Arhive oznaka: srpski jezik

Odakle akcenti RTS-ovskog novogovora?

Danas je 21. februar, Svetski dan maternjeg jezika, odlična prilika da, posle dužeg vremena, na ovom blogu posvetim naredne redove upravo – jeziku.

Ako je zbog nečeg dragocen deo moje karijere proveden na RTS-u, onda je to ispravna dikcija i dobra impostacija glasa. Za laike, to Vam je ono kad zvučim kao prijatna teta sa govornog automata! 😉 Iako sam karijeru u medijima davno zamenila produktivnijim zanimanjem, zadržala sam povremena spikerska angažovanja. Najskorije od njih bila je sinhronizacija na srpski jezik crtanog princess_celestia_by_kooner01-d50xbdcfilma „Moj mali poni“ u kome dajem glas princezi Selestiji, mladom poniju Malenoj i gradonačelnici Ponivila. To me je učinilo apsolutnim herojem i najobožavanijom osobom u očima dece svih mojih prijatelja, ali i uvelo u „čudesni svet izvitoperenih akcenata“!

Čini mi se da je akcentovanje reči postalo nova hipsterska disciplina u kojoj pobeđuje, i misli da zvuči učenije, onaj koji uspe da akcentuje reč na način na koji niko pre njega to nije uradio! U ovome prednjače akcenti koji se silom „guraju“ što bliže početku reči. Primera radi, nedavno je spiker vesti RTS-a čitao vest o japanskom arhitekti. Žao mi je što nemam audio zapis, ali, ako budete obraćali pažnju, uskoro ćete imati pregršt primera za ovo o čemu pišem. Dakle, „arhitekta“. Pročitajte tu reč. Koje ste slovo naglasili? Verovatno E. Na RTS-u, pak, kaže se „arhìtekta“ (kratkouzlazi akcenat na drugom slogu).

OK, akcenti u srpskom jeziku su vrlo nezgodna stvar, iz više razloga. Naime, u govoru se može čuti obilje različitih akcenata, u zavisnosti od toga u kom delu zemlje se nađete. Ovo i ne bi bilo problematično kada bi postojalo narečje ili govor u kome bi postojalo apsolutno ispravno akcentovanje, tj.onakvo kakvo gramatike smatraju ispravnim. Ali gramatičko-akcentovani govor, jednostavno, ne postoji. Osim u Dnevniku RTS-a.  Gramatike, naime, tvrde da silazni akcenat može biti samo na prvom slogu (za one koji znaju o čemu pričam, preskočite ovu zagradu. Za one čiji su profesori u školama štrajkovali kada je trebalo da predaju akcente, evo kratkog podsećanja: srpski jezik poznaje četiri akcenta: kratkosilazni \\, dugosilazni ^,  kratkouzlazni  \ i dugouzlazni  /. Pravila akcentovanja su štura vrlo malo od pomoći: Prvo pravilo je da sve jednosložne reči u srpskom jeziku imaju samo silazni akcenat, drugo – silazni akcenat može biti samo na prvom slogu,treće – na poslednjem slogu ne može biti akcenat i četvrto (ujedno I potpuno nepotrebno) – uzlazni akcenat može biti na bilo kom slogu osim na poslednjem).

Kroz svoje višegodišnje filološko školovanje zadatke iz akcentovanja rešavala tačno sam zahvaljujući daru sluha, proveravajući samo, na kraju, da li je rešenje u skladu sa famoznim drugim pravilom. Izgleda da je upravo to pravilo napravilo pometnju na RTS-u  i drugim stanicama i studijima koji se ugledaju na nacionalnu. U skladu sa njim, ispravno je reći arhìtekta, dokùment, testàment, polìcajci, vatrògasci, demònstranti, ventìlator, prostìutka, apsòlvent, Alèksandar i sl…  pročitajte ove reči sa akcentom gde je označen i umrećete od smeha!

Naravno da sam za to da se govori što pravilnije, i stilski i gramatički, ali, gde piše da je nepravilno reći, npr. Aleksándar? Ili policájci? Uklapa se u pravila o akcentuaciji, a zvuči mnooogo prirodnije.

