čitaj kako je napisano“, ne funkcioniše baš uvek u srpskom jeziku. Navedimo samo poneki primer: reč „predsenik“ bez izuzetka izgovara se kao „precednik“. Slovo E u rečima „nemoj“ i „belo“ potpuno su drugačija slova E, koja se danas, zahvaljujući reformi, označavamo istim znakom.

Dozvolite mi da se ovde zgrozim nad malograđanskim postupkom upisivanja psovki u „Riječnik“ jer, zaboga, crkva nije htela da ga finansira! Kao da je to bio crkveni udžbenik, pa bi tako crkvi napakostio! Možda je najveći Vukov greh što je dozvolio da ga u toj situaciji obuzmu strasti, te je prenebregnuo kulturološki značaj svog dela.

No, uprkos svemu tome, Vukov značaj je veliki, ali o tom značaju u školama ima tek pomena, i nažalost, đaci uče o Vuku pre svega kao o reformatoru jezika i pisma.

Smatram da je Vukov značaj u beleženju i očuvanju usmene tradicije nemerljivo veći. Vukova borba za opismenjavanje većeg broja ljudi takođe je dragocena – bez nje bi pismenost ostala privilegija male elite severno od Save. Konačno, Vukov rad na dizanju nacionalne kulturološke svesti kroz upotrebu narodnog jezika u književnosti takođe je tekovina koju bi trebalo da učimo o Vuku. U prilog poslednjem, ovaj post nije pisan ćirilicom, ali jeste pisan jezikom koji bi Vukovi savremenici bez problema razumeli.

Vuk Karadžić

Vuk Karadžić

Dakle, ovaj post je neka vrsta mog iskupljenja prema Vuku Karadžiću, o kome nikada nisam naročito lepo govorila. Danas shvatam da je imalo štošta lepo reći.

Uzgred, Vukov lik nalazi se na novčanici od 10 dinara. Ako imamo imalo poštovanja za istorijske ličnosti, moramo prestati da ih stavljamo na dinare.

Novi pravopis – stare muke

(ili „Zašto je lakše naučiti engleski nego srpski“)

„Bilo bi poželjno (i od korisnika, verujemo, pozdravljeno) da normativna gramatika i pravopis svedu broj dvojstava, poneko i trojstvo, pa da se, npr. više ne zadržavaju dvojstva poput Lici i Liki, Požegi i Požezi, Rumenki i Rumenci, Salajki i Salajci, Raški i Raškoj u značenju grad Raška (provlači se u priručnicima čak i Rašci!) itd. Možda bi se mogla isključiti i dvojstva poput masci i maski, fresci i freski, u korist prvonavedenih. (Iskustvo nas, nažalost, uči da je pnajviše onih koji žele da se preseče, ali da bude – po njihovome!)“
Ovako se vajkaju autori novog Pravopisa srpskoga jezika (matica Srpska, Novi Sad, 2010), Mitar Pešikan, Jovan Jerković i Mato Pižurica (tačka 31 (6), str. 47) . Reč je, zapravo, o izmenjenom i dopunjenom izdanju Pravopisa iz 1993, čiji su recenzenti bili profesori Ivan Klajn i Pavle Ivić, dok su ovo izdanje recenzirali prof. Klajn i Drago Ćupić.
Neću kriti da sam sa mnogo entuzijazma otrčala u knjižaru saznavši da je novi Pravopis (konačno) u prodaji. Neću kriti ni da sam mnoge nade polagala u njega, misleći da ćemo konačno dobiti svrsishodan priručnik koji će biti formalnija i opširnija verzija Klajnovog sjajnog Rečnika jezičkih nedoumica. Neću kriti ni da sam se silno razočarala shvativši da novi Pravopis donosi iste one probleme, nedoumice i nelogičnosti koje su imale i starije verzije.
Šta se, zapravo promenilo? U predgovoru ovom izdanju autori navode da su promenili redosled poglavlja, skratili tekst Pravila, i slično, što se ne može nazvati epohlanom promenom. Dobre novine su upotpunjavanje transkripcije imenima iz jezika koji ranije nisu postojali u Pravopisu, npr. skandinavski, oslobađanje od tzv. „zapadne jezičke varijante“ – dakle, konačno je i Pravopis priznao da se Jugoslavija raspala; zatim ukinuti su neskladi između norme pravopisa i primeri koji su davani u rečniku iz prethodnih izdanja. Svakako je najveća novina uvrštavanje određenih jezičkih praksi koje su autori primetili. Međutim, to je ujedno i najveći problem, i tu naš pravopis počinje da liči na grčki, koji toliko prati promene u jeziku da posle samo dvadesetak godina upotrebe, i nepravilni učestali oblici postaju norma (npr. dobrodošli može biti „καλώς ήρθατε“ ali i „καλώς ήλθατε“). I tako je novi pravopis pun dubleta (gle čuda, i sama reč „dublet“ je dublet, može biti i „dubleta“!) i nimalo ne pomaže u normiranju.
Dolazimo sada, do sledećeg apsurda: iako je u normu uvrštena gomila dubleta koji se tiču glasovnih promena, npr. maski i masci, glagol trebati i dalje je, po normi, bezličan kada se upotrebljava u značenju „valjalo bi“, a ličan samo ako ima direktan objekat u akuzativu iz sebe (trebaju mi olovke svih boja). Dakle, rečenica „I mi bi trebali da imamo normiran jezik“ je nepravila, i prema normi glasi „I mi bi trebalo da imamo…“. Ovo je samo jedan od primera iz učestale prakse koju Pravopis ignoriše.

