Arhive oznaka: PR

Zašto hejt na devojčicu koja se bori za klimu?

Da li ste već čuli za Gretu Thunberg?
Da li je Greta:
– šesnaestogodišnja eko-aktivistkinja?
– osoba sa poremećajem autističnog spektra?
– osoba koja je isprovocirala Donalda Trampa, predsednika Amerike?
– osoba koja je pokrenula tinejdžere širom sveta na masovne proteste protiv daljeg zagađenja?
– osoba koju masovno hvale na društvenim mrežama?
– osoba koju masovno osuđuju na društvenim medijima?

Bilo koji odgovor koji ste odabrali je tačan, i svi ponuđeni odgovori su tačni. Greta nikoga ko je čuo za nju ne ostavlja ravnodušnim. Ona je tinejdžerka koja ima Aspergerov sindrom, poremećaj autističnog spektra, koji ni na koji način ne ugrožava kognitivne funkcije ili intelekt (štaviše, osobe sa ovim sindromom često imaju neku vrlo izuzetnu kognitivnu sposobnost), već se ogleda u socijalnim osobenostima, na primer osoba vrlo retko sklapa prijateljstva, izbegava određenu vrstu hrane ili bira isključivo neku vrstu hrane, ponekad nema izraženu empatiju, isl. Po rečima njene majke, Greta je bila vrlo povučeno dete, koje nikada nije govorilo u javnosti, dok nije, na jednom skupu, upoznala aktivistu Greenpeace-a, međunarodnog udruženja za očuvanje živog sveta na planeti. Tada je, kaže njena mama, inače poznata švedska operska pevačica, koja je čak predstavljala Švedsku na Eurosongu, pojela hranu koju joj je “grinpisovac” ponudio, koju nikada ranije nije htela, jer je prepoznala u toj ideji borbe za očuvanje planete nešto važno. Tačnije, ako mogu da sažmem mesece njenog objašnjavanja šta radi i zašto, shvatila je da svo obrazovanje, statusni simboli, pa čak i socijalne interakcije, neće imati nikakvog smisla ako ne budemo imali planetu Zemlju da živimo na njoj.

Greta je u maju 2018. godine dobila nagradu švedskog časopisa Svenska Dagbladet za najbolji sastav na temu ekologije. Zajedno sa drugim finalistima ovog takmičenja, došla je na ideju da pokrene “školski štrajk” – bojkot nastave, tačnije javne proteste za vreme nastave, kako bi ukazali na to da je to ono najdragocenije čime deca grade svoju budućnost – obrazovanje – potpuno obesmišljeno činjenicom da ova planeta neće imati budućnost ukoliko nešto ne promenimo. Možda je nama u Srbiji, zemlji u kojoj se na zimovanja i letovanja neretko ide van dana raspusta, i tu praksu iniciraju roditelji, a škole pravdaju, teško da razumemo koliko je radikalan školski štrajk, ali u nekim zemljama Evrope, na primer u Švedskoj, obrazovanje se smatra osnovnim pravom deteta, koje niko, pa ni roditelj odlaskom na letovanje, ne sme da mu ugrozi. Baš zato, Gretini roditelji nisu podržali njenu ideju da ne ide u školu. Baš zato, Greta je potpuno sama, 20.avgusta 2018. (što je prvi dan škole u Švedskoj), sela pred švedski parlament za natpisom “Školski štrajk za klimu”:

greta 1

Ali nije dugo ostala sama. Pogledajte gornju fotku, pa potom fotku koja sledi. To je snaga pojedinca koji je rešio da nešto pokrene. Uskoro je Greta inspirisala masovne protrste mladih (i ne samo mladih) širom sveta:

Greta 2

Ubrzo je Greta dospela u parlamente mnogih evropskih zemalja, održala je TED govor, govorila je u EU parlamentu, u lice optuživala političare širom sveta da nisu na vreme shvatili ozbiljnost situacije, da su deci ukrali budućnost svojim nemarom za klimu…

Ovde je važno da se setite ko je Greta: tinejdžerka sa Aspergerovim sindromom, u isto vreme tako obična i tako posebna. I zato je njeno polje delovanja šire od “samo” priče o klimi: Greta nas uči da autizam ne mora biti prepreka, da osoba u autističnom spektru može da uradi velike, značajne i važne stvari. Njen primer uradio je za inkluziju osoba sa posebnostima mnogo više nego bilo koji program inkluzivne nastave, ili kampanja za poštovanje različitosti.

greta 3

Ali, kad je Gretina misija tako sjajna, otkud onda toliko poruka mržnje koje stalno dobija u komentarima na postove na društvenim mrežama? Otkud tolika potreba da se obesmisli ono što ona govori? Prošle sedmice uz posadu jedrilice doplovila je od Plimuta do Njujorka na samit UN o klimatski promenama. Mnogi su njenu plovidbu okarakterisali kao PR sredstvo, koje je besmisleno jer, navvodno, jedrilica će biti vraćena avionom. Za one koji nisu uspeli da shvate: jedrilica jeste PR sredstvo! I to odlično. Njena plovidba bila je čin protesta, I kao svaki čin protesta, bila je simbolička i provokativna. Donela joj je neophodnu pažnju i medijsku vidljivost kako bi mogla da pošalje važnu poruku, a to je da ne mora svako od nas da putuje dve sedmice brodom, već svako mora da da svoj mali doprinos borbi za klimu, šta god to bilo: odustajanje od kesa i slamčica, vožnja bicikila, a ne auta, jedenje manje mesa (jer farme su među najvećim zagađivačima životne sredine), itd.

greta 4

Moj najsnažniji motiv za studije psihologije bio je da bolje razumem ljude, njihove motive i zašto imaju stavove koje imaju. U ovom slučaju rekla bih da je glavni razlog za nerazumevanje i “hejtovanje” Grete vrlo očigledan. Lakše je poricati nego se suočiti. Jedino ako živite pod kamenom ne znate za užasne požare u Amazonu, u Rusiji, u afričkim savanama, za topljenje glečera, za seču prašuma, za izumiranje životinjskih vrsta…. I jasno je da je ljudsko delovanje dovelo do užasnih klimatskih promena. A “ljudsko delovanje” nije delovanje nekih tamo ljudi. Nego je sadašnja klima direktna posledica svega što smo uradili ja, vi, mi, oni… svaki čovek na planeti je svojim izborima doprineo da klima danas bude ovakva. I Greta upravo na to ukazuje, da smo svi odgovorni, i da moramo nešto da uradimo. I kao što rekoh, lakše je poricati klimatske promene nego preuzeti deo sopstvene odgovornosti. Lakše je optužiti Gretu da je nečiji projekat, da je posledica savršenog PR-a, nego promeniti svoje komforne navike. Uzgred, Gretina svetska vidljivost i jeste posledica savršenog PR-a, ali u tome nema ničeg lošeg. Njena ideja jeste iskonski i originalno njena, ali je podržana sjajnim, profesionalnim PR-om. Ali o njenom vrhunskom PR-u obećavam vam poseban tekst, vrlo brzo 🙂 . Do tada, možete i sami da napišete u komentarima šta mislite, zašto je Gretina poruka doprla do toliko mnogo ljudi, a upozorenja naučnika, koji nas već godinama upozoravaju da smo potrošili sve resurse planete nisu?

