Arhive oznaka: Srbija

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost. Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

Photo by Yashvé Pérez

Photo by Yashvé Pérez

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

2389
Akuzativ
Aleksandar Šurbatović
Alжirska pisma
Ana Milanović
Angelina Radulović – Piskaralo
Anita Mitić
Biljana – Samokazem
Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)
Boban Stojanović
Constrictoria Boa
cult – B92 blog
DJ Ivica
Dokona popadija
Đorđe Bojović
Edis Đerlek
FCBK
Just Bloggin’
Kontrapress
Luka Božović
Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo
Milica Čalija – blog
Milja Lukić
Miloš Sečujski – B92 blog
Nemam ime, imam komentar
Nenad Duda Petrović
Nešto sasvim neizvesno
Nikola Ćupas – blog
Novi Sad 2020
Novosadsko ubrojčavanje
Ostavite Teslu na miru
Panonska ludost
Parunova reč
Pavle Ćosić
Pećko pivo
Prešlicavanje
Raša Karapandža
Sajber Vanderlast
Sara Radojković
Savesna
Sistem i lom
Staša Koprivica – 100 lisica
Vazda nešto
VladanBa’s Blog
Vladan Slavković – Kraljevo online
Veličković::Blog
Velimir Mladenović – B92 blog
Žene sa Interneta

Građanke i građani:

Nikola Adžić
Stefan Aleksić
Ana Belotti
Ljiljana Bukvić
Bojan Cvejić
Robert Čoban
Snežana Čongradin
Vesna Đukanović
Ratko Femić
Višnja Filipović
Jovana Gligorijević
Jelena Jovanović
Aleksandar Kokotović
Lav Kozakijević
Sofija Mandić
Radmilo Marković
Vladimir Marović
Maja Mićić
Lazar Milovanović
Peđa Mitrović
Sandra Popović
Tatjana Radunović
Aleksandra Sokolović
Zorica Šćepanović
Stefan Šparavalo
Katarina Tadić
Nikola Tomić
Đorđe Trikoš
Maja Vasić Nikolić
Marko Vidojković
Ivan Vlajić
Maja Vrtarić
Sanja Zrnić

Zašto sam toliko „zapela“ za to dojenje?

Najpopularnija ovogodišnja beba bez sumnje je mali princ Džordž, sin princa Vilijama i vojvotkinje Kejt Midlton. Najpre su mesecima britanski i svetski mediji spekulisali o polu bebe (na početku trudnoće behu čak dve bebe, pa se pisalo o tome kako će kraljevski akušer imati sudbonosnu ulogu u određivanju

Užas od nasrtljivaca koji je dočekao K&V po izlasku iz porodilista

Užas od nasrtljivaca koji je dočekao K&V po izlasku iz porodilista

naslednika carskim rezom), potom smo netremice pratili kako se Kejt oseća tokom trudnoće, onda se ceo svet, a posebno Britanija, spremao za rođenje kraljevske bebe, a hiljade i hiljade obožavalaca i fotoreportera „sjatilo“ se ispred porodilišta kako bi dočekali trenutak kada bebu princa budu iznosili na svetlo dana. Tih dana, jedva da je beba princ stigao i da se pošteno rasplače kad su razni proizvođači raznih brendova počeli da se utrkuju ko će mu pre ponuditi flašicu. Pojavilo se mnoštvo oglasa za razne proizvode koji su se svodili na isto: dobrodošao mali prinče, evo batlerove ruke koja ti na zlatnom poslužavniku nosi flašicu sa dohranom. „Šta će mi to kad imam mamu, koja ima grudi!“ zapitala bi se kraljevska beba da je umela. Razume bottlese, bilo bi neukusno, a možda čak i protivno nekom britanskom zakonu reklamirati gole grudi i aludirati na vojvotkinju, ali, zar je moguće da je flašica bila jedina asocijacija tolikim kopirajterima na rođenje bebe? Da li je dojenje toliko skrajnuto iz naših misli da je jedino što nam pada na pamet kada mislimo o bebi – flašica? Posebno je tužno što su ovakve mini-kampanje doprinele sveopštem pritisku na mamu Kejt, za koju su se mediji mesecima pitali da li će dojiti ili ne. Da se razumemo, u mom svetu dojenje nema alternativu, ali živimo u slobodnom svetu u kom svaka mama može da odluči kako će hraniti svoje dete, pa i Kejt Midlton. Tim pre što, ako je bila odlučila da doji malog princa, poslednja stvar koja joj je bila potrebna jeste ogromna presija. Grudi nisu slavina koju možete, jednostavno, da odvrnete, i produkcija mleka u njima zavisi od niza faktora, od kojih je ključni – stanje psihe.
No, da se vratimo reklamama: postoje vrlo primereni i ukusni načini da se reklamira, tačnije: promoviše, dojenje. Jedna od sjajnih kampanja jeste kampanja NHS-a (National Health Service = Nacionalni zdravstveni servis, www.nhs.uk) Velike Britanije. Njihovi posteri, adaptirani i kao print oglasi, prikazuju ženske grudi u atraktivnim brushalterima, dovoljno smaknutim da beba, koja je takođe u kadru, može da sisa, a opet bez otkrivanja suvišnih detalja, koji bi oglas učinili neprikladnim. Ove efektne fotografije prate po tri rečenice od kojih je prva uvek isticanje benefita dojenja, druga pobijanje predrasuda (npr, da dojenje ne remeti društveni život mame; da i izazovni brushalteri mogu biti za dojenje i sl.), a treća objašnjava da patronažne sestre svakoj zainteresovanoj mami mogu dati besplatan DVD vodič za uspešno dojenje.
poster1