Odatle moja dva velika razočaranja novim Pravopisom: masovno prisutne jezičke prakse, izgleda, nikada neće postati normom, a gluposti koje su (nije sada bitno odakle i zašto) već deo norme, ostaju uporno tu, jer niko nema petlju da ih izbaci. Istina, autori na više mesta pozivaju na novo normiranje, priznajući i sami kakva je konfuzija u postojećoj normi, ali (možda sam glupa) nisam shvatila koga pozivaju?! Jer, Pravopis je projekat Odeljenja za jezik i književnost Matice srpske u organizaciji Odbora za standardizaciju srpskog jezika, izradu Pravopisa finansiralo je Ministarstvo nauke Republike Srbije, a štampanje Ministrastvo kulture. Ko bi mogao biti pozvaniji od autora koje su ovlastile ove institucije da promeni normu?
Iako mislim da se samoukom Vuku St. Karadžiću može štošta zameriti (ali o tome u nekom narednom postu), on je, makar, imao snage i hrabrosti da se upiše u istoriju kao reformator, i makar je odbacio gomilu zbrkanog i nepotrebnog nasleđa koje je tadašnji književni jezik imao. Današnja norma sprskog jezika u mnogome podseća na normu koju je Vuk zatekao i nazivao „pravilima baba Smiljane“.
Mnogi linvisti slažu se u oceni da je srpski jezik „slabo do srednje normiran“, i upravo je to razlog što je srpski jezik tako teško naučiti (i nama kojima je maternji, a kamoli strancima). Nije problem u sedam padeža, greše oni koji tvrde da engeski (koji sam navela u podnaslovu jer su ga gotovi svi iole učili, ali se odnosi i na druge anglosaksonske jezike, ili, recimo, moderne romanske) nema padeže – ovi jezici samo drugačije izražavaju padežne odnose imenica – uglavnom konstrukcijama predlog + imenica, a ne sufiksom kojim se završavaju imenice u padežima, kao u srpskom. Engleski jezik je izuzetno normiran i to je ono što ga čini lakim za učenje.
A dok se u nas ne okuraži neki novi Vuk, ja ću se držati Klajnovog Rečnika jezičkih nedoumica, jer profesor Klajn se vrlo hrabro opredeljuje za po jednu varijantu u slučajevima da ih ima više, a na osnovu ogromnog znanja i iskustva koje ima u jezičkoj praksi. Činenica da je trenutno u prodaji JEDANAESTO (i brojem 11.) izdanje Klajnovog Rečnika, dovoljno govori o tome koliko je potreban upotrebljiv jezički savetnik, koji neće postojati iz formalnih razloga, već da bi se upotrebljavao.

PsihoLOŠkinja ili psiholoGICA?

Da li je sufiksalna tvorba imenica za ženske osobe pomodrastvo ili jezička nužnost?