Koliko stranac zna o Vama?

Ono sve što znaš o meni, to je stvarno tako malo… Ovako je nekada pevao Arsen Dedić, a mi danas možemo slobodno da zapevamo: „ono sve što Facebook zna o nama, to je stvarno tako mnogo…“

Ako mislite da to nije istina, i da ste u online svetu veoma oprezni, posetite sajt Digital Shadow čija je svrha da promoviše novu igricu Watch

Homepage sajta Digital Shadow

Homepage sajta Digital Shadow

Dogs kompanije Ubisoft. Dozvolite sajtu da se poveže sa Vašim Facebook profilom, i on će generisati sledeće liste:

pawns” – lista Vaših najbližih prijatelja, preko kojih bi virtuelni protivnik u igrici mogao da Vas ucenjuje.

obsessions” – ljudi ili stranice koje najviše pratite

scapegoats” – ljudi sa kojima imate najmanje interakcije, te biste bili spremni da ih virtuelno žrtvujete

Sajt takodje izlistava fotografije mesta koje posećujete, vreme u danu kada ste najviše online, kao i listu pretpostavljenih lozinki (!?) zasnovanih na onome o čemu najviše pišete!

A sve ove informacije dali ste Facebooku Vi sami, dobrovoljno! Ne sugerišem da obrišete svoj profil, pa čak ni da ne igrate online igrice, već da razmislite o informacijama koje ostavljate o sebi.

Svakako, većina će najpre pomisliti na negativne aspekte ovolike online ekspozicije, ali pomislite i na dobru stranu. Naime, ako pažljivo i razumno postavljate sadržaj na Facebook i ostale društvene mreže, podaci koji će govoriti o Vama mogu biti sjajno PR sredstvo za izgradnju imidžq kakav želite da imate.

Još o tome kako se gradi lični PR možete čitati ovde, a o izbegavanju zlouptrebe Vaših fotografija ovde.

Fotografije dece na Internetu: Budite kraljevski PR menadžer svog deteta

Prvi prolećni vikend u anglosaksonskom delu sveta (a i šire), obeležilo je medijsko pojavljivanje porodičnog portreta princa Vilijama, supruge mu,  vojvotkinje Kejt i bebe Džordža, trećeg u redu za nasledjivanje trona. Prema agenciji France Presse, ovo je tek drugo pojavljivanje u javnosti bebe princa (prvo je bilo neminovno jer su roditelji morali nekako da ga iznesu iz bolnice u kojoj je rodjen, ali prvo zvanično je bilo prilikom krštenja). Dakle, za osam meseci, dva slikanja bebe. Reklo bi se, danas, kada su nam Facebook, Instagram, Twitter, i ostale mreže pune fotografija nečije dece, da je to kao da ga nisu ni slikali, te da se članovi kraljevske porodice ponašaju previše staromodno. Ipak, ja bih rekla da se ponašaju savršeno ispravno.
Naime, princ Vilijam odlično zna kako mediji i paparaci mogu da budu surovi i nasrtljivi. Toliko da su najpre sistematski uništili svaki pokušaj njegove pokojne majke, princeze Dajane, da ima segment života koji bi bio privatan, a potom i doprineli sa se dogodi saobraćajna nesreća u kojoj je izgubila život. Zato je princ Vilijam, još dok se zabavljao sa Kejt, često  apelovao na nasrtljive paparace da „smanje doživljaj“. Izgleda da apel nije naročito urodio plodom, pošto su paparaci uspeli da pronadju i fotografišu kraljevski par čak i na tajnim putovanjima, na kojima su odsedali u privatnim kućama (kao onda kada su se pojavile fotografije „Kejt u toplesu“, zapravo nastale dok se presvlačila).

royals

Zbog svega toga, fotografije bebe princa su retke i pažljivo „režirane“. Pogledajte pažljivije aktuelnu fotografiju: Cela porodica je postavljena u toplinu svog doma, ušuškana i bezbedna od nasrtljivaca. Mi, posmatrači, imamo priliku da vidimo samo prozor, i njih jer su rešili da nam se ukažu. Njihova neverbalna komunikacija je srdačna, ali suzdržana. Dok Kejt i Vilijam komuniciraju pogledom sa kamerom, beba gleda ka njihovom psu, potpuno isključena iz cele te medijske situacije. Odeća je svedena, i dovoljno sakrivena da ne ostavlja prostora raznim modnim ekspertima i „modnim ekspertima“ da je analiziraju i komentarišu. Sa stanovišta PR-a, ova fotografija poručuje: „evo nas, srdačni smo, izašli smo na prozor da Vas pozdravimo, i sad se vraćamo svom životu!“ Izgleda da PR tim nove generacije prestolonaslednika uspeva da balansira izmedju „jedan od nas iz naroda“ imidža (na primer, kad Vilijam sa vršnjacima u obrazovnom kampu riba WC, ili kad Kejt nosi H&M haljinu sa rasprodaje. Ili dozvola porodice da najnoviji britanski rijaliti bira „nevestu za princa Harija“), i uloge koja im je neminovna, a to je da ipak ne budu „jedan od nas“, jer su članovi kraljevske porodice.

Šta možemo da naučimo od Kejt i Vilijama?

Prečesto vidjam fotografije dece u nepriličnim pozama ili situacijama. Roditelj sam, i znam koliko je slatko dete na noši ili umazano čokoladom od glave do pete, ali, postoje trenuci koji bi, ipak, trebalo da ostanu privatni. Da li biste postavili svoju sliku sa WC šolje, ili dok ste umazani sosom za špagete? Zašto mislite da je prikladno da to radite onima koji zavise od Vas da im sačuvate dostojanstvo? Osim toga, na Internetu ima mnoooogo zlnamernih ljudi. Neki od njih su i pedofili. Znam da je svakom roditelju poslednja stvar na pameti nešto tako bolesno kad slika svoje golišavo dete, ali ipak, imajte u svesti da nisu svi dobronamerni, i da jednom postavljene na Internet fotografije NIKADA više ne mogu biti privatne, bez obzira na Vaše „privacy settings“.

Dakle, da se vratim na naslov ovog teksta, posao PR osobe nije uvek da sve predoči javnosti – nekad je važnije dobro razdvojiti i dozirati javno i privatno, i dobro zaštiti ovo drugo.