poster2

Kod nas su stvari, nažalost, mnogo drugačije. Patronažne sestre se, istina, bave i bebama i mamama, ali, koliko one mogu da urade u pet dolazaka koji su garantovani svakoj novoj bebi? U Nemačkoj, na primer, posete patronažne sestre traju do 6 nedelja! Kod nas ne postoji nacionalno telo koje se ozbiljno bavi promocijom dojenja. Kod nas niko ne kontroliše da li se veštačko mleko reklamira po domovima zdravlja. Kod nas jedino udruženje „Roditelj“, čiji su članovi volonteri, pokušava da ukaže na dobobiti i važnost dojenja. Jedina finansijska, pa samim tim i medijska podrška, došla je od strane vode Rosa, koja, ne samo da podržava obeležavanje Svetske nedelje dojenja, već mnogo ulaže u osnivanje i funkcionisanje banaka humanog mleka u Srbiji. Tako se, zahvaljujući Rosi, kod nas, makar i posredno, dojenje našlo na bilbordima: doduše, ne sama slika majke koja doji, već fotografija porodice (mama, tata i beba) koji su prošli kroz iskustvo korišćenja mleka iz banke humanog mleka. Činjenica da su porodice fotografisane za ovu kampanju zaista iskusile koliko je dragoceno majčino mleko daje celoj kampanji nesvakidašnju autentičnost. A nadam se i podstiče, ako ne majke da doniraju svoje mleko, onda bar da istraju u dojenju sopstvenog deteta.

I za kraj, da odgovorim na pitanje iz naslova: zašto sam toliki pobornik dojenja? Šta me, uopšte, briga čime druge mame hrane svoju decu? Ako ste surovi realista i/ili materijalista, reći ću Vam da je dokazano da dojenje višestruko smanjuje rizik za rak dojke kod mame, a kod bebe za razne vrste kancera, kao i dijabetes. Treba li reći da je mnogo jednostavnije da mama doji svoju bebu, nego da svi zajedno, kroz zdravstveno osiguranje, plaćamo lečenje ovih bolesti kod majki i buduće dece i ljudi? Takođe je dokazano da je veštačko mleko u driektnoj vezi sa pojavom gojaznosti u kasnijoj dobi. Ako, pak, posmatrate svet iz romantičnijeg ugla, recimo da nema boljeg načina da majka pokaže bebi svoju bezmernu ljubav nego putem dojenja. Naravno, i ovde postoje brojna psihološka istraživanja koja ukazuju na to da se dojenje bebe mentalno i motorički brže razvijaju, da se kasnije, kao deca, lakše osamostaljuju, u kolektivima pokazuju manju agresivnosti itd. Recite da sam hipik, ako hoćete, ali zaista bih više volela da živim u svetu srećne, pametne i samostalne dece, koja odrastaju u iste takve ljude.