Ne znam ko je na silu počeo da akcentuje reči, ni zašto, ali me neodoljivo podseća na pokušaj Grka iz sedamdesetih godina da svoj govorni grčki jezik potisnu i proglase prostim u odnosu na starogrčki, tačnije na verziju grčkog koju su nazivali “Pročišćena” (Katharevousa, Καθαρεύουσα). To je bio zamišljeni grčki jezik kakav je mogao da bude da je evoluirao iz antičkog grčkog bez ikakvih spoljnih uticaja. Spikeri na nacionalnoj televiziji čitali su vesti na katarevusi, koju, uzgred, niko nije baš sasvim razumeo, a onda bi, recimo, prilog u vestima bila anketa u kojoj običan svet govori normalan grčki, a na ekranu ide titl na katarevusi! Urebesno! Tako da je pitanje dana kada će na RTS-u početi da u titlu „prevode“ ono što govore gosti u studiju ili učesnici ankete, sve sa akcentima na slogovima.Untitled

Šalu na stranu, ovo nije problem medijske prirode. Ovo je tema kojom bi neki ozbiljni odbor lingvista morao da se pozabavi, i da, ako ništa drugo, makar konačno sastavi pošteni Rečnik iz više tomova, kako ne bismo morali da se zadovoljavamo jednotomnim Rečnikom Matice Srpske iz 2007. koji je, zapravo, skraćena verzija srpskohrvatsko šestotomovnika iz sedamdesetih godina. Takav sveoubahvatan rečnik morao bi da obuhvati i dozvoljene akcentuacije reči.

Advertisements

Vuk Karadžić – reformator ili kompilator?

Pre desetak godina (kada još nisam spoznala sokratovsko „znam da ništa ne znam“), oplela bih po sirotom Vuku Karadžiću na sva usta. Danas, sa malo više životnog, a mnogo više literarnog iskustva, shvatam da su Vukovi „gresi“ ipak lakši teg u odnosu na njegove doprinose srpskoj baštini. Nekada sam smatrala da Vuka treba retroaktivno linčovati jer se kitio tuđim perjem, da se izrazim u duhu poslovica koje je sakupljao. Naime, pravi inicijator upotrebe narodnog jezika nije bio Vuk St. Karadžić, već Dositej Obradović. Ali, Dositej, iako je „Život i priključenija“ pisao narodnim jezikom, morao je da poštuje važeće jezičke principe slavjanoserpskog kad je pisao.

Avram Mrazović

Avram Mrazović

Zatim, pravi autor reformisane gramatike nije Vuk St. Karadžić, već Avram Mrazović, koji je gramatiku napisao i izdao 1810. godine, dakle 4 godine pre objavljivanja Vukove Pismenice serbskoga jezika.

Savo Mrkalj

Savo Mrkalj

Pravi reformator pisma opet nije samouki Vuk, već Savo Mrkalj, koji je (osim izuzetka znaka za slovo J i pisanja Lj i NJ kao dvoznaka L+poluglas i N+poluglas) reformisano pismo opisao i odbranio u svom delu „Salo debeloga jera ili(bo) azbukoprotres“.

Zli jezici tvrde da ni Vukov prevodilački rad, zapravo, nije Vukov, već se pripisuje Đuru Daničiću (što nije nemoguće imajući u vidu Daničićevu bezmalo idolopoklonačku fasciniranost Vukom – Daničiću je, naime, pravo ime bilo Đorđe Popović, ali ga je, priča se, Vuk ubedio da „Đorđe nije dovoljno srpsko ime“, a prezime je skovao prema nazivu Vukovog magazina „Danica“).

I lingvističkom laiku jasno je da Adelungov princip (koji se, takođe pogrešno, pripisuje Vuku), „piši kao što govoriš, a čitaj kako je napisano“, ne funkcioniše baš uvek u srpskom jeziku. Navedimo samo poneki primer: reč „predsenik“ bez izuzetka izgovara se kao „precednik“. Slovo E u rečima „nemoj“ i „belo“ potpuno su drugačija slova E, koja se danas, zahvaljujući reformi, označavamo istim znakom.