Neverovatan miks Pravopisa, Vuka Karadžića, kolača, marketinga i PR-a!

Početkom nove kalendarske godine svi nešto sumiraju i revidiraju, pa, eto i mene da podelim sa čitaocima ovog bloga šta su to najviše čitali, šta im se najviše dopalo i kako su me pronašli u čudesnom online svetu…
Statistika pokazuje da je ovaj blog, iako mu je prvenstvena tema i pravac PR i marketing, jednako popularan i u sferi jezika i jezičkih nedoumica. Tako se već tri godine među najpopularnijim tekstovima nalazi tekst o (sada više ne toliko novom) Pravopisu: „Novi Pravopis, stare muke„, i isto toliko dugo popularan jedan od „jezičkih“ tekstova koji se bavi problemom obeležavanja ženskih zanimanja u srpskom jeziku, „Psihološkinja ili psihologica?“ Lepo meni Statistika WordPressa (na kom čitate ovaj blog) savetuje da razmotrim ponovno pisanje na ove i slične teme! 🙂 Obećavam da hoću.
searchJedan od najpopularnijih tekstova je, takođe, moj osvrt na rad Vuka Karadžića i njegov lični PR 😉 , „Vuk Karadžić – reformator ili kompilator?“, a do ovog teksta vode različite pretrage, sa različitim nivoima pismenosti čitalaca. Nažalost, najčešće mi Google pošalje lenje đake u potrazi za materijalom za seminarski ili pismeni zadatak. Pitam se, da li makar navedu izvor na poslednjoj strani? 😉 Šalu na stranu, ovo ukazuje na veliku kulturološku „rupu“ u online sferi na srpskom jeziku, sajtova i blogova o jeziku, istoriji jezika, gramatici, lingvistici itd, ima zaista malo.
No, da se vratimo matičnoj temi ovog bloga, a to su marketing i PR: Iz nedelje u nedelju, pa onda iz meseca u mesec, medju pojmovima koji su preko Google-a doveli do mog bloga pojavljuje se „kako do dobre reklame“ i slične varijacije. Kao rezultat se pojavljuje najpre tekst „Šta je dobra reklama„, zatim tekst o tome „Šta je dobra kampanja„, pa potom i „Tri domaća primera za dobre reklame„. Ni jedan od ova tri teksta ne nudi nekakav tajni recept po kome ćete, bez ikakvog marketinškog znanja i iskustva napraviti fenomenalnu reklamu, ali nudi sjajnu osovu za učenje o reklamama, i, kao i svaki moj post, odaje deo vrlo dragocenog i godinama sticanog ličnog iskustva. Bilo bi čarobno kada bi postojala magična formula za garantovano uspešnu reklamu. Poredjenja radi, to je kao kada biste u Google ukucali „kako da odgajim savršeno dete“. Možete naći hiljade sajtova i milione saveta, ali nema formule za odgajanje Vašeg, niti bilo kog deteta.

Od „vrelih tema“ iz 2013. mnogo se prašine diglo oko „provaljene“ Argetine kampanje sa lažnim mamama, pa je tako i moj tekst na ovu temu među 5 najčitanijih: „
Zašto je problem što Argetine mame nisu mame nego manekenke?„.  Prati ga druga „prašino-dizačka“ ovogodišnja tema, a to je prodaja JAT-a i dizajn vizuelnog identiteta „nove“ avio-kompanije: „Kakve veze imaju Jevanđelje i avioni?“. Među pet najčitanjijih je i tekst o diletantizmu u relativno novoj PR grani, online PR-u, u kome objašnjavam zašto suprug i ja sami predstavljamo svoj brend Anđeli kolači na društvenim mrežama: „Zašto sami vodimo svoju FB stranicu?„, mada, kada ovo ukrstim sa podacima o leteci Andjelikjlučnim rečima pretrage koje su vodile na moj blog, moglo bi se zaključiti i da su sami Anđeli kolači bili generator čitanosti ovog teksta! 🙂 Za sve vas koje zanima više o našim ukusnim i zdravim ovsenim kolačima, zapamtite sajt www.andjeli.com, ovaj link trenutno vodi na pomenutu FB stranicu Anđela, ali sajt je već u izradi, a korisne informacije o Anđelima i njihovim zdravim činiocima možete naći i na Anđeli blogu

Za kraj, na nivou godišnje statistike, ispostavilo se da vas učestalije od svih ostalih pretraga, do mog bloga dovodi pretraga pojma „milica calija“. I to je zaista lepo – hvala svima kojima je bitno šta mislim i šta imam da kažem! 🙂
p.s. Hvala i onima koje zanima koliko imam godina! 😉 

SVE NAJLEPŠE U 2014!

SVE NAJLEPŠE U 2014!

Zašto je teško reklamirati dojenje?

Da li ste ikada videli reklamu za majčino mleko? Ne, naravno da nisam, pomislićete, zašto bi iko reklamirao nešto besplatno? Nasuprot tome, ono što nije besplatno, ali ni približno toliko zdravo ni za bebu ni za mamu, jeste adaptirano mleko, tj. mlečna formula, i to se često može videti u reklamama, iako je reklamiranje hrane za odojčad zabranjeno zakonom. Da, dobro ste pročitali, u Republici Srbiji prema Zakonu o oglašavanju, član 79, stav 1 „Zabranjeno je oglašavanje mleka, druge hrane i pića za novorođenčad i odojčad, kao i pribora za njihovo korišćenje.“ Uprkos tome, reklame za adaptirano mleko u prvom redu, pa potom i za flašice, cucle, ‘laže’, sterilizatore, specijalne vode za pripremu formule (da, vode za formulu!), možete videti u novinama, magazinima, po domovima zdravlja, u apotekama, u prodavnicama dečjih igračaka i opreme za bebe… Spisak je zaista beskrajan. Neki proizvodjači se trude da pronadju „rupu u Zakonu“, pa u oglase stavljaju fotografiji proizvoda za decu stariju od godinu dana, ali uz fotografiju novorodjenčeta. Drugi se, pak, toliko drznu da otvoreno napišu da njihova formula sadrži prebiotike istovetne onima u majčinom mleku, iako gorepomenuti zakon striktno zabranjuje upotrebu reči “majčino mleko”, a obavezuje na zdravstvenu izjavu o značaju dojenja.

Zašto mene sve ovo toliko uznemirava, verovatno se pita svaki čitalac ovog teksta, ili barem svaki koji nije bio majka novorodjenčeta. Zato što je majčino mleko apsolutno najzdraviji izbor i za majku i za dete. Osim toga je i besplatno. Nažalost, u našoj siromašnoj zemlji svega 11% majki odluči da isključivo doji svoju bebu. (Podaci UNICEF-a za 2011.) Ako mislite da je problem fiziološke prirode – varate se! Čak 98% žena ode iz porodilišta sa otpusnom listom na kojoj piše da doji dete. Posle 6 meseci, taj procenat padne na 11%.