Božićna čarolija: čuda se ipak dešavaju…

Navikli ste da na ovom blogu čitate o marketingu, PR-u, reklamama, dizajnu i sl… Ipak, i mene je zahvatila magija novogodišnjih praznika, pa ćete danas pročitati jednu dirljivu priču koja će Vas uveriti u to da se čuda ipak dešavaju. Zapravo, dve dirljive priče, jednu iz mog okruženja, a drugu sa Interneta. Na Facebook stranici Banke humanog mleka, pre nekoliko dana videla sam link ka tekstu o dečaku koji je, pre nepunih 6 meseci, rođen na Floridi, težak

Foto: Mali Knor sa burmom oko nožice.  Izvor fotografije: www.abcnews.go.com

Foto: Mali Konor sa burmom oko nožice.
Izvor fotografije: http://www.abcnews.go.com

samo 400 grama! Bio je toliko sićušan da ga je mama fotografisala sa burmom oko nožnog članka. Doktori su joj savetovali da ga što češće fotografiše jer mu nisu davali velike šanse da preživi. Ipak, dečak je, posle šest meseci borbe, uspeo sasvim da ojača i da svoj prvi Božić provede kod kuće. Naravno, budući da je rođen u 24. nedelji trudnoće,  grudi njegove mame nisu ni pomislile da počnu da prave mleko. I, naravno, ja ne znam kako su i čime hranili ili dohranjivali ovog dečaka, ali znam da su mama ovog dečaka, i tim doktora i medicinskog osoblja koji ga je negovao, imali na raspolaganju čitavu mrežu banaka humanog mleka širom Amerike. U Sjedinjenim Državama, naime, postoji nekoliko nacionalnih organizacija koje se bave sakupljanjem humanog mleka, čuvanjem, distribucijom humanog mleka, i podsticanjem mama koje doje da doniraju svoje mleko. Neke od njih finansira država, neke se finansiraju donacijama, ali sve funkcionišu u dva pravca: prikupljanje mleka i obezbeđivanje mleka za prevremeno rođene bebe ili bebe čije majke ne smeju da ih doje, npr. zato što su zaražene HIV virusom. Uz ove aktivnosti, banke humanog mleka konstantno se oglašavaju pozivajući nove donatorke da se priključe. U praksi ovo znači da bilo koja mama koja ima problem sa dojenjem, a želi najbolje za svoju bebu (Svetska zdravstvena organizacija ovako rangira ishranu novorođenčadi: na prvom mestu je majčino mleko, na drugom majčino mleko koje mama ostavi u flašici da bi druga osoba hranila bebu, na trećem je mleko druge mame, i na četvrtom, ujedno i poslednjem, dohrana, tj. mlečna formula) može čak i putem Interneta da obezbedi ovu dragocenu hranu za svoju bebu.
Kod nas je do nedavno ovo sve zvučalo kao naučna fantastika. Od pre tri godine voda Rosa pokrenula je projekat prve banke humanog mleka u Srbiji. Prva banka osnovana je u Beogradu, nedugo potom i druga u Novom Sadu, a u planu je i treća, u Kragujevcu. Nažalost, kako je svest o značaju dojenja u našoj zemlji prilično niska (prema podacima UNICEF-a samo 11% majki isključivo doji do navršenog šestog meseca života bebe), tako je i obezbeđivanje mleka prilično teško. Količine koje se obezbede dovoljne su samo za bebe na odeljenju neonatologije.

Međutim, banka humanog mleka ima još jednu veoma važnu funkciju, koje, do pre neki dan, nisam ni bila svesna. A sada sledi još jedna priča o Božićnoj čaroliji, ovog puta mnogo bliža od bebe sa Floride teške 400 grama…

Jedna moja koleginica pre nekoliko nedelja postala je baka po prvi put u životu. Njena snaja nosila je blizance koji su morali da budu rođeni carskim rezom nekoliko nedelja pre termina jer jedna od beba nije dobijala dovoljno hrane, laički rečeno. Ispostavilo se da su oba blizanca nedovoljno razvijena za samostalan život, pa su smešteni u inkubatore, ali njihova mama, rešena da doji, odlučila je da podstiče prve znake laktacije time što je izmlazavala svoje mleko. Naravno da nije  smela da bude prisutna na intenzivnoj nezi po ceo dan, ali, zahvaljujući postojanju banke humanog mleka, ona je mogla da donosi svoje mleko i da obezbedi svojim sinovima da se hrane najboljom mogućom hranom. Za sitniju bebu, koja se pokazala kao ješnija, ipak nije bilo dovoljno, pa su morali da ga dohranjuju mlečnom formulom, ali svaka kap majčinog mleka koju je dobio za njega je bila eliksir.