Dozvolite mi da se ovde zgrozim nad malograđanskim postupkom upisivanja psovki u „Riječnik“ jer, zaboga, crkva nije htela da ga finansira! Kao da je to bio crkveni udžbenik, pa bi tako crkvi napakostio! Možda je najveći Vukov greh što je dozvolio da ga u toj situaciji obuzmu strasti, te je prenebregnuo kulturološki značaj svog dela.

No, uprkos svemu tome, Vukov značaj je veliki, ali o tom značaju u školama ima tek pomena, i nažalost, đaci uče o Vuku pre svega kao o reformatoru jezika i pisma.

Smatram da je Vukov značaj u beleženju i očuvanju usmene tradicije nemerljivo veći. Vukova borba za opismenjavanje većeg broja ljudi takođe je dragocena – bez nje bi pismenost ostala privilegija male elite severno od Save. Konačno, Vukov rad na dizanju nacionalne kulturološke svesti kroz upotrebu narodnog jezika u književnosti takođe je tekovina koju bi trebalo da učimo o Vuku. U prilog poslednjem, ovaj post nije pisan ćirilicom, ali jeste pisan jezikom koji bi Vukovi savremenici bez problema razumeli.

Vuk Karadžić

Vuk Karadžić

Dakle, ovaj post je neka vrsta mog iskupljenja prema Vuku Karadžiću, o kome nikada nisam naročito lepo govorila. Danas shvatam da je imalo štošta lepo reći.

Uzgred, Vukov lik nalazi se na novčanici od 10 dinara. Ako imamo imalo poštovanja za istorijske ličnosti, moramo prestati da ih stavljamo na dinare.

Novi pravopis – stare muke

(ili „Zašto je lakše naučiti engleski nego srpski“)

„Bilo bi poželjno (i od korisnika, verujemo, pozdravljeno) da normativna gramatika i pravopis svedu broj dvojstava, poneko i trojstvo, pa da se, npr. više ne zadržavaju dvojstva poput Lici i Liki, Požegi i Požezi, Rumenki i Rumenci, Salajki i Salajci, Raški i Raškoj u značenju grad Raška (provlači se u priručnicima čak i Rašci!) itd. Možda bi se mogla isključiti i dvojstva poput masci i maski, fresci i freski, u korist prvonavedenih. (Iskustvo nas, nažalost, uči da je pnajviše onih koji žele da se preseče, ali da bude – po njihovome!)“
Ovako se vajkaju autori novog Pravopisa srpskoga jezika (matica Srpska, Novi Sad, 2010), Mitar Pešikan, Jovan Jerković i Mato Pižurica (tačka 31 (6), str. 47) . Reč je, zapravo, o izmenjenom i dopunjenom izdanju Pravopisa iz 1993, čiji su recenzenti bili profesori Ivan Klajn i Pavle Ivić, dok su ovo izdanje recenzirali prof. Klajn i Drago Ćupić.
Neću kriti da sam sa mnogo entuzijazma otrčala u knjižaru saznavši da je novi Pravopis (konačno) u prodaji. Neću kriti ni da sam mnoge nade polagala u njega, misleći da ćemo konačno dobiti svrsishodan priručnik koji će biti formalnija i opširnija verzija Klajnovog sjajnog Rečnika jezičkih nedoumica. Neću kriti ni da sam se silno razočarala shvativši da novi Pravopis donosi iste one probleme, nedoumice i nelogičnosti koje su imale i starije verzije.
Šta se, zapravo promenilo? U predgovoru ovom izdanju autori navode da su promenili redosled poglavlja, skratili tekst Pravila, i slično, što se ne može nazvati epohlanom promenom. Dobre novine su upotpunjavanje transkripcije imenima iz jezika koji ranije nisu postojali u Pravopisu, npr. skandinavski, oslobađanje od tzv. „zapadne jezičke varijante“ – dakle, konačno je i Pravopis priznao da se Jugoslavija raspala; zatim ukinuti su neskladi između norme pravopisa i primeri koji su davani u rečniku iz prethodnih izdanja. Svakako je najveća novina uvrštavanje određenih jezičkih praksi koje su autori primetili. Međutim, to je ujedno i najveći problem, i tu naš pravopis počinje da liči na grčki, koji toliko prati promene u jeziku da posle samo dvadesetak godina upotrebe, i nepravilni učestali oblici postaju norma (npr. dobrodošli može biti „καλώς ήρθατε“ ali i „καλώς ήλθατε“). I tako je novi pravopis pun dubleta (gle čuda, i sama reč „dublet“ je dublet, može biti i „dubleta“!) i nimalo ne pomaže u normiranju.
Dolazimo sada, do sledećeg apsurda: iako je u normu uvrštena gomila dubleta koji se tiču glasovnih promena, npr. maski i masci, glagol trebati i dalje je, po normi, bezličan kada se upotrebljava u značenju „valjalo bi“, a ličan samo ako ima direktan objekat u akuzativu iz sebe (trebaju mi olovke svih boja). Dakle, rečenica „I mi bi trebali da imamo normiran jezik“ je nepravila, i prema normi glasi „I mi bi trebalo da imamo…“. Ovo je samo jedan od primera iz učestale prakse koju Pravopis ignoriše.