Svetsko tržište adaptiranog mleka i hrane za odojčad vredi neverovatnih 17 milijardi dolara i u porastu je 12% godišnje. Zato je neverovatno kad bilo ko odvoji novac za promociju dojenja, pre svega mislim na Vlade razvijenih zemalja, koje su shvatile koliko dojenje smanjuje rizik od raznih oboljenja koja je kasnije skupo lečiti. A još je neverovatnije kad jedna profitna kompanija, koja sa zdravstvenim osiguranjem nema nikakve veze, podržava dojenje. Govorim o kampanji vode Rosa, koja je pokrenula prvu banku humanog mleka u Srbiji. Ovakve banke u razvijenijim zemljama finansiraju Vlade, i one daju mogućnost pedijatrima da upute onaj mali broj žena koji ne može da doji na drugi najbolji izbor za bebu, posle majčinog. Kod nas, nažalost, Vlada nema naročitog sluha, a verovatno ni novca, za potrebe beba. Zahvaljujući Rosi, naša banka humanog mleka obezbedjuje ovu dragocenu hranu prevremeno rodjenim bebama na Institutu za neonatologiju. U praksi to funkcioniše tako što se majka koja želi da donira mleko javi Institutu, medicinsko lice je poseti radi osnovnog pregleda i analize krvi, majka dobije neophodna sredstva za dezinfekciju i sterilne flašice, koje potom puni mlekom i zamrzava. Kada napuni sve flašice pozove Institut i specijalno vozilo dolazi da preuzme zamrznuto mleko i dostavi nove sterilne flašice. Time se obezbedjuje da bebe čijim mamama mleko nije ni počelo da se stvara usled preranog porodjaja, dobiju jedini primereni obrok za oporavak i napredovanje. Donirati mleko nije ni teško, ni naporno, posebno ako se prijavite u vreme kada svojoj bebi uvodite nemlečnu hranu, što je u mom slučaju bilo sedam meseci posle porodjaja. Svaki obrok mleka koji moja beba nije sisala jer je jela ukusne skuvane kašice, bio je zamrznut za druge bebe kojima je bio neophodan.

Sve ovo zvuči divno i humano, ali, u praksi ne ide baš kao „podmazano“. Prvi razlog tome je neznanje da ovakva banka uopšte postoji. Drugi je što nije reč o donaciji kao što je krv – ovde ne može svako biti donor, već samo žene, i to u specifičnoj životnoj dobi i situaciji. Iz oba razloga proizilazi da se ovakva banka mora reklamirati, i to konstantno, kako bi se stalno obraćala novim mladim mamama. Pomenuh već da Vlada za ovo nema ni sluha, ni novca. Zato je herojsku ulogu ovde odigrala Rosa voda, koja već godinama ulaže, ne samo u banku mleka (od nedavno bankE mleka, jer je posle beogradske formirana i novosadska banka mleka, a u planu je i kragujevačka), već i u propagiranje samog dojenja. Sa stanovišta brend menadžmenta, ovde je najinteresantnije primetiti da celu akciju nosi brend Rosa – dakle, voda, najprirodnija stvar na svetu (baš kao i dojenje), koju, štaviše, savetuju bebama jer ima najmanji suvi ostatak od svih voda na našem tržištu (ako ne verujete, proverite kao moj brat od strica kad je bio “novopečeni” tata: iskuvavo je sve kupovne vode da bu utvrdio da jedino Rosa ne ostavlja trag na šerpi!) 😉

 

Zagađenjem okoline protiv raka dojke

U retkim prilikama (na novogodišnjem vašaru na beogradskom Sajmu i slično), balloonskao deca smo dobijali helijumske balone. To je bila čista magija u očima nas dece – samoleteći baloni! Doduše, imali su i veliku manu: začas bi iskliznuli iz dečje šačice, i eto preglome tuge… i nas dece, što više nemamo magični balon, i roditelja, koji ga nisu jeftino platili. Zbog toga su nam balone vezivali oko ručnih zglobova i plašili nas da, ako nam balon odleti, odlazi pravo u okeane, gde mogu da ih pojedu kitovi i uguše se! Užas!
Dobro, možda su moji roditelji bili odveć maštoviti, ali, iako izgubljeni baloni baš nisu stizali do kitova, letuckali bi neko vreme, a onda završavali na granama drveća, žbunovima, na livadama i proplancima, u rekama… tu bi ostajali da se razgrađuju stotinama, ili hiljadama godina. Iz ljudske životne pespektive gledano, VEČNO bi ostajali da zagađuju prirodu.
Od tih davnih poseta vašarima, svaki put kad vidim da neko pušta balone u nebo, pomislim kako, nekoliko sati kasnije (jer, ne znam da li ste znali, guma je prilično porozna, gumeni baloni lete najviše 8 sati u zatvorenom prostoru. Hm… rekoste da su kondomi pouzdana zaštita? 😉 ), ti isti baloni završavaju kao smeće koje zauvek ostaje da zagađuje. Upravo to sam pomislila i pročitavši vest da su javne ličnosti Srbije pustile 50 roze balona u nebo sa porukama podrške ženama obolelim od raka dojke (ako ste propustili, evo vesti na ovom linku, zažmurite na jedno oko što redakcija nema lektora, pa se pravite da u naslovu piše „roze balona“, a ne „rozih balona“, budući da je „roze“ nepromenjiv pridev u sprskom jeziku).  Osvešćena osoba jednostavno mora da se zapita: Kakva je to borba za zdravlje koja zagađuje životnu okolinu? I šta se, uopšte, čak i ako pretpostavimo da su baloni razgradivi (a takvi ne postoje), postiže puštanjem 50 balona da lete? Iz svoje dugogodišnje PR prakse, mogu jedino da zaključim da su „javne ličnosti“ koje su pobacale ove balone dobile vidljivost u medijima. Kako to pomaže ženama obolelim od raka? Apsolutno nikako.
Razumem ja vrlo dobro sve poteškoće PR-a u Srbiji, i jasno mi je da je na početku ovaj događaj izgledao ovako: „Cilj: skrenuti pažnju na rak dojke. Budžet: 50 evra“. Šta možemo s tim parama? Pa, ne baš mnogo, ali, iskustvo me je naučilo da ni astronomski budžeti ne vrede mnogo ako nema dobre ideje. A ovde upravo toga nije bilo. Niti je postignut cilj, niti je budžet iskorišćen korisno (u našoj porodičnoj agenciji M*Optimedia volimo da kažemo da ne postoji mali budžet, samo loše upotrebljen novac).
Jedan helijumom naduvan balon košta 110 dinara u TC Banjica. Jedan, isti takav, nenaduvan, košta najviše 8 dinara. Umesto 50 štetočinastih balona, moglo je da se kupi čak 700 običnih balona koje bi javne ličnosti mogle da balloon_lgpoklanjaju prolaznicama uz poruku da su prevencija i redovna kontrola kjlučne za zdravlje. Dakle, na taj način, 700 žena bi tog dana čulo o opasnostima raka dojke. Nijedan kit se ne bi ugušio.
Još jedna propuštena prilika u ovoj akciji je skretanje pažnje na rak dojke kod muškaraca. Naime, ovoj akciji su se odazvali rukometaši kluba Partizan, koji su, čak mnogo efektinje od zagađenja balonima, dali doprinos skretanju pažnje na rak dojke – oni su, naime, na međunarodnoj utakmici (dakle, sa priličnom gledanošću) nosili roze pertle i roze narukvice. Ono što su rukometaši, tj. organizator akcije, propustili da istaknu, jeste da od tumora dojke mogu oboleti i muškarci. Procenat jeste mali, manje od 1% u odnosu na obolele žene, ali nije zanemarljiv. Samo u SAD je tokom ove godine (koja će trajati još 2 meseca) registorvano 2.240 muškaraca sa rakom dojke. Nažalost, kako i piše na sajtu RK Partizan, rukometaši su se ovoj akciji pridružili da bi poručili „svim ženama da nađu vreme za sebe, da redovno idu na preglede i poštede sebe jedne ovako opake bolesti”.
Stvarno je zabrinjavajuće: ako ovako skreću pažnju na rak dojke oni kojima je to posao, šta, zaista, o ovoj bolesti znaju „obični smrtnici“?