Mogu sad da se bavim demagogijom, pa da tvrdim da bi bez majčinog mleka još bili u inkubatorima, ali neću. Ostaću u duhu prazničnog raspoloženja i samo ću reći da ova dva majušna dečaka takođe idu kući za Božić. A njihova mama je spremna da nastavi da im dojenjem daje dve najvažnije stvari za svaku bebu: ljubav i najzdraviju i najprirodniju hranu.

Zašto je teško reklamirati dojenje?

Da li ste ikada videli reklamu za majčino mleko? Ne, naravno da nisam, pomislićete, zašto bi iko reklamirao nešto besplatno? Nasuprot tome, ono što nije besplatno, ali ni približno toliko zdravo ni za bebu ni za mamu, jeste adaptirano mleko, tj. mlečna formula, i to se često može videti u reklamama, iako je reklamiranje hrane za odojčad zabranjeno zakonom. Da, dobro ste pročitali, u Republici Srbiji prema Zakonu o oglašavanju, član 79, stav 1 „Zabranjeno je oglašavanje mleka, druge hrane i pića za novorođenčad i odojčad, kao i pribora za njihovo korišćenje.“ Uprkos tome, reklame za adaptirano mleko u prvom redu, pa potom i za flašice, cucle, ‘laže’, sterilizatore, specijalne vode za pripremu formule (da, vode za formulu!), možete videti u novinama, magazinima, po domovima zdravlja, u apotekama, u prodavnicama dečjih igračaka i opreme za bebe… Spisak je zaista beskrajan. Neki proizvodjači se trude da pronadju „rupu u Zakonu“, pa u oglase stavljaju fotografiji proizvoda za decu stariju od godinu dana, ali uz fotografiju novorodjenčeta. Drugi se, pak, toliko drznu da otvoreno napišu da njihova formula sadrži prebiotike istovetne onima u majčinom mleku, iako gorepomenuti zakon striktno zabranjuje upotrebu reči “majčino mleko”, a obavezuje na zdravstvenu izjavu o značaju dojenja.

Zašto mene sve ovo toliko uznemirava, verovatno se pita svaki čitalac ovog teksta, ili barem svaki koji nije bio majka novorodjenčeta. Zato što je majčino mleko apsolutno najzdraviji izbor i za majku i za dete. Osim toga je i besplatno. Nažalost, u našoj siromašnoj zemlji svega 11% majki odluči da isključivo doji svoju bebu. (Podaci UNICEF-a za 2011.) Ako mislite da je problem fiziološke prirode – varate se! Čak 98% žena ode iz porodilišta sa otpusnom listom na kojoj piše da doji dete. Posle 6 meseci, taj procenat padne na 11%.

Svetsko tržište adaptiranog mleka i hrane za odojčad vredi neverovatnih 17 milijardi dolara i u porastu je 12% godišnje. Zato je neverovatno kad bilo ko odvoji novac za promociju dojenja, pre svega mislim na Vlade razvijenih zemalja, koje su shvatile koliko dojenje smanjuje rizik od raznih oboljenja koja je kasnije skupo lečiti. A još je neverovatnije kad jedna profitna kompanija, koja sa zdravstvenim osiguranjem nema nikakve veze, podržava dojenje. Govorim o kampanji vode Rosa, koja je pokrenula prvu banku humanog mleka u Srbiji. Ovakve banke u razvijenijim zemljama finansiraju Vlade, i one daju mogućnost pedijatrima da upute onaj mali broj žena koji ne može da doji na drugi najbolji izbor za bebu, posle majčinog. Kod nas, nažalost, Vlada nema naročitog sluha, a verovatno ni novca, za potrebe beba. Zahvaljujući Rosi, naša banka humanog mleka obezbedjuje ovu dragocenu hranu prevremeno rodjenim bebama na Institutu za neonatologiju. U praksi to funkcioniše tako što se majka koja želi da donira mleko javi Institutu, medicinsko lice je poseti radi osnovnog pregleda i analize krvi, majka dobije neophodna sredstva za dezinfekciju i sterilne flašice, koje potom puni mlekom i zamrzava. Kada napuni sve flašice pozove Institut i specijalno vozilo dolazi da preuzme zamrznuto mleko i dostavi nove sterilne flašice. Time se obezbedjuje da bebe čijim mamama mleko nije ni počelo da se stvara usled preranog porodjaja, dobiju jedini primereni obrok za oporavak i napredovanje. Donirati mleko nije ni teško, ni naporno, posebno ako se prijavite u vreme kada svojoj bebi uvodite nemlečnu hranu, što je u mom slučaju bilo sedam meseci posle porodjaja. Svaki obrok mleka koji moja beba nije sisala jer je jela ukusne skuvane kašice, bio je zamrznut za druge bebe kojima je bio neophodan.