Odatle moja dva velika razočaranja novim Pravopisom: masovno prisutne jezičke prakse, izgleda, nikada neće postati normom, a gluposti koje su (nije sada bitno odakle i zašto) već deo norme, ostaju uporno tu, jer niko nema petlju da ih izbaci. Istina, autori na više mesta pozivaju na novo normiranje, priznajući i sami kakva je konfuzija u postojećoj normi, ali (možda sam glupa) nisam shvatila koga pozivaju?! Jer, Pravopis je projekat Odeljenja za jezik i književnost Matice srpske u organizaciji Odbora za standardizaciju srpskog jezika, izradu Pravopisa finansiralo je Ministarstvo nauke Republike Srbije, a štampanje Ministrastvo kulture. Ko bi mogao biti pozvaniji od autora koje su ovlastile ove institucije da promeni normu?
Iako mislim da se samoukom Vuku St. Karadžiću može štošta zameriti (ali o tome u nekom narednom postu), on je, makar, imao snage i hrabrosti da se upiše u istoriju kao reformator, i makar je odbacio gomilu zbrkanog i nepotrebnog nasleđa koje je tadašnji književni jezik imao. Današnja norma sprskog jezika u mnogome podseća na normu koju je Vuk zatekao i nazivao „pravilima baba Smiljane“.
Mnogi linvisti slažu se u oceni da je srpski jezik „slabo do srednje normiran“, i upravo je to razlog što je srpski jezik tako teško naučiti (i nama kojima je maternji, a kamoli strancima). Nije problem u sedam padeža, greše oni koji tvrde da engeski (koji sam navela u podnaslovu jer su ga gotovi svi iole učili, ali se odnosi i na druge anglosaksonske jezike, ili, recimo, moderne romanske) nema padeže – ovi jezici samo drugačije izražavaju padežne odnose imenica – uglavnom konstrukcijama predlog + imenica, a ne sufiksom kojim se završavaju imenice u padežima, kao u srpskom. Engleski jezik je izuzetno normiran i to je ono što ga čini lakim za učenje.
A dok se u nas ne okuraži neki novi Vuk, ja ću se držati Klajnovog Rečnika jezičkih nedoumica, jer profesor Klajn se vrlo hrabro opredeljuje za po jednu varijantu u slučajevima da ih ima više, a na osnovu ogromnog znanja i iskustva koje ima u jezičkoj praksi. Činenica da je trenutno u prodaji JEDANAESTO (i brojem 11.) izdanje Klajnovog Rečnika, dovoljno govori o tome koliko je potreban upotrebljiv jezički savetnik, koji neće postojati iz formalnih razloga, već da bi se upotrebljavao.

Da li je prevodiocima odzvonilo?

Са укусом усана
Ја сам на вожњу
Ти си отрован сам клизања под
Са укусом отров рај
сам зависник сам да вас
Зар не знаш да си отрован

Ovako zvuči refren pesme „Toxic“ pevačice Britni Spirs kada je prevede automatski „Guglov“ prevodilac. Iako je informatika mnogo napredovala poslednjih godina, i dalje je potreban živ prevodilac da bi prevod zvučao suvislo.