Kolači samo za žene (ili: redak primer da dobar proizvod ima loš PR)

banini grupna

Pogledajte ove fotografije, pa pokušajte da pogodite sa koje Facebook stranice sam ih „skinula“:
Rekli biste da je reč o stranici neke kozmetičke kuće? Nekog salona lepote? Neki brend šminke? Ne! Ovo je sadržaj FB stranice proizvodjača keksa i kolača Banini. Kakve veze ovo ima sa kolačma, pitate se. I ja se pitam… Pokušajmo da odgonetnemo zajedno…
Banini je proizvodjač koji je prilično stabilan u prilično visokom kvalitetu svojih proizvoda. Ima vrsne tehnologe. Ne prate ga skandali ni govorkanja vezani za vlasničku strukturu, monopol na tržištu, krize i sl. Oduvek je imao originalni portfolio, setite se asortimana iz vremena reklame koju je pevala Marta Keler. Za kratko vreme izgradio je brend od svog imena, ali i od proizvoda Noblice. Reklo bi se da su i drugi aktuelni proizvodi na dobrom putu da postanu brendovi. Evo sada zapleta: sve navedene stvari mnogo je teže postići nego baviti se online PR-om! (Ili nije?) Kako je onda Banini uspeo da na FB mreži izgleda kao reklama za Shaumu? Bolje rečeno, zašto je svoj mukotrpno i dugo sticani ugled poverio nekom ko misli da treba da vodi stranicu o kolačima kao da su tamponi i ulošci, tj. da se obraća isključivo ženama, redovno postujući savete o lepoti ženskog tela, povremeno postujući nekakvo nagradno pogadjanje i vrlo retko (jednom u 10 dana, prosečno), pominjući poneki proizvod? Na osnovu svega što znam i što sam radila mogu da pretpostavim kako je do toga došlo. Dozvolite mi, iako je donošenje zaključaka na osnovu pretpostavki djavolja rabota, da zaključim da neka agencija vodi ovu stranicu, na osnovu nekakvog ugovora kojim obećava lajkove, šerove i sl. Više o tome kako izgleda ponuda agencije za „vodjenje kampanje na FB-„, i zašto su takve ponude loše, čitajte u tekstu „Zašto sami vodimo svoju FB stranicu„). Elem, budući da Banini do skoro gotovo da nije ni bio prisutan na društvenim mrežama, moralo se odnekud krenuti… Svako istrażivanje tržišta, pa i najprimitivnije, koje možete i sami sprovesti odlaskom u hipermarket i zagledanjem klijentele, „otkriće“ Vam da „odluku o kupovini u domaćinstvu donose žene“ u većini slučajeva. Zašto je to tako? U hipermarketima vidjamo, najćešće, parove, pri čemu, gotovo uvek,

izvor fotografije: parentables.howstuffworks.com

izvor fotografije: parentables.howstuffworks.com

ONA odlučuje o tome šta će se staviti u kolica. To je zato što uglavnom ona kuva i sprema u kući, te zna šta joj je za te aktivnosti potrebno. Ako muškarci idu sami u kupovinu, oni, pak, nose spiskove, koje su im sastavile „lepše polovine“. Ali, kada je reč o sitnim zadovoljstvima koja (nikada) nisu na spisku, zašto i muškarci i žene ne bi sami odabrali neki slatkiš? Ko odredjuje šta će muškarac kupiti na kiosku ili pumpi? Da li mama strogo odredi detetu šta će kupiti za užinu kada mu daje novac? Pa čak i da odredi, da li deca ipak sama biraju? Sve ove navedene kupovine istraživanja nazivaju „impulsivnim“, i navode kreatore medijskih kampanja da ih tret

iraju drugačije. Tako je stvoren mit o tome da samo žene odlučuju o kupovini, a samim tim i začarani krug reklama koje se obraćaju ženama, žena koje kupuju, istraživanja koja tvrde da žene kupuju, reklama koje se obraćaju ženama… U taj začarani krug upetljao se i naš Banini, tačnije, administrator Baninijeve stranice. Počeo je od toga što je inicijalnim oglasom za promociju stranice targetirao žene (medju njima i mene, moje drugarice, ali ne i drugove, sa sličnim ili istim online interesovanjima). Onda je u statistici stranice video da su fanovi mahom žene (čudna li čuda, njima se baš i prikazivao oglas!). Umesto da pokuša da privuče i mušku populaciju, jer, i oni imaju novac u novčaniku, a cilj svakog ulaganja u marketing jeste ROI, to jest povećanje prodaje, FB Baninijevac je rešio da se „obraća ženama ženskim temama“, pa je krenulo redovno postavljanje onih slika sa početka teksta, uz savete za negu kože, negu kose, noktiju i sl. Na jednoj od fotografija pokušala sam da ukažem na to da sam fan Baninija, a ne pilinga i frizeraja, te da na stranici očekujem sadržaj koji se tiče Baninija, kvaliteta proizvoda, sastojaka… Odgovorili su mi linkom na neki prethodni post o,