Poslednjih godina, svedocima smo upotrebe najrazličitijih oblika imanica koje bi trebalo da označe ženske agense. Tako ćete danas čuti da je žena doktor i doktorka, i doktorica, i gospođa doktor…

Gospođa Svenka Savić, u svom kodesku neseksističke upotrebe jezika, upotrebu imenica muškog roda pri označavanju žena koje se bave određenim zanimanjem, smatra seksizmom, šovinizmom. Autorka čak osuđuje lingviste, da smišljeno sprovode seksizam u jezičkim normama. O tome je hrvatski lingvista Kalođera pisao još (sa jezičkog stanovišta davne) 1981. godine. On, naime, smatra da je doslednija upotreba formi ženskog roda za zanimanja i titule žena u Zagrebu rezultat organizovane jezičke politike i da “puristi propisuju u hrvatskoj standardnoj varijanti srpskohrvatskog dijasistema dosledniju upotrebu ženskog roda, i tako, istini za volju nenamjerno, slijede pravac koji bi ženski pokret pozdravio. Oni time slijede težnju, vrlo živu u razgovornom jeziku i koja vrlo lako ulazi u pisani standard, tako da imamo potvrda za imenice ženskog roda kao što su atašeica, mecenatkinja, sudkinja, itd.”. Iz ovog citata poznatog zagrebačkog lingviste jasno je da planiranje jezičkog razvoja donosi određene rezultate, ali potvrđuje i da u razgovornom jeziku postoji spontana upotreba “muških” i “ženskih” oblika, buduci da  govornici slede opšti obrazac koji im stoji na raspolaganju u jezičkoj strukturi.

Upravo nepostojanje lingvističkih normi u srpskom jeziku, dovodi do stvaranja dubleta u govornom jeziku, kao što su „psihologica“ i „psihološkinja“, „pedijatrica“ „pedijatrinja“, i slično. Lično, da bih izbegla upotrebu usiljenog „ženskog“ oblika, kada govorim o ženi pedijatru najradije upotrebim reč „doktorka“. Stručno, izvođenje oblika za ženski rod iz muškog, naziva se „mocijski parnjak“, i dobro funkcioniše kod imenica koje smo navikli da slušamo, recimo nastavnik/nastavnica. Malo je nategnuto kod zanimanja koja su modernija, i koja žene obavljaju kraće, istorijski gledano.

S druge strane, muškarci sudije ne prave pitanje što njihovo zanimanje označava imenica koja se deklinira kao imenica ženskog roda. Još drastičniji primer su muškarci koji rade poslove medicinskih sestara, jednom mi je jedan davao injekciju. Kad ste pacijent, lako je oslovljavati ih sa „gospodine“, ali, kako li ih dozivaju doktori po klinikama? Brate? Ako razmišljamo dalje, muškarac koji porađa žene treblo bi da se zove babac?

Ako hoćemo da cepidlačimo, zapitaćemo se i kako imenice koje se ponašaju kao imenice ženskog roda mogu da označavaju muške osobe, na primer vlastita imena Nemanja, Nikola, i slična.

Što se jezika tiče veoma je diskutabilno koliko ovo pitanje ima smisla: imenica ženskog roda može sasvim prirodno da označava osobu muškog pola, recimo, imenica kukavica,koja se deklinirakao imenica ženskog roda, a može označavati i mušku i žensku osobu. To nas dovodi do zaključka da zagovornici „ženskih naziva“ za zanimanja po svaku cenu, ozbiljno mešaju gramatičku kategoriju roda, i prirodni pol koji imenice označavaju.

Jedan od najvećih lingvista na ovim područjima, profesor Ladan, iako je kao vrsni stručnjak mogao tvoriti nove imenice i računati da će, zahvaljujući njegovom lingvističkom autoritetu, biti prihvaćene i zaživeti, ipak je preporučivao upotrebu reči prema sopstvenim afinitetima, dakle „onako kako nam se sviđaju, jer su nam lepe, a označavaju istu stvar“.

Dakle, u jeziku funkcioniše upotreba imenica oblika muškog roda za ženski i obrnuto. U slaganju rečeničnih delova, čak je ostavljeno ogovrniku da izabere da li će rečenčne delove slagati prema gramatičkom, ili prema prirodnom rodu. Tako su gramatički pravilne obe sledeće rečenice:

Pape su u srednjem veku prodavale oproštajnice.

i

Pape su u srednjem veku prodavali oproštajnice.