Postoji mnogo različitih mišljenja o tome šta je prevođenje, ali ovde ću navesti samo sledeća tri:

  1. Prevođenje predstavlja svako iskazivanje misli rečima, pa i maternjeg jezika.
  2. Po drugom shvatanju, prevođenje uopšte nije moguće, pa samim tim i ne postoji. Zašto? Pobornici ove teorije tvrde da je nemoguće preneti sve ono što je utkano u neki iskaz, okolnosti pod kojim je iskaz nastao, skrivena značenja, stav govornika, i sl.
  3. Treća definicija je „zatna sredina“ prethodne dve krajnosti: prevođenje je proces pretvaranja jednog jezičkog sistema u elemente drugog, kao i prenošenje pojednih vanjezičkih sadržaja iz jednog jezika u drugi.

Treća definicija nudi i odgovor na pitanje zašto kompjuteri ne mogu biti prevodioci. Tačnije, kompjuteri, budući da mogu da zamenjuju ljude u mehaničkim, repetitivnim radnjama, mogu da posluže za prevođenje tehničkih uputstava, mada bih se i u tom slučaju samo u krajnjoj nuždi opredelila za kompjuterski prevod. Zašto?

Osim činjenice da za reči koje imaju dva značenja kompjuter uvek bira prvo, i neretko pogrešno (tako, primera radi, u prevodima sa italijanskog čuveni Rimski forum postaje „rimska rupa“, budući da italijansko „foro“ ima oba značenja), kompjuteri, koliko god moćni bili, ipak ne umeju da misle (valda su im zato homonimi nerešiva zagonetka). A složićete se da je prevođenje misaoni proces. Jer, toliko često je nemoguće prevesti rečenicu pukim prevođenjem njenih elemenata. Poseban izazov za prevođenje su stihovi, pa makar bili prozaični kao sa početka ovog teksta.

Poseban izazov za prevodioce predstavljaju takozvani lokalizmi. Ima još mnogo naziva za ovu vrstu termina u teoriji prevođenja, a suština je da se, ili ne mogu prevesti jednom rečju, već sintagmom koja će objasniti o čemu je reč, ili se uz prevod mora dodati fusnota kao primedba prevodioca, skraćeno: prim.prev.

Za prevođenje, dakle, nužno je biti čovek.  U tom smislu, prevodioci ne treba da se brinu da će ih potisnuti kompjuteri.

Lično msilim da su prevodioci, makar oni stručni za engleski jezik, više ugroženi činjenicom da sve više obrazovanog sveta podrazumeva znanje engleskog jezika, te da kompanije kao jedan od uslova za zapošljavanje postavljaju znanje engleskog jezika, i nemaju namere da izdvajaju novac za dodatne troškove prevođenja ako to nije neophodno. Prevodioci će, dakle, prevoditi zvanične dokumente poslovne komunikacije, ili će prevoditi smiultano, ili će se specijalizovati za manje poznate jezike.

Kao i u svakoj drugoj branši, i u ovoj je neophodno konstanto usavršavanje.

Učenje je proces koji traje čitav život, rekao je Piter Daker, i bio potpuno u pravu.

p.s. Citat je prevod rečenice „Learning is a life long process“. Kompjuter je prevodi kao „Učenje je život dug proces“. 🙂

PsihoLOŠkinja ili psiholoGICA?

Da li je sufiksalna tvorba imenica za ženske osobe pomodrastvo ili jezička nužnost?