klik za uvećanje

klik za uvećanje

zamislite, kolačima, koji je tada bio star 9 dana, u stilu „evo ti, na, a sada da se vratimo pranju kose“. Znate, opasno je kada se čovek površno bavi nečim. Kada površno učite o online PR-u, naići ćete na savet da treba postovati i o drugim sadržajima, nevezanim, nužno, za Vaš proizvod. Ali, ako dublje udjete u ovaj savet, morali biste naučiti da sadržaji ipak moraju imati logičku vezu sa Vašim proizvodom, nekim njegovim sastojkom i sl, ili se mogu ticati aktuelnosti iz ugla Vas kao proizvodjača. Takodje biste morali znati da u ravnoteži dobrog PR-a nerelevantni sadržaji ne smeju da predju 30%. Što se tiče informacija o proizvodima, niko ne brani, štaviše, poželjno je, bitne činjenice ponavljati i parafrazirati, jer, prostim pogledom na statistiku, shvatićete da nisu baš uvek svi fanovi videli sve, uostalom, retko ko je baš stalno na mreži. Kada se i u narednim danima na Baninijevoj stranici kozmetički PR nastavio, „odlajkovala“ sam stranicu. I to teška srca, jer sam u offline životu veliki fan Baninijevih zlatnih cvetova i Gustava sa čokoladom, pa bi mi, na primer, značila informacija kada su ti proizvodi na akcijskim sniženjima (a bili su, ali na FB stranici nije bilo pomena), i slične informacije o proizvodima, a ne recepti za sjajniju kosu. Nažalost, dokle god je „broj lajkova“ merilo po kome se proizvodjaču naplaćuje vodjenje stranice, ne može se govoriti ni o kakvom uticaju na rast prodaje. A zahvaljujući takvom diletantskom „radu“ na FB-u ne čudi podozriv stav srpskih fabrika prema ovom novom mediju. Jer ovde je onaj koji treba da dâ proizvodu dodatnu vrednost, uradio upravo suprotno.

Voćni sok = sok od voća. Da li je uvek tako?

Kao potrošač najviše cenim istinu. Ne nužno nisku cenu, jer pravi kvalitet morate da platite, ali ako na ambalaži soka piše da je od voća, ja očekujem da unutra zaista i bude voće. Moj suprug nalazi da je smešno moje „poverenje u deklaracije proizvoda“, ali, mi, Sundjer Bobovi potrošačkog društva, nikoga ne lažemo i očekujemo da i nas drugi ne lažu. Nažalost, lažu. Tačnije, ne govore nam baš pravu istinu. Platon je to nazivao „belim lažima„. Nazovite to kako hoćete, tek, činjenica je da sokovi „100% voće“ nisu 100% od voća. Ako ste pomislili da su razredjeni vodom, nisu, to bilo lepo. No, krenimo od početka, odaću Vam tajnu proizvodnje voćnih sokova…
Za početak, po važećoj regulativi ono što se sme nazivati sokom moralo bi biti od voća. Ukoliko je procenat voća premali, govorimo o nektaru, a ako je glavnisecer sastojak voda uz dodatak koječega, to nazivamo napitkom.
„100% voće“ moralo bi da znači da u sok nije dodavan šećer. Ali, šećer ne mora nužno biti u obliku u kom ga kupujemo u radnji da bismo ga stavili u kolače: beli, kristal šećer.

Iako srpski Pravinik o proizvodnji voćnih sokova, na koji se već godinama svako upućen iz EU zgražava, a koji grčevito brane proizvođači onih sokova na kojima čak ni ne sme da se nacrta voćkica koliko im je procenat voća zanemarljiv, ne smatra koncentrovani sok od grožđa zaslađivačem, on je upravo to – zaslađivač. Da, da, znam, proizvođači sokova tvrde da je reč o soku, a ne o šećeru, ali, ako ste grožđe dehidrirali i koncentrovali, a onda mu posle dodavali vodu da ga „odsirupite“, pa to sve dodali kaši od jabuka, molim vas, nemojte mi to nazivati 100% voćnim sokom, jer grožđani koncentrat nije (više) voće!

Sramotno je što ćete ovaj sastojak pronaći na etiketama najskupljih „prvoklasnih“ srpskih sokova! Srećom, postoji proizvođač koji pravi sok zaista od voća, uz to ga ne naplaćuje papreno, a ukus mu je zaista takav da se može meriti sa domaćim sokovima, ceđenim kod kuće. Reč je o Fruvitinom soku Super Premium, koji je upravo to što mu ime kaže.
Žao mi je što je od „lansiranja“ ovog proizvoda do trenitka kad pišem ovaj post prošlo više od 3 godine (kad ste multitasking mama u sopstvenom biznisu pisanje bloga je negde na 3675. mestu 😉 ), ali činjenica da je ovaj sok još na tržištu i to veoma dobro pozicioniran u maloprodajnim objektima govori da nisam jedini potrošač koji je prepoznao kvalitet. Takođe mi je žao što kompanija Fruvita, izlazeći na tržište sa ovim proizvodom nije imala snage (čitaj:para) za obimniju medijsku kampanju, jer bi tako više potrošača brže bilo upoznato sa mogućnošću da za pošten novac dobiju kvalitetan proizvod. No, put preko police u malorpodajnom objektu je možda duži i mukotrpniji, ali je sigurniji put do fruvita super premiumpotrošača. I najvažnije, koliko god obimnu kampanju da neki proizvod ima, ako je sam proizvod loš, potrošač mu se neće vraćati. U slučaju Fruvita Super Premium sokova bojazan da se tako nešto desi je potpuno izlišna. Ako već niste, obavezno probajte ovaj divni sok, i popijte u roku od dva-tri dana, jer, čak i ako ga držite u frižideru, ovaj sok koji, očigledno, zaista nema aditive ni konzervanse, više ne može da izdrži. Uostalom, toliko je ukusan da ćete ga popiti istog dana. 🙂
p.s. ovaj tekst ne pišem ni kao stručnjak za marketing, ni u dogovoru sa kompanijom Fruvita, već samo kao potrošač koji je oduševljen proizvodom, a slučajno ponešto zna o proizvodnji sokova.

Brendiranje Srbije – zašto nam to nije potrebno?

Etimologija je divna lingvistička disciplina koja se bavi poreklom reči. Ona nas uči da je reč brend (eng. brand) prvi put zabeležena oko 1550. godine, sa značenjem “žig načinjen vrelim gvožđem” – koristila se u stočarstvu, i odnosila se na žigosanje stoke. U toj upotrebi je i ostala sve do polovine 19. veka, kada počinje da označava trgovačku robu. Naime, razvojem trgovine, javila se i potreba da se roba jednog proizvođača razlikuje od robe drugog proizvođača. Određena roba u određenom pakovanju, koje je svojim bojama , natpisima i žigom svedočilo o poreklu i kvalitetu robe, tako je postala brend.