Sve ovo zvuči divno i humano, ali, u praksi ne ide baš kao „podmazano“. Prvi razlog tome je neznanje da ovakva banka uopšte postoji. Drugi je što nije reč o donaciji kao što je krv – ovde ne može svako biti donor, već samo žene, i to u specifičnoj životnoj dobi i situaciji. Iz oba razloga proizilazi da se ovakva banka mora reklamirati, i to konstantno, kako bi se stalno obraćala novim mladim mamama. Pomenuh već da Vlada za ovo nema ni sluha, ni novca. Zato je herojsku ulogu ovde odigrala Rosa voda, koja već godinama ulaže, ne samo u banku mleka (od nedavno bankE mleka, jer je posle beogradske formirana i novosadska banka mleka, a u planu je i kragujevačka), već i u propagiranje samog dojenja. Sa stanovišta brend menadžmenta, ovde je najinteresantnije primetiti da celu akciju nosi brend Rosa – dakle, voda, najprirodnija stvar na svetu (baš kao i dojenje), koju, štaviše, savetuju bebama jer ima najmanji suvi ostatak od svih voda na našem tržištu (ako ne verujete, proverite kao moj brat od strica kad je bio “novopečeni” tata: iskuvavo je sve kupovne vode da bu utvrdio da jedino Rosa ne ostavlja trag na šerpi!) 😉

 

Voćni sok = sok od voća. Da li je uvek tako?

Kao potrošač najviše cenim istinu. Ne nužno nisku cenu, jer pravi kvalitet morate da platite, ali ako na ambalaži soka piše da je od voća, ja očekujem da unutra zaista i bude voće. Moj suprug nalazi da je smešno moje „poverenje u deklaracije proizvoda“, ali, mi, Sundjer Bobovi potrošačkog društva, nikoga ne lažemo i očekujemo da i nas drugi ne lažu. Nažalost, lažu. Tačnije, ne govore nam baš pravu istinu. Platon je to nazivao „belim lažima„. Nazovite to kako hoćete, tek, činjenica je da sokovi „100% voće“ nisu 100% od voća. Ako ste pomislili da su razredjeni vodom, nisu, to bilo lepo. No, krenimo od početka, odaću Vam tajnu proizvodnje voćnih sokova…
Za početak, po važećoj regulativi ono što se sme nazivati sokom moralo bi biti od voća. Ukoliko je procenat voća premali, govorimo o nektaru, a ako je glavnisecer sastojak voda uz dodatak koječega, to nazivamo napitkom.
„100% voće“ moralo bi da znači da u sok nije dodavan šećer. Ali, šećer ne mora nužno biti u obliku u kom ga kupujemo u radnji da bismo ga stavili u kolače: beli, kristal šećer.

Iako srpski Pravinik o proizvodnji voćnih sokova, na koji se već godinama svako upućen iz EU zgražava, a koji grčevito brane proizvođači onih sokova na kojima čak ni ne sme da se nacrta voćkica koliko im je procenat voća zanemarljiv, ne smatra koncentrovani sok od grožđa zaslađivačem, on je upravo to – zaslađivač. Da, da, znam, proizvođači sokova tvrde da je reč o soku, a ne o šećeru, ali, ako ste grožđe dehidrirali i koncentrovali, a onda mu posle dodavali vodu da ga „odsirupite“, pa to sve dodali kaši od jabuka, molim vas, nemojte mi to nazivati 100% voćnim sokom, jer grožđani koncentrat nije (više) voće!