Poslednjih godina, svedocima smo upotrebe najrazličitijih oblika imanica koje bi trebalo da označe ženske agense. Tako ćete danas čuti da je žena doktor i doktorka, i doktorica, i gospođa doktor…

Gospođa Svenka Savić, u svom kodesku neseksističke upotrebe jezika, upotrebu imenica muškog roda pri označavanju žena koje se bave određenim zanimanjem, smatra seksizmom, šovinizmom. Autorka čak osuđuje lingviste, da smišljeno sprovode seksizam u jezičkim normama. O tome je hrvatski lingvista Kalođera pisao još (sa jezičkog stanovišta davne) 1981. godine. On, naime, smatra da je doslednija upotreba formi ženskog roda za zanimanja i titule žena u Zagrebu rezultat organizovane jezičke politike i da “puristi propisuju u hrvatskoj standardnoj varijanti srpskohrvatskog dijasistema dosledniju upotrebu ženskog roda, i tako, istini za volju nenamjerno, slijede pravac koji bi ženski pokret pozdravio. Oni time slijede težnju, vrlo živu u razgovornom jeziku i koja vrlo lako ulazi u pisani standard, tako da imamo potvrda za imenice ženskog roda kao što su atašeica, mecenatkinja, sudkinja, itd.”. Iz ovog citata poznatog zagrebačkog lingviste jasno je da planiranje jezičkog razvoja donosi određene rezultate, ali potvrđuje i da u razgovornom jeziku postoji spontana upotreba “muških” i “ženskih” oblika, buduci da  govornici slede opšti obrazac koji im stoji na raspolaganju u jezičkoj strukturi.

Upravo nepostojanje lingvističkih normi u srpskom jeziku, dovodi do stvaranja dubleta u govornom jeziku, kao što su „psihologica“ i „psihološkinja“, „pedijatrica“ „pedijatrinja“, i slično. Lično, da bih izbegla upotrebu usiljenog „ženskog“ oblika, kada govorim o ženi pedijatru najradije upotrebim reč „doktorka“. Stručno, izvođenje oblika za ženski rod iz muškog, naziva se „mocijski parnjak“, i dobro funkcioniše kod imenica koje smo navikli da slušamo, recimo nastavnik/nastavnica. Malo je nategnuto kod zanimanja koja su modernija, i koja žene obavljaju kraće, istorijski gledano.

S druge strane, muškarci sudije ne prave pitanje što njihovo zanimanje označava imenica koja se deklinira kao imenica ženskog roda. Još drastičniji primer su muškarci koji rade poslove medicinskih sestara, jednom mi je jedan davao injekciju. Kad ste pacijent, lako je oslovljavati ih sa „gospodine“, ali, kako li ih dozivaju doktori po klinikama? Brate? Ako razmišljamo dalje, muškarac koji porađa žene treblo bi da se zove babac?

Ako hoćemo da cepidlačimo, zapitaćemo se i kako imenice koje se ponašaju kao imenice ženskog roda mogu da označavaju muške osobe, na primer vlastita imena Nemanja, Nikola, i slična.

Što se jezika tiče veoma je diskutabilno koliko ovo pitanje ima smisla: imenica ženskog roda može sasvim prirodno da označava osobu muškog pola, recimo, imenica kukavica,koja se deklinirakao imenica ženskog roda, a može označavati i mušku i žensku osobu. To nas dovodi do zaključka da zagovornici „ženskih naziva“ za zanimanja po svaku cenu, ozbiljno mešaju gramatičku kategoriju roda, i prirodni pol koji imenice označavaju.

Jedan od najvećih lingvista na ovim područjima, profesor Ladan, iako je kao vrsni stručnjak mogao tvoriti nove imenice i računati da će, zahvaljujući njegovom lingvističkom autoritetu, biti prihvaćene i zaživeti, ipak je preporučivao upotrebu reči prema sopstvenim afinitetima, dakle „onako kako nam se sviđaju, jer su nam lepe, a označavaju istu stvar“.

Dakle, u jeziku funkcioniše upotreba imenica oblika muškog roda za ženski i obrnuto. U slaganju rečeničnih delova, čak je ostavljeno ogovrniku da izabere da li će rečenčne delove slagati prema gramatičkom, ili prema prirodnom rodu. Tako su gramatički pravilne obe sledeće rečenice:

Pape su u srednjem veku prodavale oproštajnice.

i

Pape su u srednjem veku prodavali oproštajnice.

Stoga zaključujem da je ova tema zanimljivija s feminističkog gledišta.