Donald Tramp

Elementi brenda su, dakle, na prvom mestu žig, odnosno, u modernom svetu – logotip, a zatim, u zavisnosti od toga o kojoj vrsti brenda govorimo, boja, pakovanje, materijal itd. Poslednjih godina razvija se disciplina personalnog brendinga, koja podrazumeva da se od određene osobe stvori brend. Primera radi, Donald Tramp se može smatrati ličnošću-brendom. U tom slučaju, govorimo o nekom drugom setu vrednosti koje vezujemo uz brend, i koje ne moraju biti materijalne (mada, u Trampovom  slučaju jesu 😉 ).

srpska evrovizijska zastavica

Dakle, brand podrazumeva set elemenata koje vezujemo uz određeni proizvod, instituciju, osobu, pa, na kraju krajeva, i zemlju.  U tom smislu, zar nije Srbija već brend? Ima svoju zastavu i grb, različite od zastave i grba bilo koje druge zemlje. Ima samo sebi svojstvenu himnu. Ima granice koje nema ni jedna druga zemlja. Zar ta, već tako brendirana zemlja, nema određenu vidljivost u Evropi i svetu? Čitajući strane informativne sajtove, i putujući koliko mi se pruža prilika, a to nije malo, zaključujem da je vidljivost Srbije među stanovnicima Evrope gotovo 100%, da svestraniji stanovnici drugih kontinenata takođe znaju ponešto o njoj, a da oni koji za Srbiju nisu čuli ni nemaju preteranu želju da se bave raščlanjivanjem pojma “Evropa”, te se, u tom smislu, u očima jedne, npr. Kambodžanke, ne razlikujemo mnogo od neke Češke, Malte, ili neke treće evropske zemlje koja nije ekonomska sila.

Ono o čemu treba da raspravljamo, u šta treba da ulažemo energiju, i šta bi trebalo da nas brine, nije, dakle, brendiranje Srbije, nego – izgradnja imidža. Ne, brend i imidž nisu isto, te  ako ste to pomislili, molim Vas, vratite se na početak teksta.

Kakav je imidž Srbije u svetu, možemo svi zajedno da pretpostavimo, i verovatno ćemo se složiti da nije najblistaviji. (Koristim reč „pretpostaviti“ jer su me učili da se ozbiljne strategije ne mogu raditi bez istraživanja. Dakle, tek posle istraživanja javnosti, mogli bismo da prestanemo da pretpostavljamo i da počnemo da zaključujemo sa sigurnošću). Nažalost, za taj imidž ne možemo samo kriviti decenije iza nas, naime, ne pomažu mnogo izgradnji dobrog imidža ni svežije vesti vesti o ubistvu Brisa Tatona, niti vesti o tome da srpski mafijaši u Barseloni jedni druge ubijaju i jedu! Ako hoćete da pronađemo poređenje u konzumentskoj kulturi, iz koje i potiče moderna upotreba reči brend, Srbija je kao rakija Zozovača: svi smo čuli za nju i znamo da su se od nje ljudi otrovali.

E, sad, proizvođačima rakije bi bilo lako da promene ime i počnu da proizvode kvalitetniju rakiju pod drugim imenom. Takođe bi mogli, ako žele i mogu da investiraju dosta novca, da angažuju stručnjake za PR, pa da pod imenom “Zozovača” počnu da proizvode kvaltetnu rakiju – u tom slučaju, uz ispravnu PR strategiju, percepcija o brendu “Zozovača” mogla bi se promeniti. Uostalom, davne 1982. godine, kada se suočio sa opasnom krizom u kojoj se nekoliko potrošača otrovalo lekom Tylenol, kompanija Johnson&Johnson nije odlučila da pokrene proizvodnju novog proizvoda, nego da promeni percepciju brenda Tylenol. I uspela je u tome.

A šta da se radi kad nemate kvalitetniji proizvod? Da li uopšte treba da se trudite da gradite percepciju kvalitetne rakije ako je u flaši i dalje nešto od čega će se konzumenti potrovati? Kakav imidž Srbije možemo da izgradimo ako ne radimo na promeni “kvaliteta proizvoda”, tj. kvaliteta nas samih? Pre bilo kakve strategije o brendiranju Srbije, ili strategije o izgradnji imidža, morali bismo, najpre, da se bavimo kvalitetom samog brenda. U tom smilu, ključnu ulogu treba da odigra interni PR, tj. stručnjaci koji će nas voditi kroz promene, i pomoći nam da pojmimo ko smo i zašto su nam te promene neophodne. Tek tada možemo početi da gradimo bolji imidž kroz eksterni PR.

PR TV stanica: Šta čini imidž jedne TV stanice?

Nedavno me je koleginica koja priprema magistarski rad na temu PR-a nacionalnih televizija zamolila da razmislim o ovoj materiji. Kao neko ko je godinama radio upravo na RTS-u, a potom se školovao za PR i u praksi (da ne kažem PRaksi ;)) prošao sve što se o PR-u u teoriji uči, trebalo bi da sam idealan sagovornik na ovu temu… Moram priznati da sam se i sama iznenadila širinom i mnogobrojnošću tema koje su se otvorile. Uglavnom su se kretale u tri pravca: PR nacionalne televizije; PR ne-nacionalnih televizija; i PR nacije kroz nacionalnu televiziju. U tom smislu, neću se zaustaviti na ovom postu, već možete očekivati nastavak, čim mi druge obaveze dozvole da se raspišem 🙂 .

Ako postoji dvojba između toga ko u kompanijama stvara imidž i reputaciju, u slučaju TV stanica apsolutno dvojbe nema: marketing na TV i radio stanicama kod nas podrazumeva, zapravo, prodaju. Primera radi, na RTS-u još uvek postoji čitava zgrada marketinga u Hilandarskoj, poznatija kao EPP, u kojoj su se nekada (skoro) danonoćno montirale reklame po zadatom redosledu za emitovanje, a za koju mi danas, u digitalnoj eri, nije baš najjasnije čemu služi. Kako bilo, marketing je zadužen da “zaradi pare”, a sve što se tiče imidža potpada pod PR. Tu dolazimo do još beznadežnije situacije: PR na televizijama sa nacionalnom frekvencijom ili ne postoji ili ga radi jedna osoba koja se više bavi sopstvenim PR-om nego televizijskim. Jedini izuzetak kod nas je TV Prva, koja ima odeljenje marketinga i komunikacija, koje se zaista bavi promotivnim aktivnostima i odnosima sa javnošću, i to još iz vremena dok je Prva bila Fox.