Sramotno je što ćete ovaj sastojak pronaći na etiketama najskupljih „prvoklasnih“ srpskih sokova! Srećom, postoji proizvođač koji pravi sok zaista od voća, uz to ga ne naplaćuje papreno, a ukus mu je zaista takav da se može meriti sa domaćim sokovima, ceđenim kod kuće. Reč je o Fruvitinom soku Super Premium, koji je upravo to što mu ime kaže.
Žao mi je što je od „lansiranja“ ovog proizvoda do trenitka kad pišem ovaj post prošlo više od 3 godine (kad ste multitasking mama u sopstvenom biznisu pisanje bloga je negde na 3675. mestu 😉 ), ali činjenica da je ovaj sok još na tržištu i to veoma dobro pozicioniran u maloprodajnim objektima govori da nisam jedini potrošač koji je prepoznao kvalitet. Takođe mi je žao što kompanija Fruvita, izlazeći na tržište sa ovim proizvodom nije imala snage (čitaj:para) za obimniju medijsku kampanju, jer bi tako više potrošača brže bilo upoznato sa mogućnošću da za pošten novac dobiju kvalitetan proizvod. No, put preko police u malorpodajnom objektu je možda duži i mukotrpniji, ali je sigurniji put do fruvita super premiumpotrošača. I najvažnije, koliko god obimnu kampanju da neki proizvod ima, ako je sam proizvod loš, potrošač mu se neće vraćati. U slučaju Fruvita Super Premium sokova bojazan da se tako nešto desi je potpuno izlišna. Ako već niste, obavezno probajte ovaj divni sok, i popijte u roku od dva-tri dana, jer, čak i ako ga držite u frižideru, ovaj sok koji, očigledno, zaista nema aditive ni konzervanse, više ne može da izdrži. Uostalom, toliko je ukusan da ćete ga popiti istog dana. 🙂
p.s. ovaj tekst ne pišem ni kao stručnjak za marketing, ni u dogovoru sa kompanijom Fruvita, već samo kao potrošač koji je oduševljen proizvodom, a slučajno ponešto zna o proizvodnji sokova.

Imidž jedne zemlje i uticaj Eurosonga

“Soft power” je termin koji se koristi u diplomatiji da objasni vrstu uticaja jedne zemlje. Kako je jezik diplomatije internacionalan (u ovom našem delu sveta nekada je bio francuski, danas je, mahom, engleski), tako se i termin „soft power“ ne prevodi. Prvi ga je upotrebio Joseph Nye, pokušavajući da objasni delotvornije načine da se proširi i ojača uticaj jedne zemlje od ratovanja ili korišćenja novčanih transfera kao diplomatskog sredstva.

Ovaj “mekani” uticaj osećamo i na sopstvenoj koži gotovo svakodnnevno. Različite države ga ostvaruju na poslovnom planu, u oblastima kulture, dizajna, privrede, kroz humanitarne aktivnosti… Navešću nekoliko primera koji su nam svima dobro poznati, ali ih ne prepoznajemo kao soft power: Italija je u celom svetu poznata po specijalitetima svoje kuhinje, a ne može se baš reći da joj je politički uticaj toliko penetrirao u svest stanovnika planete Zemlje. Turska gradi svoj imidž predano i decenijama unazad na nekoliko soft-power-planova, recimo u konditorskoj industriji, ili industriji bele tehnike, a najviše na planu televizijske produkcije. Naime, krajem 2011.godine turske tele-novele prikazivale su se u preko 50 zemalja sveta, od Pakistana do Južne Amerike. Turska TV produkcija mnogo je profesionalnija od latinoameričke, i na planu samog scenarija, i u smislu kvaliteta slike, odabira glumaca, kostima, itd. Svedoci smo ogromne popularnosti u celom svetu serije Zlatni vek, o osvajanjima i životu Sulejmana Veličanstvenog. Možemo i da skratimo priču na sistem asocijacija: Nemačka – kvalitet, mehanika, preciznost. Švedska – dizajn, standard, skromnost. Japan: hi-tech, pop-kultura, donacije. Koliko god beznačajno Vam može u prvi mah zvučati, imidžu zemlje doprinosi i svaka pojedinačna stvar koja ostvari globalni uspeh. U slučaju Švedske, na primer, to su i Volvo, i H&M, i Abba…

Kad pomenuh Abbu, ono što je ovu grupu „lansiralo“ putem svetskog uspeha beše izbor za pesmu Evrovizije. Večeras je prvo polufinalno veče Eurosonga. Eto još jednog izuzetnog primera soft power-a. Naivan je onaj ko misli da je ovo samo takmičenje lakih nota. Naravno, paranoičan je onaj ko tvrdi da je to nekakva belosvetska zavera i politički festival iza kojeg stoje tajne službe. Istina je negde između: za izvođače koji bi želeli promociju van svoje zemlje ovo je idealna prilika. Za zemlje koje bi želele promociju van političkog plana, ovo je takođe idealna prilika (naročito za zemlje-domaćine): mnoštvo stranih novinara „sjati“ se u jednu zemlju, eto prilike da se o njoj izveštava na drugačiji način, apolitičan način. Ovu priliku za Srbiju ispravno je prepoznao pokojni mag marketinga Dragan Sakan, kome je poveren imidž delegacije koja je i donela pobedu Srbiji pre pet godina: on je, naime, celokupan vizuelni identitet bazirao na elementu koji je suprotan aktuelnoj percepciji Srbije – srcu. Na svim press konferenijama i drugim javnim pojavljivajima Marije Šerifović i delegacije lajt motiv bio srce nacrtano na spoljnim stranama šaka spojenih u molitveni položaj. Tako je zemlju koja je je u Evropi i svetu (nažalost) najpoznatija po tome što je na samom kraju dvadesetog veka okrvavila ruke u ex-Yu ratovima, pokazao jednu drugu, emocionalnu dimenziju. Kao što smo videli, to je pomoglo da naredni Eurosong bude održan baš kod nas.