Ako ste mislili da je ovo tendencija samo srpskog jezika, varate se. I u engleskom sve češće viđamo imenske oblike kao što su:  chairman/chairwoman, spokesman/spokeswoman, foreman/forewoman, dok se kod reči koje ne sadrže „man“ ispred imenice dodaje g-đa, kao, na primer, madam secretary of state.

U srpskom se dodatno komplikuje situacija kada je ovo poslednje zanimanje u pitanju, jer u nas postoji reč „sekretarica“, ali ona označava administrativnu radnicu, ili ličnog asistenta. Tako bi „državna sekretarica“ bila administrativna radnica u državnoj službi, a Hilari Klinton bismo morali da prevedemo kao „državna sekretarka“, jer žena definitivno nije Obamina sekretarica!

Doduše, u engleskom jeziku feminizam je daleko razvijeniji što se tiče lingvistike. Inetresantno je da se jedan britanski feministički pokret zalaže da se u jezik uvede naziv HERSTORY umesto HISTORY, kako bi istorija bila „njena priča“, a ne „njegova priča“. Simpatično koliko god da izgleda, jezički je, naravno, potpuno netačno.

Pitam se, šta bi feministiknje rekle na podelu prema rodovima u jeziku Đirbal, koji je jedan on urođeničkih jezikan Australije. Naime, Đirbal ima sledeća četiri roda:

  1. živa bića, muškarci
  2. žene, voda, vatra, opasne stvari
  3. jestivo voće i povrće
  4. ostalo

(Izvor: Blog osnove Corbett, Geville (1994) „Gender and gender systems“. En R. Asher (ur.) The Encyclopedia of Language and Linguistics, Oxford: Pergamon Press, str. 1347 – 1353.)

Vratimo se upotrebi tvorbenih sufiksa za ženski rod. Čini mi se da će vreme doneti prirodniju upotrebu „ženskih“ naziva zanimanja. Verujem da je i  „doktorka“ zvučalo nategnuto kada se počelo upotrebljavati. Inače, u srpskom jeziku, doktorka je žena koja obavlja doktorski posao, dok je doktorica supruga doktora. Ova značenjsla podela potiče iz vremena kada su žene mahom bile domaćice. Uostalom, i „novi“ nazivi zanimanja u spskom i dalje zvuče rogobatno. I dalje mi se dešava da sagovornicima, naročito starijim, i koji ne koriste internet, teško uspevam da objasnim šta je „PR menadžer“, a sigrna sam da će za nekoliko decenija ovo zanimanje zvučati prilično „obično“. Isto važi i za nove oblike imenica koje označavaju ženski pol. Zato ne bih a priori osuđivala upotrebu „muškog“ oblika za žene koje obavljaju određena zanimanja. I sama se u poslovnim mejlovima potpisujem kao „direktor“, a ne kao „direktorka“, smatrajući da je nebitno kog sam pola za obavljanje posla, već da korespodenta treba da obavestim o svojim nadležnostima u firmi.

Za kraj, dodala bih još jednu jezičku dilemu koja se tiče feminizma: Da li se udatoj ženi treba obraćati sa „gopođo“, a neudatoj sa „gospođice“? Mnoge feministkinje koje su se latile ove teme tvrde da bi sve žene bez razlike morale biti gospođe bez obzira na to jesu li udate ili nisu. Priznajem da mi je bliska ova tvrdnja. Naime, ako ćemo praviti razliku prema bračnom statusu, zadiremo nužno u nečiju privatnost. Ako koristimo „gospođica“ za mlađe žene, a „gospođa“ za starije, još smo na klizavijem terenu, jer može zvučati licemerno ako se starijoj ženi obratite sa „gospođice“, a mlađa se, pak, može uvrediti ako je nazovete „gospođom“, misleći da izgleda starije. Ja bih se, ipak, opredelila za „gospođo“ u svakom slučaju, rukovođena primerom iz italijanskog jezika, gde se oblika „signorina (=gospođica)“, koristi zaista samo u obraćanju devojčurcima. Ako Vas sagovornica ispravi i kaže „ja sam gospođica“, treba poštovati njenu želju da podeli sa Vama nešto iz svog privatnog segmenta života.