Međutim, u PR-u postoji izreka i da onaj ko ne želi da komunicira ipak nešto poručuje, a to je da mu nije stalo do komunikacije. U slučaju TV stanica, one ne komuniciraju samo kroz PR aktivnosti (ili nepostojanje istih), već i kroz odabir programa, odabir lica koja ćemo gledati na ekranima, kroz audio i zvučne elemente… Razmislite malo o televizijama koje imaju nacionalnu frekvenciju (RTS, Pink, Avala, Prva, B92, Happy), a potom pokušajte da povežete sledeće atribute sa nekom od njih: inovativna, penzionerska, mladalačka, okrenuta ženama, informativna, zatvorena prema gej populaciji, otvorena prema manjinama, edukativna, zastarela… niz je beskrajan, možete ga sami nastaviti. Ali, zašto o nekoj TV stanici imamo izgrađeno baš to mišljenje?

Prođimo kroz najbitnije od elemenata koji čine imidž jedne TV stanice:

Grafika igra veoma važnu ulogu u brendiranju TV stanice. To je prvo što gledaoci zapaze, to je nešto što je stalno prisutno, kao logo koji je stalno u uglu ekrana, kao špice emisija, kao potpisi u emisijama, kao najave između emisija itd. Zbog toga mora biti pažljivo odabran, ne poput novog logotipa RTV B92, koji je, od svima dobro poznatog, vrlo dizajerski čvrstog, i u smislu boja i dizajna jasnog logotipa, mutirao u nešto nedefinisano i ljubičasto (uzgred, boje koje se stereotipno vezuju samo za jedan pol, kao što su roze, ciklama ili ljubičasta, koje se pripisuju ženskom polu, valjalo bi izbegavati osim ako ne dizajnirate logo nekakve ženske tv stanice), a iz ljubičastog u kopiju logotipa televizije Ultra (kablovski kanal koji čitavog dana emituje crtaće, u večernjim satima serije).

Zahvalne boje za logotipe medija su bela (belo logo, posebno ako ima sasvim tanku crnu ivicu slova, biće vidljiv uvek, u svakom kadru), zatim plava i crvena, manje zelena, žuta i narandžasta. Osim što ima problematičnu simboliku, crna se i slabo vidi u određenim kadrovima, posebno u igranom programu.

Slogan
RTS, recimo, ima više slogana (“Vaše pravo da znate sve”, “Javni medijski servis evropske Srbije”, “Gledaj.Slušaj.Misli.”…). TV Pink, opet recimo, nema ni jedan. Ni jedno ni drugo nije dobro. Slogan bi trebalo da jasno komunicira suštinu onoga što tv stanica jeste, i što stremi da bude. Dobri primeri su CNN – „The Worldwide Leader in News„, ili Discovery channel – “The World Is Just Awesome”!

 Promo filmovi – kratki spotovi koji ilustruju sadržaj i prednosti tv stanice. paradoksalno, ovakve filmove možete videti na kablovskim kanalima, (Fox Life, Histroy. Explorer…) ali ne i kod nas. Kažem “paradoksalno” jer je to za jednu stanicu skoro pa besplatna PR alatka – svakako neće samoj sebi plaćati sekunde za emitovanje. Jedino ulaganje jeste u malo montaže i animacije.

TV lica. Naravno. Treba li ovo posebno da objasnim? A među tv licima, posebno sledeće dve “sorte”:

Najavljivač programa – da li ste primetili da retko viđate i najavu programa, a kamoli živu osobu koja Vam se obraća i skreće pažnju na kvalitetan program. Da li zato što nema kvalitetnog programa? Ili zato što tv stanice propuštaju priliku da Vam na ovaj način pokažu da im je stalo da gledate i ono što sledi, tj. da ne promenite kanal. Jedan od retkih izuzetaka je najava Dnevnika 2 na RTS, u kojoj se obrati osoba koja će te večeri čitati vesti i izdvoji najbitnije teme.  Ali, ne govorim o tome ovde, već o prezenteru, koji bi najavljivao emisije koje slede, komunicirajući tako brigu o gledaocu, intrigirajući gledaoca da provede još neko vreme uz određeni kanal, i dajući na važnosti sopstvenom programu. Na taj način, osoba-prezenter, postala bi još jedno od obeležja televizije. Neke italijanske stanice ovo poveravaju već poznatim tv licima, koja se smenjuju iz dana u dan.

Crtež: Lena Čalija, 5 god.

Vremenska prognoza – Osoba koja Vam govori da ćete se sutra smrznuti, ili da ćete pokisnuti ako ne budete poneli kišobran mora biti autoritet, zar ne? Ako pogledate BBC, CNN, ili bilo koju “ozbiljnu” stranu televiziju, uočićete das u ljudi koji prezentuju vremensku prognozu oličenje autoriteta. Italijanska nacionalna RTV RAI otišla je najdalje u tome, angažujući za ovaj posao ljude u uniform i sa činovima. Kod nas, nažalost, vlada trend malih televizija iz sveta, a to je da se prezentovanje prognoze poverava početnicama koje ne ulivaju ni malo poverenja dok deklamuju tekst sa “idiota” (za one koji ne znaju, to je kolokvijalni naziv za monitor sa kojeg voditelji čitaju tekst). Logično je da ovakve osobe nimalo ne doprinose imidžu TV stanice. TV Prva je bila na dobrom putu da stvori brend od osobe koja prezentuje prognozu, ali čim je XZ koji je bio zadužen za prognozu, i to odlično radio, postao poznato lice sa ekrana, povereno mu je da vodi program sa više autorstva, jer, nažalost, kod nas kvalitetnog voditeljskog kadra ima malo, pa nije ni čudo što se za taj posao često angažuju glumci. Ali, to je već tema za poseban post, o tome drugom prilikom.

Muzika: naravno da je uloga muzičkog urednika od ogromne važnosti, jer je odabir muzike na jednoj TV stanici ono što tu stanicu čini (da upotrebim izraze gledalaca koje sam imala prilike godinama da dobijam) “modernom”, “urbanom”, “kvalitetnom”; ili pak, “seljačkom”, “šundom”, “penzionerskom” i slično. Ali podjednako je važan odabir muzike koja za identifikacione džiglove televizije. Oni daju karakter čitavoj televiziji i načinu na koji je gledaoci percipiraju. Zbog toga mi je savršeno logičan odabir za, kako vizuelni, tako i muzički segment džinglova RTS-a: ako nacionala TV oslikava naciju, naša nacija je tradicionalno seljačka sa mrvicom građanske tradicije (vizuelno: članovi ansambla “Kolo” u narodnoj nošnji, zvučno: instrumental sa etno temom, ali odsviran na klasičnim instrumentima, u stilu sa kraja XIX veka).

Vesti – politička obojenost. Konačno, od medija se očekuje objektivnost, zar ne? Hm, pa… ne. Pođite od sebe: niste li makar jednom sebe uhvatili kako poredite vesti sa dve tv stanice? Slučajno ili namerno, urednici vesti su prema određenim političkim strujama oštriji, a prema drugima blagonakloni, a politička obojenost jedne tv stanice je izuzetno bitan element u percepciji gledalaca.