Još studioznije je ovom zadatku pristupio Azerbejdžan. Setite se te godine kada je Beograd bio domaćin Eurosonga – mesec dana pred samo takmičenje širom zemlje osvanuli su bilbordi koji su reklamirali predstavnike Azerbejdžana i pozivali da se glasa za njih (jer, svakako za svoju zemlju glasati ne možete, takva su pravila). Sličnu propagandu Azerbejdžan je ponavljao u svakoj sledećoj zemlji koja je bila domaćin Eurosoga. Azerbejdžanski nastupi bili su godinama najpomnije pripremani, uz skupa angažovanja kompozitora, koreografa, stilista, itd. Da li zbog toga, ili zbog paralelne promocije same zemlje kao dobročinitelja koji grade parkove za decu (jer, Tašmajdan nije jedini park u kome stoji spomenik diktatoru Hajderu Alijevu, naime, njegov sin, Ilham Alijev, aktuelni predsednik Azerbejdžana, širom Evrope donira velike sume za izgradnju parkova, pod jednim uslovom: da u parku stoji spomenik njegovom ocu), tek Azerbejdžan je ove godine zemlja domaćin Eurosonga.

Veliko je pitanje da li će Azerbejdžan iskoristiti potencijal koji Eurosong pruža za promociju zemlje. Već sada, i pre samog festivala, iz ove zemlje dolaze samo kontroverzne vesti vezane za organizaciju: deo grada koji je bio funkcionalan srušen je zbog izgradnje dvorane za Eurosong; samu dvoranu grade firme u vlasništvu predsednika, po cenama gradnje znatno višim od realnih; na čelu organizacionog odbora Eurosonga je predsednikova supruga, a zet će biti specijalni izvođač. Mnogi smatraju da je uopšte neprimereno i dati pravo na organizaciju muzičkog festivala zemlji u kojoj još ima političkih zatvorenika, a zatvaraju se i novinari koji kritikuju vlast.
Srećna okolnost za nas koji još uvek gledamo Evroviziju sa istim naivnim žarom kao u vreme kad smo bili deca, pa smo te večeri smeli da ostanemo budni do ponoći (druga prilika je Nova godina), jeste činjenica da su pravi organizatori Eurosonga ujedno i većinski vlasnici ovog festivala (a i profita od reklama, SMS-a, isl.) Nemačka i SAD, te da je ekipa koja realizuje sam događaj i TV prenos zapravo američko-nemačka, pa zemlja-domaćin nema mnogo prostora za brljotine. Zato uvek umrem od smeha kad mi neko kaže da je Evrovizija koja je održana kod nas jedna od najbolje organizovanih, i da je to zasluga RTS-a! 🙂

Povezani tekstovi: Brendirane Srbije – zašto nam to nije potrebno?

Brendiranje Srbije – zašto nam to nije potrebno?

Etimologija je divna lingvistička disciplina koja se bavi poreklom reči. Ona nas uči da je reč brend (eng. brand) prvi put zabeležena oko 1550. godine, sa značenjem “žig načinjen vrelim gvožđem” – koristila se u stočarstvu, i odnosila se na žigosanje stoke. U toj upotrebi je i ostala sve do polovine 19. veka, kada počinje da označava trgovačku robu. Naime, razvojem trgovine, javila se i potreba da se roba jednog proizvođača razlikuje od robe drugog proizvođača. Određena roba u određenom pakovanju, koje je svojim bojama , natpisima i žigom svedočilo o poreklu i kvalitetu robe, tako je postala brend.