Stoga zaključujem da je ova tema zanimljivija s feminističkog gledišta.

Ako ste mislili da je ovo tendencija samo srpskog jezika, varate se. I u engleskom sve češće viđamo imenske oblike kao što su:  chairman/chairwoman, spokesman/spokeswoman, foreman/forewoman, dok se kod reči koje ne sadrže „man“ ispred imenice dodaje g-đa, kao, na primer, madam secretary of state.

U srpskom se dodatno komplikuje situacija kada je ovo poslednje zanimanje u pitanju, jer u nas postoji reč „sekretarica“, ali ona označava administrativnu radnicu, ili ličnog asistenta. Tako bi „državna sekretarica“ bila administrativna radnica u državnoj službi, a Hilari Klinton bismo morali da prevedemo kao „državna sekretarka“, jer žena definitivno nije Obamina sekretarica!

Doduše, u engleskom jeziku feminizam je daleko razvijeniji što se tiče lingvistike. Inetresantno je da se jedan britanski feministički pokret zalaže da se u jezik uvede naziv HERSTORY umesto HISTORY, kako bi istorija bila „njena priča“, a ne „njegova priča“. Simpatično koliko god da izgleda, jezički je, naravno, potpuno netačno.

Pitam se, šta bi feministiknje rekle na podelu prema rodovima u jeziku Đirbal, koji je jedan on urođeničkih jezikan Australije. Naime, Đirbal ima sledeća četiri roda:

  1. živa bića, muškarci
  2. žene, voda, vatra, opasne stvari
  3. jestivo voće i povrće
  4. ostalo

(Izvor: Blog osnove Corbett, Geville (1994) „Gender and gender systems“. En R. Asher (ur.) The Encyclopedia of Language and Linguistics, Oxford: Pergamon Press, str. 1347 – 1353.)

Vratimo se upotrebi tvorbenih sufiksa za ženski rod. Čini mi se da će vreme doneti prirodniju upotrebu „ženskih“ naziva zanimanja. Verujem da je i  „doktorka“ zvučalo nategnuto kada se počelo upotrebljavati. Inače, u srpskom jeziku, doktorka je žena koja obavlja doktorski posao, dok je doktorica supruga doktora. Ova značenjsla podela potiče iz vremena kada su žene mahom bile domaćice. Uostalom, i „novi“ nazivi zanimanja u spskom i dalje zvuče rogobatno. I dalje mi se dešava da sagovornicima, naročito starijim, i koji ne koriste internet, teško uspevam da objasnim šta je „PR menadžer“, a sigrna sam da će za nekoliko decenija ovo zanimanje zvučati prilično „obično“. Isto važi i za nove oblike imenica koje označavaju ženski pol. Zato ne bih a priori osuđivala upotrebu „muškog“ oblika za žene koje obavljaju određena zanimanja. I sama se u poslovnim mejlovima potpisujem kao „direktor“, a ne kao „direktorka“, smatrajući da je nebitno kog sam pola za obavljanje posla, već da korespodenta treba da obavestim o svojim nadležnostima u firmi.

Za kraj, dodala bih još jednu jezičku dilemu koja se tiče feminizma: Da li se udatoj ženi treba obraćati sa „gopođo“, a neudatoj sa „gospođice“? Mnoge feministkinje koje su se latile ove teme tvrde da bi sve žene bez razlike morale biti gospođe bez obzira na to jesu li udate ili nisu. Priznajem da mi je bliska ova tvrdnja. Naime, ako ćemo praviti razliku prema bračnom statusu, zadiremo nužno u nečiju privatnost. Ako koristimo „gospođica“ za mlađe žene, a „gospođa“ za starije, još smo na klizavijem terenu, jer može zvučati licemerno ako se starijoj ženi obratite sa „gospođice“, a mlađa se, pak, može uvrediti ako je nazovete „gospođom“, misleći da izgleda starije. Ja bih se, ipak, opredelila za „gospođo“ u svakom slučaju, rukovođena primerom iz italijanskog jezika, gde se oblika „signorina (=gospođica)“, koristi zaista samo u obraćanju devojčurcima. Ako Vas sagovornica ispravi i kaže „ja sam gospođica“, treba poštovati njenu želju da podeli sa Vama nešto iz svog privatnog segmenta života.