Ova tema, nažalost (ili na sreću?), otvara i korišćenje prezimena ženskih osoba. Da li će gospođa Petrović biti Petrovićeva ili Petrovićka, opet, po Pravopisu, zavisi od njenog bračnog stanja. U prvom slučaju Petrović je prezime njenog oca, u drugom muževljevo. I opet, Italijani ovo rešavaju na zgodan način: jednostavno dodaju član za ženski rod ispred prezimena. A kako ćemo mi?

Da li je srpski jezik ugrožen stranim rečima?

„Ako volite svoju zemlju,  separišite otpad!“ poručio je ministar Dulić juče na jednom skupu o recikliranju.

Glagol „separisati“ ne samo da je tuđica, već kao takav uopšte ne postoji u srpskom jeziku. Postoji glagol „separatisati“, ali on označava odvajanje u ideološkom smislu, i teško da se može odnositi na sortiranje otpada. Sortiranje? Možda je to reč koju je ministar želeo da kaže? A možda je, jednostavno, trebalo da upotrebi srpsku reč „razdvajanje“. Ne samo da bi njegov iskaz bio mnogo više u duhu jezika, već bi ga mnogo više slušalaca razumelo.

Isto važi za predsednika Tadića, koji je pre nekoliko dana istakao šta je „signifikantno“ za Srbiju.  Ovakve izjave, nažalost, nisu usamljeni slučajevi.  Kao moljci u vunene džempere, strane reči nemilice se „uvlače“ u naš svakodnevni srpski jezik: na televiziji gledamo „rijaliti šou“, uobičajene stvari radimo „po difoltu“, usklađene stvari smo „mečovali“, popusti su postali „akcije“ i tako u nedogled…

Da se razumemo, nisam pristalica „posrbljavanja“ reči po svaku cenu. U rečenici „Kompjuterski virus briše fajlove sa hard diska“, u kojoj su gotovo sve reči stranog porekla, ne bih ništa menjala. Jezik tehnike i informacionih tehnologija, baš kao i njihova imena, toliko su globalni da tako treba i da se zovu.

Takođe mislim da je suludo razmatrati apstraktne i naučne sfere jezika gde dominiraju reči grčkog i latinskog porekla, jer je takva situacija u većini jezika.  U jeziku, naime, funkcioniše veliki broj internacionalizama, takvih za koje nema dobre, ili adekvatne zamene domaćim terminom.

Isto važi i za reči koje toliko dugo koristimo da su postale deo naše leksičke svakodnevice, kao što su „solistički koncert“, „muzika“, „jastuk“, slične, za koje gotovo i da nemamo ekvivalent slovenskog porekla. Leksički fond našeg jezika, bez sumnje, nema odgovarajuća rešenja baš za sve pojmove koje jezikom treba obeležiti. „Pozajmljivanje“ reči pokazalo se kao nužna potreba ne samo spskog jezika, i ne samo u novije vreme.

U uvodu u „Rječnik“ iz 1818. godine, Vuk Karadžić napisao je:  „opet je bolje uzetu tuđu riječ, nego li novu naopako graditi“. Dakako, to ne znači da ne treba tvoriti nove reči, ali to treba raditi smišljeno, u duhu jezika, i sa merom. Loš primer za ovo je pokušaj hrvatskih purista da krajem devedesetih godina veštački „skuju“ prevode za bukvalno svaku stranu reč. Srećom, jezik je po ko zna koji put pokazao da je živ i neukalupljiv, te leksičke novokovanice nisu zaživele.

Zaključak bi bio dvojak: Nesumnjivo je da smo svedocima promena u jeziku, i neumitno je da svako novo vreme donese i nove tuđice koje će za nekoliko decenija biti integrisane u jezik kao i mnoge reči stranog porekla danas: cipela, astal, policija, biblioteka, i mnoge druge, danas ne zvuče ni malo strano.

Drugi zaključak, pak, vodi na potpuno drugu stranu: sa stranim rečima treba biti oprezan, i koristiti ih kao so u jelima: sasvim dovoljno da jelo bude ukusno, i oprezno da ne bismo presolili.