Donald Tramp

Elementi brenda su, dakle, na prvom mestu žig, odnosno, u modernom svetu – logotip, a zatim, u zavisnosti od toga o kojoj vrsti brenda govorimo, boja, pakovanje, materijal itd. Poslednjih godina razvija se disciplina personalnog brendinga, koja podrazumeva da se od određene osobe stvori brend. Primera radi, Donald Tramp se može smatrati ličnošću-brendom. U tom slučaju, govorimo o nekom drugom setu vrednosti koje vezujemo uz brend, i koje ne moraju biti materijalne (mada, u Trampovom  slučaju jesu 😉 ).

srpska evrovizijska zastavica

Dakle, brand podrazumeva set elemenata koje vezujemo uz određeni proizvod, instituciju, osobu, pa, na kraju krajeva, i zemlju.  U tom smislu, zar nije Srbija već brend? Ima svoju zastavu i grb, različite od zastave i grba bilo koje druge zemlje. Ima samo sebi svojstvenu himnu. Ima granice koje nema ni jedna druga zemlja. Zar ta, već tako brendirana zemlja, nema određenu vidljivost u Evropi i svetu? Čitajući strane informativne sajtove, i putujući koliko mi se pruža prilika, a to nije malo, zaključujem da je vidljivost Srbije među stanovnicima Evrope gotovo 100%, da svestraniji stanovnici drugih kontinenata takođe znaju ponešto o njoj, a da oni koji za Srbiju nisu čuli ni nemaju preteranu želju da se bave raščlanjivanjem pojma “Evropa”, te se, u tom smislu, u očima jedne, npr. Kambodžanke, ne razlikujemo mnogo od neke Češke, Malte, ili neke treće evropske zemlje koja nije ekonomska sila.

Ono o čemu treba da raspravljamo, u šta treba da ulažemo energiju, i šta bi trebalo da nas brine, nije, dakle, brendiranje Srbije, nego – izgradnja imidža. Ne, brend i imidž nisu isto, te  ako ste to pomislili, molim Vas, vratite se na početak teksta.

Kakav je imidž Srbije u svetu, možemo svi zajedno da pretpostavimo, i verovatno ćemo se složiti da nije najblistaviji. (Koristim reč „pretpostaviti“ jer su me učili da se ozbiljne strategije ne mogu raditi bez istraživanja. Dakle, tek posle istraživanja javnosti, mogli bismo da prestanemo da pretpostavljamo i da počnemo da zaključujemo sa sigurnošću). Nažalost, za taj imidž ne možemo samo kriviti decenije iza nas, naime, ne pomažu mnogo izgradnji dobrog imidža ni svežije vesti vesti o ubistvu Brisa Tatona, niti vesti o tome da srpski mafijaši u Barseloni jedni druge ubijaju i jedu! Ako hoćete da pronađemo poređenje u konzumentskoj kulturi, iz koje i potiče moderna upotreba reči brend, Srbija je kao rakija Zozovača: svi smo čuli za nju i znamo da su se od nje ljudi otrovali.

E, sad, proizvođačima rakije bi bilo lako da promene ime i počnu da proizvode kvalitetniju rakiju pod drugim imenom. Takođe bi mogli, ako žele i mogu da investiraju dosta novca, da angažuju stručnjake za PR, pa da pod imenom “Zozovača” počnu da proizvode kvaltetnu rakiju – u tom slučaju, uz ispravnu PR strategiju, percepcija o brendu “Zozovača” mogla bi se promeniti. Uostalom, davne 1982. godine, kada se suočio sa opasnom krizom u kojoj se nekoliko potrošača otrovalo lekom Tylenol, kompanija Johnson&Johnson nije odlučila da pokrene proizvodnju novog proizvoda, nego da promeni percepciju brenda Tylenol. I uspela je u tome.

A šta da se radi kad nemate kvalitetniji proizvod? Da li uopšte treba da se trudite da gradite percepciju kvalitetne rakije ako je u flaši i dalje nešto od čega će se konzumenti potrovati? Kakav imidž Srbije možemo da izgradimo ako ne radimo na promeni “kvaliteta proizvoda”, tj. kvaliteta nas samih? Pre bilo kakve strategije o brendiranju Srbije, ili strategije o izgradnji imidža, morali bismo, najpre, da se bavimo kvalitetom samog brenda. U tom smilu, ključnu ulogu treba da odigra interni PR, tj. stručnjaci koji će nas voditi kroz promene, i pomoći nam da pojmimo ko smo i zašto su nam te promene neophodne. Tek tada možemo početi da gradimo bolji imidž kroz eksterni PR.