Ova tema, nažalost (ili na sreću?), otvara i korišćenje prezimena ženskih osoba. Da li će gospođa Petrović biti Petrovićeva ili Petrovićka, opet, po Pravopisu, zavisi od njenog bračnog stanja. U prvom slučaju Petrović je prezime njenog oca, u drugom muževljevo. I opet, Italijani ovo rešavaju na zgodan način: jednostavno dodaju član za ženski rod ispred prezimena. A kako ćemo mi?

Da li je srpski jezik ugrožen stranim rečima?

„Ako volite svoju zemlju,  separišite otpad!“ poručio je ministar Dulić juče na jednom skupu o recikliranju.

Glagol „separisati“ ne samo da je tuđica, već kao takav uopšte ne postoji u srpskom jeziku. Postoji glagol „separatisati“, ali on označava odvajanje u ideološkom smislu, i teško da se može odnositi na sortiranje otpada. Sortiranje? Možda je to reč koju je ministar želeo da kaže? A možda je, jednostavno, trebalo da upotrebi srpsku reč „razdvajanje“. Ne samo da bi njegov iskaz bio mnogo više u duhu jezika, već bi ga mnogo više slušalaca razumelo.

Isto važi za predsednika Tadića, koji je pre nekoliko dana istakao šta je „signifikantno“ za Srbiju.  Ovakve izjave, nažalost, nisu usamljeni slučajevi.  Kao moljci u vunene džempere, strane reči nemilice se „uvlače“ u naš svakodnevni srpski jezik: na televiziji gledamo „rijaliti šou“, uobičajene stvari radimo „po difoltu“, usklađene stvari smo „mečovali“, popusti su postali „akcije“ i tako u nedogled…

Da se razumemo, nisam pristalica „posrbljavanja“ reči po svaku cenu. U rečenici „Kompjuterski virus briše fajlove sa hard diska“, u kojoj su gotovo sve reči stranog porekla, ne bih ništa menjala. Jezik tehnike i informacionih tehnologija, baš kao i njihova imena, toliko su globalni da tako treba i da se zovu.

Takođe mislim da je suludo razmatrati apstraktne i naučne sfere jezika gde dominiraju reči grčkog i latinskog porekla, jer je takva situacija u većini jezika.  U jeziku, naime, funkcioniše veliki broj internacionalizama, takvih za koje nema dobre, ili adekvatne zamene domaćim terminom.

Isto važi i za reči koje toliko dugo koristimo da su postale deo naše leksičke svakodnevice, kao što su „solistički koncert“, „muzika“, „jastuk“, slične, za koje gotovo i da nemamo ekvivalent slovenskog porekla. Leksički fond našeg jezika, bez sumnje, nema odgovarajuća rešenja baš za sve pojmove koje jezikom treba obeležiti. „Pozajmljivanje“ reči pokazalo se kao nužna potreba ne samo spskog jezika, i ne samo u novije vreme.

U uvodu u „Rječnik“ iz 1818. godine, Vuk Karadžić napisao je:  „opet je bolje uzetu tuđu riječ, nego li novu naopako graditi“. Dakako, to ne znači da ne treba tvoriti nove reči, ali to treba raditi smišljeno, u duhu jezika, i sa merom. Loš primer za ovo je pokušaj hrvatskih purista da krajem devedesetih godina veštački „skuju“ prevode za bukvalno svaku stranu reč. Srećom, jezik je po ko zna koji put pokazao da je živ i neukalupljiv, te leksičke novokovanice nisu zaživele.

Zaključak bi bio dvojak: Nesumnjivo je da smo svedocima promena u jeziku, i neumitno je da svako novo vreme donese i nove tuđice koje će za nekoliko decenija biti integrisane u jezik kao i mnoge reči stranog porekla danas: cipela, astal, policija, biblioteka, i mnoge druge, danas ne zvuče ni malo strano.

Drugi zaključak, pak, vodi na potpuno drugu stranu: sa stranim rečima treba biti oprezan, i koristiti ih kao so u jelima: sasvim dovoljno da jelo bude ukusno, i oprezno da ne bismo presolili.